Izvor: Vaseljenska TV, 14.Mar.2018, 13:30

Nov ustav SPC kao put ka razaranju svetosavske crkve

NA ŠTA JE UKAZAO PROFESOR ĐURIĆ?
U svom izlaganju na sastanku Sekcije Udruženja univerzitetskih nastavnika održanom na Pravnom fakultetu u Beogradu 18. marta 1971. godine, profesor Mihailo Đurić je istakao (a kasnije, zbog tih istih reči, poslat na robiju): „Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili, tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Vaseljenska TV << od nje nešto još i ostaje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, pa čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči.“
Danas bismo te reči mogli da parafraziramo ovako: „Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje crkvene zajednice pravoslavnog srpskog naroda. Ili, tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedinstvene autokefalne crkvene zajednice. Ukoliko od nje nešto još i ostaje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi imali još šta da da privedemo kraju. To je činjenica kojoj danas treba smelo pogledati u oči.“
Što je rečeno 1971, ostvarilo se 1991- Jugoslavija se raspala. Vreme ubrzava. Što je rečeno o SPC danas, može se ostvariti mnogo pre no što su se ostarila Đurićeva predviđanja o rastakanju države.
JEDAN ZAPIS OD PRE TRI GODINE
Potpisnik ovih redova već godinama ukazuju na činjenicu da put kojim idemo, kad je Svetosavska Crkva u pitanju, vodi u propast. I to ne zato što je „mudar“ i „prozorljiv“, nego zato što zna da je cilj svih naših neprijatelja da razore SPC, i što se sve to može zaključiti iz naše crkvene istorije. Zato evo jednog teksta koji sam objavio u „Večernjim novostima“ 17. marta 2015, u doba kad se još nije znalo kakve nam promene nudi novi nacrt Ustava SPC:
“Godine 2008, „Večernje novosti“ su objavile pismo vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija. Tu su pomenuta imena episkopa neuklopivih u nju ejdž namenjen Srbima. Na spisku su se našli episkopi već uklonjeni sa svojih katedri: raško-prizrenski Artemije, zvorničko-tuzlanski Vasilije, mileševski Filaret. Uklonjen je i vladika zapadnoevropski Konstantin, a sprema se i obračun sa vladikom kanadskim Georgijem. Zanimljivo je da su ti episkopi, na ovaj ili onaj način, bili protiv liturgijske reforme, rezervisani prema ekumenizmu i saradnji s Vatikanom, ali i protiv planova NATO imperije na našem prostoru (vladika Artemije nije priznao Ahtisarijev plan, Kačavenda se, s njim, protivio Bajdenovoj poseti Dečanima 2009, Filaret je bio protiv slepe poslušnosti Beograda i Podgorice Briselu).
Ako se tome doda uloga koju su imali vladike Vasilije i Filaret u borbi srpskog naroda u BiH 1992-1995, jasno je da je u toku „pacifikacija“ SPC, čiji će simbolički vrhunac verovatno biti poseta rimskog pape Patrijaršiji u Beogradu. Kao, sa dr Zoranom Čvorovićem, koautor knjige „SPC i Vikiliks“ (Romanov, Banjaluka, 2013), ukazujem na činjenicu da je velikohrvatski ideolog Ivo Pilar još 1917. tvrdio da su Srbi državotvorno potentni dok god je jako svetosavsko pravoslavlje. Iz depeša „Vikiliksa“ se vidi da je jedan od glavnih ciljeva Vašingtona u nas pretvaranje SPC u „religiozni servis“ koji nema snage da brani srpsku državotvornost. To se dešavalo i ranije: kad je pala Despotovina 1459, SPC je privremeno „progutala“ grčka Ohridska arhiepiskopija; u drugoj polovini 18. veka, posle srpske saradnje s Austrijom u borbi protiv Turaka, Carigradska patrijaršija, po dozvoli sultana, uklanja naše i dovodi vladike fanariote; kralj Milan proteruje mitropolita Mihaila, jer se on protivi Milanovoj antiruskoj, austrofilskoj politici. Mi živimo u doba nove, „meke“ okupacije srpskog naroda, pa se istorija ponavlja. Koji čita, da razume.“(1)
Očito je da sada, kada je novi Ustav SPC na dnevnom redu, to vide svi koji žele da vide.
KAKO TO VIDE RUSI?
Pavel Tihomirov, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika „Ruske narodne linije“, Anatolija Stepanova, veliki prijatelj pravoslavnih Srba i autor knjige o Svetom Nikolaju Žičkom i Ohridskom, ovih dana je na „Ruskoj narodnoj liniji“ objavio dva teksta koja se bave stanjem u SPC.(2) Pre svega, ukazao je na činjenicu da šiptarski mediji nepriznate države „Kosovo“ intenzivno prenose lažne vesti o tome kako se sprema formiranje „Kosovske pravoslavne crkve“, čime bi manastiri Kosova i Metohije pripali šiptarskim okupatorima. To bi doprinelo daljem učvršćenju „nezavisnog Kosova“. Iako ova vest nije tačna, ona jasno ukazuje čemu streme neprijatelji srpskog naroda.
S druge strane, novine u Srbiji prenose vesti o novom Ustavu SPC, koji radikalno menja ustrojstvo najstarije ustanove srpskog naroda.“Večernje novosti“ su saopštile da će novi naziv SPC biti „Srpska Pravoslavna Crkva – Pećka patrijaršija“, i da će se patrijarh birati glasanjem, a  ne apostolskim žrebom. Tihomirov pomalo ironično primećuje da je „vrhunac obaveštenosti“ novinara u tome da će nova titula patrijarha srpskog biti „arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko – karlovački i patrijarh srpskih i pomorskih zemalja“. Osim „pomorskih zemalja“, za tu titulu, veli Tihomirov, zna svako, čak i neobavešten – dovoljno je samo upotrebiti Gugl pretraživač i naći sve na Vikipediji. Pojavila se i priča o tome da će patrijarh tobož stolovati u Peći. Ali, ona je opovrgnuta. Iako ta ideja, veli Tihomirov, nije tako loša, ona kasni bar sto godina: “Za tu ideju se zalagao bivši kralj Crne Gore, kada su razmatrani modeli svesrpskih integracija. Crnogorci su predlagali da centar obnovljene i ujedinjene Crkve bude drevni tron Pećke Patrijaršije. Ali, avaj, konstruktori koji su fabrikovali Jugoslaviju su manje od svega su bili zainteresovani da grade pravoslavnu Državu Srba. Plodovi jugoslovenskog eksperimenta govore sami za sebe.“
KONFEDERALIZACIJA SPC
Dobro obavešteni Tihomirov je, od svojih izvora u Beogradu, saznao da su planovi oko novog Ustava SPC sasvim drugačiji: “Cilj je da se umesto Srpske Pravoslavne Crkve koja je centralizovana oko Beogradske patrijaršije izgradi neka vrsta konfederacije regionalnih mitropolija. Tako bi se umesto Srpske Pravoslavne Crkve dobila izvesna „Pećka patrijaršija“, što bi vodilo rasrbljivanju Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i „Kosovu republici“. Motivacija je sledeća: ako se pravoslavlje ne bude vezivalo sa Srbijom, to će, tobož, pomoći Crkvi da se razvija, misionari, itd. Entuzijasti promene imena Crkve smatraju da sve treba da se sprovede u dve faze: prvo se nazivu Srbska Pravoslavna Crkva doda „Pećka patrijaršija“, a zatim se uklanja „Srbska Pravoslavna Crkva“. Patrijarh se s tim ne bi složio, ali informaciona kampanja je u toku. Gde ima dima, ima i vatre“.
Tihomirov je uočio da su promene zasnovane na ekumenizmu postale dubinske, i da je mešovita pravoslavna – rimokatolička komisija za dijalog o Stepincu napravljena tako da ima za cilj izmenu srbskog stava o „nadbiskupu genocida“  (samim tim i o Jasenovcu), čime bi se ekumeniski dijalog doveo do vrhunca.
RAZMIŠLjANjA RANKA GOJKOVIĆA
U intervjuu koji je pravio sa Rankom Gojkovićem, prevodiocem i izdavačem iz Srbije, Tihomirov je pitao zašto je pitanje Ustava SPC postalo medijski skandal. (3)
Gojković je istakao da se našim „partnerima“ jako žuri, i da se pod pritskom zapadne Imperije, koja upravlja domaćim vlastodršcima, naglo menjaju planovi – pod hitno treba ubrzati planirano razaranje Srbske Crkve putem izmene njenog Ustava. Gojković smatra da patrijarh Irinej pokušava da se odupre pritisku, a da bi mu bilo lakše ako bi se otvoreno obratio vernom narodu koji bi ga podržao u odbrani poretka SPC. Gojković je istakao da obeshrabruje pokušaj „desrbizacije“ SPC. Mada u raju nema ni Jelina, ni Judeja, mi ipak živimo u realnom svetu, kaže Gojković, ističući da je baš „specifični svetosavski duh Srbskog Pravoslavlja omogućio narodu da opstane u uslovima pritiska Osmanske imperije, Vatikana i Habzburga.“
Sada su, tvrdi on, neki moćni misionari u SPC rešili da izvrše „jelinizaciju“ i „judaizaciju“ SPC, u čemu im na ruku idu i srbijanski političari. Gojković ukazuje na još jednu opasnost novog Ustava: “Drobljenje jedinstvene SPC na mnoštvo pomesnih mitropolija dovešće do rušenja sabornosti srbskog pravoslavnog naroda, jer se među entuzijastima promene ustava nalaze ljudi koji ispovedaju papistički model poistovećivanja Crkve sa Episkopom. Te mitropolije bi se, na kraju krajeva, pretvorile u mikro-kneževine kojima vladaju crkveni knežići.“ Gojković je istakao da prelazak na puki parlamentarizam prilikom izbora patrijarha ukazuje na maloverje i nedostatak poverenja u Božji Promisao.
Kao što je Gospod apostolskim žrebom izabrao Svetog Tihona Ispovednika za patrijarha ruskog naroda u godine komunističkih progona, tako je izabrao i patrijarha Pavla u najteže godine po srbski narod.
O STATUSU CRNE GORE
Istoričar i religiolog Aleksandar Raković, koji smatra da je dobro što se naglašava da je SPC – Pećka patrijaršija (upravo da bismo se još više vezali za Kosovo i Metohiju), uočio je još jednu „začkoljicu“ u predlogu novog Ustava: “Najpre upada u oči veliki broj arhiepiskopskih titula koje se uvode u Srpskoj crkvi, pri čemu se ne vodi računa o značenju takve titule, koju sada imaju samo patrijarh i arhiepiskop ohridski, i formalno mitropolit crnogorsko–primorski. Naročito bi trebalo da se razmatra rešenje koje Raković označava kao ponižavajuće, a to je da se patrijarh tituliše kao „patrijarh srpskih i pomorskih zemalja.“ Time je, neoprezno, prvi put jedan od cetinjskih vladika, u ovom slučaju mitropolit Amfilohije, izdvojio Crnu Goru iz srpskih zemalja. Tako se zadovoljavaju režimski ateisti u Crnoj Gori, a ne istinski vernici. Naši arhijereji ne smeju da dozvole da Crna Gora, odnosno srpski krvavi krš, kako je govorio Vladika Rade, prvi put u istoriji bude izdvojen iz srpskih zemalja, zaključio je dr Aleksandar Raković.“(4)
EPISKOPOLATRIJA, A NE EPISKOPOCENTRIZAM
Pravni istoričar Zoran Čvorović je dao intervju nedeljniku „Pečat“, u kome je ukazao na opasnosti novog Ustava.(5) Po njemu, preambula novog Ustava sadrži definiciju Crkve formulisanu u skladu sa modernističkim episkopolatrijskim shvatanjima da je Crkva liturgijsko sabranje sveštenstva i naroda oko jednog episkopa: „Izjednačavanje episkopa sa Crkvom je protivno sabornom ustrojstvu Crkve koje je ustanovio sam Hristos, a apostoli potvrdili 34. kanonom. Kada se jedan ovakav modernistički eklisiološki postulat unosi u definiciju Crkve, koja je data na početku akta što isključivo reguliše pravno-organizacionu stranu Crkve, onda se time postavlja idejna osnova za opravdanje dalje razgradnje sabornog ustrojstva naše pomesne crkve. Uz to, izjednačavanje Crkve sa episkopom otvara vrata klerikalizaciji kakva nikada nije postojala u Crkvi od Istoka i koja je suprotna prirodi Crkve koju apostol Pavle upoređuje sa telom koje ima mnoge udove.“ Mnoge tačke Ustava su napisane krajnje loše, u nakakvoj žurbi – pre svega, tu su propisi o načinu glasanja u Saboru, kao i oni koji se odnose na izbor patrijarha:„Predlogom Ustava je određeno da će Sabor odlučivati jednoglasno ili većinom glasova, a pri tome se ne navodi da li je reč o nekoj od kvalifikovanih većina, natpolovičnoj ili relativnoj većini. Sabor se određuje kao telo koje vrši najvišu zakonodavnu i sudsku vlast u SPC i tome se dodaje i ’vrhovnu vlast’, pri čemu ni najinventivniji pravnik ne može da zaključi šta bi to bila vrhovna vlast.“
PARLAMENTARIZAM UMESTO DUHA SVETOG
Novi način izbora patrijarha, po Čvoroviću, ima sledeće mane: „Kada se jedan organ bira ovako visokom kvalifikovanom većinom, onda je nužna posledica da taj isti organ iz takve većine vuče mnogo veći autoritet i moć nego onaj koji je izabran npr. natpolovičnom većinom ili žrebom. Rimske pape imaju imperatorsku moć ne samo zbog učenja o papskoj nepogrešivosti i nadležnosti kojima papa raspolaže već i zbog dvotrećinske većine koja je od 1059. godine potrebna u konklavu za izbor pape. Jednom rečju, takva većina bi proizvela patrijarha koji nije ’prvi među jednakima’, što bi bilo protivno tradicionalnom ustrojstvu pravoslavne, a naročito Srpske crkve. Međutim, kod propisivanja većine pisci predloga Ustava pokazuju potpunu nekonzistentnost, jer u sledećem stavu odustaju od dvotrećinske većine kada ona ne može da se postigne i predviđaju izbor patrijarha apsolutnom većinom. Pri tome je proces kandidature ostao potpuno neregulisan. Ne zna se ko predlaže kandidate za patrijarha; uz to, otpao je i obavezan izbor između više kandidata, koji postoji u sadašnjem Ustavu, a koji je preuzet iz Vizantije, gde je obezbeđivao samostalnost Crkve prema državi, jer je car birao jednog od tri kandidata koje mu predloži Sabor.“
ŽURBA U ZAGRLjAJ
Vrlo je važno da se nekom žuri sa donošenjem novog Ustava SPC. Čvorović veli: „Kao što se od države Srbije traži da reši sve sporove sa susedima, što je eufemizam za priznanje lažnih država i lažnih nacija na srpskim istorijskim zemljama, tako se, čini se, i od SPC traži da svoju organizaciju prilagodi novoj političkoj ’realnosti’. SPC je, ne zaboravimo, prihvatila Ekumensku povelju i druge brojne dokumente, kao što je skorašnji pamflet KEC ’Buduća Evropa’, u kojima se propagira jedinstvo evroatlantističke Evrope i uključenje pravoslavnih država i naroda u ovu novu Vavilonsku kulu.“
RASRBLjIVANjE, TAČKU PO TAČKU
Čvorović je takođe ukazao da novi Ustav SPC vodi rasrbljivanju naše Crkve. On kaže: “Bez brisanja srpskog identiteta eparhijama SPC u ovim zemljama, nema ni uspešnog završetka procesa stvaranja kvazinacija. Sledstveno, najave brisanja atributa „Srpska“ iz naziva naše crkve i uvođenje mitropolitanskog sistema, prema kome bi SPC zapravo bila jedna nacionalno neutralna konfederacija autonomnih centralnobalkanskih istorijskih pravoslavnih mitropolija, delovali su tokom svih ovih godina kao spremnost za kompromis sa neprijateljskom „realnošću“. Sadašnji predlog novog Ustava sa svojim rešenjima stoji negde između zatečenog stanja i ovakvih najzloslutnijih predviđanja. Ne briše se naziv „Srpska“, ali se dodaje istorijski atribut „Pećka“, s mogućnošću da ovo „Pećka“ postane najčešće upotrebljavani naziv, a u sledećoj promeni Ustava SPC i jedino ime naše pomesne crkve. Uostalom, KiM se u sastavu Srbije pre brani neuzimanjem dokumenata zločinačke kvazidržave od strane sveštenstva i monaštva na KiM, nego naslovom u imenu Crkve./…/Podizanje pojedinih eparhija u rang mitropolija, gde Crnu Goru pokriva jedna, a Hrvatsku i BiH dve mitropolije, stvara mogućnost da u budućnosti jača veza ovih mitropolija sa navedenim političkim entitetima, a istovremeno pod spoljnim pritiskom slabi veza sa crkvenim centrom u Beogradu. Da su ove slutnje opravdane, govori uvodno definisanje naše pomesne crkve, u kome se reč srpska ne pominje kao identitetsko određenje nijedanput, već se suprotno tome ističe kako Crkva prevazilazi sve granice, pa i nacionalne. Tako se obećana realnost Carstva nebeskog, u kojoj „neće biti ni Judeja ni Jelina“, na silu smešta u istoriju kako bi se po meri ljudske logike sprovelo globalističko ujednačavanje svih društvenih različitosti. Iz Preambule Ustava se ne vidi da je iz crkvene autokefalije rođena srpska nacionalna svest, niti da je njen ugaoni kamen „svetosavlje“ kao pravoslavno hrišćanstvo srpskog stila i iskustva. Takva pomesna crkva bez nacionalnog identiteta dozvoljava prema predlogu Ustava svojim eparhijama da koriste pečat koji neće odražavati jedinstvo SPC, već će biti u skladu sa antisrpskim asimilatorskim zakonodavstvom npr. Crne Gore ili Hrvatske.“
KOME KORIST?
Koga treba zadovoljiti novim Ustavom SPC?
Pre svega, zapadnu Imperiju Vašington – Brisel, koja odavno nalaže da se SPC ukine kao mogući izvor otpora Imperiji i obnove Srbstva. Treba ugoditi i lokalnim gospodarima iz Beograda, koji hoće da prodaju Kosovo i Metohiju.  Novim Ustavom mora da bude zadovoljna i ekumenistička Skupština Konferecije evropskih crkava (ona ista je podržala rusofobski Majdan i ukrofašiste na Ukrajini, a od 2008. u njoj ne učestvuje RPC), koja se održava početkom juna u Novom Sadu, i čiji je cilj upravo „desrbizacija“ SPC, sasvim u skladu sa Ekumenskom poveljom koja svim članovima KEC nalaže zalaganje za dalje „evroatlatntske integracije“. (6) Biće zadovoljan i Fanar, glavni sluga Vašingtona i Brisela na Istoku, kome moraju pripasti sve naše eparahije u dijaspori. (7)
Samo mi, pravoslavni Srbi, nećemo i ne možemo biti zadovoljni. Zato se moramo boriti i svedočiti, moleći se Svetom Savi i Nebeskoj Srbiji da ne dozvole da se uruši njihovo nasleđe na zemlji. Neka nam Bog u tome pomogne, iako grešnima i raslabljenima, ali ipak Njegovima, nama, koji smo narod svetaca i mučenika, stražari na strašnoj međi Istoka i Zapada!
————————————-
UPUTNICE (Internetu pristupljeno 11. marta 2018):
1.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/društvo.395.html:538916-Vladimir-Dimitrijević-Smene-za-dolazak-pape
2. http://ruskline.ru/news_rl/2018/03/09/dutaya_li_sensaciya/           3.http://ruskline.ru/news_rl/2018/03/10/patriarh_pytaetsya_protivostoyat_davleniyu/
4. https://stanjestvari.com/2018/03/08/rakovic-novi-ustav-spc/
5. https://stanjestvari.com/2018/03/10/cvorovic-od-spc-se-trazi/
6. http://borbazaveru.info/content/view/1135/56/
7. http://borbazaveru.info/content/view/796/30/
Vladimir Dimitrijević / Anfor
The post Nov ustav SPC kao put ka razaranju svetosavske crkve appeared first on Vaseljenska TV.

Nastavak na Vaseljenska TV...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vaseljenska TV. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vaseljenska TV. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.