Izvor: Press, 02.Jan.2011, 23:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toma Nikolić: Najviše volim da vodim unuke u Bajčetinu
Lider SNS otkriva kako je bilo odrastati u radničkoj baraci, trčati od Kragujevca do Topole, ostati siroče bez dinara u džepu, ali i uzdići se, postati otac, deda, političar za koga glasa milion ljudi
Predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić jedna je od najživopisnijih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << ali i najtragičnijih osoba na srpskoj političkoj sceni. Pobeđivao je na mnogim izborima u protekloj deceniji, ali su vlast osvajali drugi. Osvajao je milione glasova i od stranke Vojislava Šešelja napravio najjaču partiju, ali je umesto nagrade postao meta za odstrel.
U razgovoru za Press Tomislav Nikolić otkriva da je naučio da ga život gazi i da gubi sve, od najbližih članova porodice do funkcija u vlasti, ali i da se, uz veru i ljubav, kolo sreće okreće, pa je od siromašnog siročeta postao miljenik naroda i veseli deda četvoro unučadi.
Struja nas je sve ubila
- Ja sam čistokrvni Šumadinac. Otac Radomir mi je iz Bajčetine, a majka Živadinka iz sela Grošnica. Moj otac je bio puškar u „Zastavi" i živeli smo u naselju radničkih baraka. Mi deca radnika nekako smo bili isti. Ličili smo jedni na druge, isto se, skromno, oblačili, isto jeli. Ali uvek čisti i pristojni. Svaki dan je bio isti. Očevi odu na posao, majke domaćice spremaju, a deca pomažu ili idu u školu. Na letovanje se nije išlo, ali sam odlazio kod tetaka u Beograd, a more sam prvi put video kada sam imao 16 godina - kaže Nikolić za Press.
Jedan dan je bio poseban, Tomin rođendan 15. februar, jer je na isti dan četiri godine ranije rođen njegov brat Branislav.
- Mi smo slavili slavu Mitrovdan u novembru, ali nam gosti u strahu od komunista nisu dolazili. Moj pokojni brat Branislav i ja rođeni smo istog dana, tako da su nam svi dolazili tada i na rođendan i na slavu. To su bili dani okupljanja za pamćenje. Sve dok mog Baneta i majku nije ubila struja, a oca i mene tuga - kaže Nikolić.
Priseća se kako je 1965. godine u istom danu izgubio brata i majku.
- Pored kuće je prolazio dalekovod, komšijska deca su napravila zmaja, ali su ga umesto kanapom vezala polučeličnom žicom. Moj brat, koji je tada imao 17 godina, igrao je šah sa komšijom, pritrčao je da otme zmaja da neko ne bi nastradao. Zmaj je pao na dalekovod, struja je brata odbacila, majka je pritrčala da ga spase, ali je nju struja na mestu ubila... Bio sam na dvesta metara od mesta tragedije. Čuo sam lelek, vrisku. Došao sam, ugledao razbacana tela, zemlju koja se trese, žene koje vrište, decu... Pokušavao sam da pomognem, struja me je bacala nazad. Spasa im nije bilo - priseća se Nikolić scena koje su mu odredile narav i izraz lica.
Posle smrti majke i brata, Toma kaže da je ostao sam jer je otac radio po ceo dan.
- Bio sam sam na celom svetu. Ponekad sam se bojao da uđem u kuću. Plašio sam se za očev život, živeo sam u strahu da ne izgubim i njega. Samo sam čekao da mi jave. Dečja glava je puna strahova. Smirivao sam se tek kada bi uveče došao otac i pokrio me. Dane sam provodio čitajući. Čitao sam po ceo dan, čak i za druge koje je mrzelo da čitaju lektiru. Bio sam živa enciklopedija. Upisao sam Pravni fakultet, išla mi je škola - kaže Toma.
Onda su se crne slutnje ostvarile.
- Otac se ugasio. Otišao kod lekara, nešto mu bilo loše i srce mu je stalo. Možda je on najveći mučenik od svih nas. Tada sam zaista ostao sam, bez igde ikoga i ičega. Morao sam da počnem da radim, da se borim za parče hleba. Napustio sam fakultet i otišao na prugu da radim - kaže lider SNS.
Toma kaže da je vreme provodio razmišljajući zašto se sve to baš njemu dešava i čije grehe ispašta.
- Čak sam razmišljao da se ne ženim, jer sam pomislio da se tragedija neće zaustaviti na meni. Ipak, kada sam ugledao Dragicu na igranci kod prijatelja, dobio sam želju za životom. Ona je tri godine mlađa, odrasli smo zajedno, ali se odselila u nekom trenutku. Ugledah je na igranci, a ona prava devojka, lepa, mlada - kaže Nikolić.
Zabavljali su se nekoliko dana, a onda je Toma otišao u vojsku.
- Već tada sam znao da je ona žena za čitav život. Čekala me je iz vojske, a zabavljali smo se dan pre toga. Venčali smo se 3. maja 1975, živeli smo u Trebinju jer sam tamo imao posao. Uoči porođaja vratio sam Dragicu u Kragujevac. I sad mi kaže da sam imao crne slutnje za SFRJ! Pomišljao sam, pa neću da mi se dete rodi u drugoj državi. Kada je Rale imao mesec i po dana, došli su u Trebinje. Kasnije sam dobio i posao u Beogradu, ali Dragica je bila u Kragujevcu, pa sam se i ja vratio - kaže Nikolić.
Stariji sin, koji je rođen 1976, dobio je ime po Tominom ocu, a mlađi, koji ima 31 godinu, po bratu.
- Živeli smo pored Dragičinih roditelja u Kragujevcu i mesec dana nismo dali ime detetu dok nije istekao rok. Ja sam želeo da se zove Branislav, ali zbog njegove tragične sudbine nisam hteo da namećem Dragici crne slutnje za bebu. Tast ga je zvao komšija, jer nije imao ime. Dragica me je jednog dana upitala: „Šta se ti praviš lud, što ne prijavljuješ dete u opštini?" Ja pitam, na koje ime, a ona: „Na koje drugo nego po tvom bratu, pobogu." Laknulo mi je jer - Nikolić.
Rakija, biljke, pečurke
Zbog tragičnog detinjstva, sa sinovima je razvio poseban odnos.
- Ima tu više nežnosti, ljubavi, brižnosti nego u drugim porodicama. Ja i sad pokrijem svoje sinove čak i kada nije hladno, kao što je mene otac pokrivao, a imam običaj da se pored jednog od njih ušuškam i da zaspimo zajedno i u ovim godinama. Uspavam se za minut... Unuci su posebna radost, po dvoje od svakog sina. Dimitrije ima šest godina, Lenka i Vojin po 3,5, a Janko je dvomesečna bebica! Nema veće sreće i radosti nego kada uzmemo Dragica i ja unuke, pa odemo u Bajčetinu. Da me politika nije povukla, ne bih napuštao Kragujevac, tamo su mi grobovi, sećanja, ali i kutak za porodične radosti. Tamo i pečem rakiju. U poslednjih deset godina usavršio sam 12 vrsta: šljivu, kajsiju, dunju, malinu... Dolaze ljudi po recept. Osim rakije, skupljam bilje, lekovite trave i pečurke. Dragica se toliko izveštila u pronalasku trava da ima neku svoju biljnu apoteku - kaže Nikolić.
.jpg)
