Izvor: RTS, 01.Dec.2019, 08:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vruć ideološki krompir u Beču – zašto opet drama koja se igrala kad su Austrijanci gubili u Srbiji
U svojoj prvoj režiji za bečki Burg, novi direktor tog pozorišta Martin Kušej otvoreno testira nivo tolerancije kulturno-političke scene na ideološki opterećene tekstove kao što je "Hermanova bitka" Hajnriha Klajsta iz 1809. Igrana u trenucima malodušja, poraza i bodrenja, po potrebi uteha ili poziv na "totalni rat", ova Klajstova drama je uvek bila simbolička zastava svakog nacionalizma germanske provenijencije. Sasvim razumljivo, bečka pozorišna kritika smatra da je Kušejeva >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << režija nerazumljiva.
Kad su Austrijanci u zimu 1914. gubili u Beogradu, u Beču se igrala "Hermanova bitka". Kad su Gebels i Hitler pozivali u "totalni rat", u Berlinu se igrala "Hermanova bitka". Klajstova drama je funkcionisala kao propagandistički tekst jednostavne emotivne poruke: domovina te zove, ustani, ubijaj i gini!
Ali kako "Hermanovu bitku" igrati danas? Austrijska pozorišna kritika se našla ujedinjena u oceni da je Kušejeva režija "nerazumljiva".
Nema pozorišnog kritičara koji će javno priznati da "nije razumeo" neki klasični tekst. Pogotovo ne u doba elastične simbolike i elektronskih biblioteka, a posebno ne u nemačkom govornom području, čije je moderno pozorište izraslo direktno iz dela Getea, Šilera, Lesinga i – Klajsta.
Zato je potrebno smisliti neki duhoviti izgovor da se kamuflira zlovolja jer je komad "dosadnjikav", režija "ravna" a gluma "promašena". "Nema interesantnih likova", žali se kritičar ORF-a.
Izgovor je nađen u anegdoti sa premijere prošlog četvrtka.
"Ništa ne razumem", kaže germanska knjeginja Tusnelda, dok čita pismo na latinskom. "Ni mi!" glasno je dobacio neko iz publike i izazvao salve smeha u gledalištu.
Izgovor je nađen u glasu naroda. Običan svet, običan narod, vox populi, ne razume Klajsta. Zašto bi onda razumela pozorišna kritika, nije njeno da se suprotstavlja narodu u vremenu nadolazećeg populizma!
Problem je samo u tome što je publiku koja dolazi na Burgove premijere, gde karte uglavnom i ne idu u slobodnu prodaju, teško nazvati "običnim narodom".
Heruski/Prusi i Svevi/Austrijanci
Deo reakcija je tačan. Jezički gledano, Klajstovu izlomljenu rečenicu sa pet umetnutih sporednih teže je razumeti od Geteove. Ali "Hermanova bitka" ima tako pravolinijsku istoriju recepcije da danas nije potrebno razumeti tekst da bi se razumela uvreda koju je Kušej naneo svetlim tradicijama germanskog humanizma kad se uopšte odlučio za tu dramu.
U ovom tekstu se kompleks Burgovog "Hermana" posmatra u četiri sloja. Prvo, koja je radnja drame; onda kakvo je vreme u kom je napisana; zatim kako je ideološki upotrebljavana u doba Bizmarka, austrougarskih Habzburga i Hitlerovih nacista; na kraju šta je to "nerazumljivo" Kušej danas rekao publici u kojoj je sedela i kancelarka Brigite Birlajn.
Sadržaj drame: devete godine nove ere, dok Rimom vlada imperator Oktavijan Avgust, a istorijski Isus Nazarećanin ima 13–15 godina, vojskovođa Publije Kvintilije Var vodi tri rimske legije u konačno osvajanje severa. Ako odigra kako treba, Germania magna pada kao kruška u njegovo krilo.
Germanska plemena, petnaest na broju, stoje u vazalnom odnosu prema Rimu, posvađani, razjedinjeni, u ratu jedni s drugima više nego sa samim Rimljanima.
Hermanu, knezu Heruska (Prusi), Var obećava pomoć u obračunu sa Marbodom, kraljem Sveva (Austrijanci). U isto vreme, Var obećava i Marbodu vojnu podršku protiv Hermana.
Veštom taktikom, bez moralnih skrupula, zloupotrebom vlastite porodice, ratnom propagandom u kojoj njegovi vojnici preobučeni u Rimljane pale i siluju po zemlji Heruska, što moraju jer su Rimljani "previše civilizovani i ne ubijaju dovoljno", Hermanu pođe za rukom da ujedini Germane/Nemce, kako Klajst alternativno upotrebljava oba pojma.
Herman i Marbod, fingirajući neprijateljstvo, navuku Vara i njegove legije u mračnu Tojtoburšku šumu, gde se na njih baci petnaest divljih plemena i do poslednjeg ih pobiju.
Tekst završava najavom rušenja Rima. To prokleto rimsko seme, kaže Herman, "mi, ili naši unuci" iskorenićemo ga bez traga.
Paralelna radnja se odvija između Hermana i Tusnelde, njegove žene. Ona je po Klajstu dobrodušna blondinka, "humanistkinja", kako glumica koja je igrala Tusneldu kod Kušeja, Bibijana Beglau kaže za RTS.
Herman podstiče Tusneldu da prihvati udvaranje rimskog legata (ambasadora) Ventidijusa, kako bi Rimljane uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Veštom manipulacijom Hermana, Tusnelda na kraju postaje krvoločnija od svih i baca ljubavnika u kavez sa izgladnelom medvedicom.
Klajst: "Ubijajte! Sud ovog sveta vas neće pitati za razloge!
Klajst je "Hermanovu bitku" napisao 1808. godine, u vreme Napoleonovih osvajanja. Prusi su pregaženi godinu dana pre toga, s njima i ruske savezničke trupe. Hajnrih fon Klajst, potomak porodice iz koje potiče 18 pruskih generala, otkriva strast nacionalnog u sebi.
"Klajstova nacionalistička faza" do njegove smrti 1811. je kombinacija patriotizma, mržnje, osvete i glorifikacija ubijanja do istrebljenja. Od Francuza beži u Prag, iz Praga u Beč, ali i tamo je loše sreće, jer u julu 1809. Austrijanci katastrofalno gube kod Vagrama. Čitav germanski svet je u rukama Napoleona, koji je na vrhuncu moći i planira pohod na Rusiju 1812.
U takvoj situaciji Klajst počinje da piše programatsku literaturu ne bi li Pruse, generalno sve Nemce, trgnuo iz defetizma. Gde god se u tekstu spominju "Rimljani", misli se na Francuze.
"Hermanova bitka", kao i oda "Germanija svojoj deci", koju je napisao u Pragu, primer su patriotske literature bez moralnih i humanističkih skrupula. Poruka tih tekstova je – mrzi i ubijaj; ako ne mrziš dovoljno, ubij malo više da se smiriš, ako ne ubijaš dovoljno, vežbaj da mrziš, da lakše napraviš ono što domovina od tebe očekuje.
"Jesi li ustala, Germanijo? Sviće li dan tvoje osvete?" pita se Klajst u odi "Germanija svojoj deci". Sa Francuzima treba ovako: "Nek sve padine i puti belim francuskim kostima blešte; kog' gavran i lisica poštede, bacite ribama na gozbu; presecite Rajnu njihovim leševima, dok voda kipi, nek im tela granice budu! Juri ga (Francuza, prim. V. K.) kô vuka krvavim tragom! Ubij ga! Sud ovog sveta neće te pitati zašto!
"Moj posao je mržnja", kaže Herman, i na Tusneldinu primedbu kako "ima i dobrih Rimljana" odgovara "dobri ljudi su najgori ljudi!".
Oto Frojde: "Klajstov Herman nije čekao na pozorište, već na Nemačku"
"Hermanova bitka" je ratna propagandistička literatura za podizanje morala i oslobađanje od etičkih premisa. Budući da je dramu pisao veliki pisac, ona je i biser romantične estetike o buđenju naroda, stvaranju nacije, herojskoj smrti, slobodi od tiranije i slično. Taj tekst ima dva lica – s jedne strane manifest slobode, s druge strane goli nož.
Kako je Pruska bila porobljena, Klajst je tekst poslao za Beč, ali kad je i Beč pao, nije više bilo scene koja bi ga igrala. Posle Bečkog kongresa 1815. Pruska i Austrija su postale direktni rivali, pa opet nije bilo pozorišta koje bi se usudilo da Hermana i Marboda puste da se grle u pangermanskoj katarzi.
Recepcija Klajstovog teksta počinje tek 1860. u Breslau, a i onda sa vrlo mlakim prijemom i pred polupraznim salama – "prekrvavo, predrastično za finu dušu obrazovanog Nemca", kako u Kilu 1919. piše doktorand Oto Frojde u disertaciji "Hermanova bitka na nemačkim scenama".
Frojde: "Drama 'Hermanova bitka' nije toliko čekala na pozorište koje će je izvesti, kako je Gete tešio Klajsta u februaru 1808, koliko na Nemačku koja će je upotrebiti".
Šezdesetih godina rađa se Nemačka spremna da izdrži teret predatorske simbolike Klajstovog "Hermana", u kome sve vrvi od krvoločnih životinjskih totema evropske prašume.
Bizmark postaje pruski kancelar 1862. i otvara program nemačkog nacionalnog i državnog ujedinjenja. Austrijanci su, sve zajedno s Marbodom, isterani iz nemačke države i Tojtoburške šume, a Pruska zablistala u punom sjaju ujedinitelja.
Ali i onda je još potrajalo deceniju i po, pre nego što su Nemci istrenirani u odustajanju od tekovina prosvetiteljstva. Pravi uspeh "Hermanove bitke" počinje serijom izvođenja na berlinskim scenama 1875. godine, kad Klajstov tekst napreduje u simbol nacionalnog borbenog duha.
Frojde: "U svim vremenima su se koplja lomila oko junaka Hermana. Javljali se ideolozi kojima su empatijske magle poremetile prirodan instinkt za rat, pa sad poludeli trabunjaju bez ikakvog osećanja za biti ili ne biti svog naroda. Takvi se prepuštaju sentimentalnim skrupulama i humanističkim lepotama koje nikad ne bi izdržale test grube stvarnosti. Uz njih i izvitopereno nemačko građanstvo, kojima je njihova moralna čistoća važnija od domovine. Predugo su takvi crpili sa pozorišnog vrela nežnih, patetičnih, plačljivih dramskih junaka, da više uopšte nemaju razumevanja za muško, energično delovanje Klajstovog Hermana, nego ga obasipaju kritikom i prezirom. Da li će neko Hermana slaviti ili osuđivati, u krajnjoj liniji zavisi od toga iz kog političkog smera dolazi. A u tom smislu nam se Bizmarkove reči nude kao najbolja ilustracija – kad treba voleti domovinu, nemačka krv naginje anemiji."
Od 1875, počinje nezadrživi napredak te Klajstove drame po nemačkim scenama. Čuvena trupa "Majninger" je putovala i u Moskvu, Odesu i Sankt Peterburg (1890) gde je mesecima igrala Hermana pred punim ruskim salama, tolika je bila sugestivna moć Klajstovog literarnog predloška!
Decembar 1914, srpski Tojtoburg
Iako su Austrijanci i pre toga gledali nemačke gostujuće trupe, prva Burgova produkcija u Beču premijerno je izvedena 10. decembra 1914.
Ima li većeg dokaza od tog datuma, da je Klajstov komad za nemački duh ono što je ples Haka za novozelandske Maore – ohrabrenje pred bitku, zazivanje pobede, ritualno ignorisanje poraza, homogenizacija grupe/nacije? Samo dan pre toga, 9. decembra 1914. godine, austrougarske trupe su konačno poražene na Kolubari, a 15. decembra su ih srpske snage izbacile iz Beograda.
Time je završen takozvani treći balkanski rat – onaj rat koji se vratio 1915. nije imao mnogo veze sa prvobitnim austrijsko-srpskim sporom.
Do kraja Prvog svetskog rata, inscenacije "Hermanove bitke" su postale simbolički prostor nacionalne žalosti. Predstave bi se prekidale da se pročitaju imena poginulih, gledaoci i ansambl bi stajali pognutih glava, neko bi zaplakao, a onda bi se, u otporu malodušju, svi vratili u Tojtoburšku šumu da ubiju Vara, raskomadaju Ventidijusa i počupaju Tusneldine lokne.
Prava eksplozija ideološke instrumentalizacije Klajstovog teksta nastupa sa dolaskom nacista na vlast. Samo u sezoni 1933/34, "Herman"se igrao blizu 150 puta na nemačkim scenama. Posle 1945. godine, ta je drama postala vrući ideološki krompir, malo ko se usuđivao da je vrati na scenu. Igrala se jednom u Istočnoj Nemačkoj, ali sa drugačijim predznakom, tako što su "Rimljani" postali "američki imperijalisti", pa je u Tojtoburgu izmasakriran zapadni tip kapitalizma, ali, kao što se zna, brzo se oporavio.
Klaus Pajman je 1982. postavio "Hermana" u Bohumu, a onda čitavu projekciju preneo u bečki Burg kad je 1986. preuzeo tu kuću. Ali Pajman je od krvavog Klajstovog predloška napravio ljubavnu melodramu, tako što se fokusirao na odnos Hermana i "Tusi" Tusnelde.
Pajman je pripitomio Klajstov komad, pacifikovao ga i dao mu dimenziju uzvišene borbe za slobodu malog naroda. Martin Kušej se sada vratio originalnoj brutalnosti Klajstove drame. To je ono na šta pozorišni kritičari misle, kad kažu da "ne razumeju" ovu režiju novog Burgovog intendanta. Zašto ide tamo gde su toliki polomili noge?
Kušej je "Hermanu" vratio sećanje na istoriju ideološke i političke instrumentalizacije. Kad pred kraj predstave na Marboda pada "sneg" od listova papira, to je metafora za "istorijski diskurs" koji taj komad prati u dvesta godina od kad je napisan. Takođe, izvesna fizička sličnost glavnog glumca Markusa Šojmana sa Gebelsom, potencirana je šminkom, garderobom i nastupom, što gledaoca gura ka interpretaciji komada kao simbolu radikalne medijske propagande.
"Germani" su bosi, "Rimljani" nose cipele, što je opet metafora za pripadnost tlu i krvi. "Bosi" stoje na svome, u direktnom kontaktu sa domovinskim tlom, dok su "obuveni" uljezi i izdajice. Nemački knezovi na kraju pozdravljaju Hermana sa nacističkim "hajl!" pozdravom.
To je, tek toliko na nivou istorijske memorije, nedovoljno za pravu provokaciju austrijske kulturne scene. Svaka režija nekog teksta Elflride Jelinek završava u tom smislu, da su sva deca "Germanije" "nacisti u duši".
Istinska Kušejeva provokacija je u stilu i glumi, u stilizaciji mržnje kao staložene tehničke kategorije koja se sprovodi disciplinovano, bez uzbuđenja i vike, u mržnji kao radnom odnosu. Hani Arent bi se režija svidela. Tamo gde se očekivala istorijska katarza, stigla je dosadna birokratija.
"Rimljani" više nisu "Francuzi", već najviše liče na briselsku administraciju, alternativno na predstavnike neoliberalnog globalizma; dok "Germani" više nisu ni Bizmarkovi, ni Hitlerovi Nemci, već uopšteno grozni narodi kao nosioci populističkog nacionalizma.
Ko će biti dobar ako svi postanu loši? Mala tajna Kušejeve režije: nema dobrih. Dobre su samo namere, a kako one završavaju, i to se zna.
Da li je to nihilizam? Ne, to je Slovenac na vlasti u pozorišnom hramu nemačkog jezika.
(Kulturni dnevnik RTS-a će u utorak, 3. decembra, imati izveštaj sa premijere u Burgu.)
.jpg)
