Izvor: MozzartSport.com, 27.Jun.2021, 10:03

PRELAZZI: Za Čehinje iz Sutomora, Mareka Hajnca i leto '04.

Baroš za Kolera, Koler za Baroša, na kraju će Šmicer zadati taj glavni udarac, za pobedu, za pamćenje...

Onima koji govore da su u fudbalu najvažniji trofeji, da se pamte samo rezultati, da niko ne daje pišljiva boba za ekipu koja je završila takmičenje u drugoj rundi velikog turnira ili se ni do nje nije provukla, dovoljno je postaviti pitanje: dobro, a koja je najbolja utakmica koju ste gledali?

Male su šanse da će se setiti nekog finala, nekog odlučujućeg >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << susreta, neke tenzijama ispunjene večeri.

Velike su šanse da ćete čuti raznovrsne i zanimljive i neočekivane odgovore.

A dosta pristojne da će neko pomenuti Holandiju i Češku.

Zajedno.

Na Evropskom prvenstvu.

Ne ovom, dobro, već onom koje se nepravedno svodi samo na grčko čudo, na Rehagela i njegove ratnike, požrtvovane kao Spartanci i mudre kao Atinjani.

Leto 2004. bilo je mnogo više od toga. A najviše je bilo utakmica na koju ova današnja u Budimpešti verovatno neće podsećati, sem ako u aktere nekim kosmičkim evro-čudom ulete duhovi Sedorfa, Davidsa, Van der Varta, Robena, Kokua, Van der Sara, Petra Čeha, Rosickog, Kolera, Nedveda, Poborskog i onog plavušana kojem bi valjalo posvetiti makar tri pasusa, a što ćemo dosledno i učiniti.

Nekada se dve velike ekipe jednostavno promaše, kao potencijalni ljubavnici što nisu ni svesni koliko bi sve kliknulo samo kada bi obratili pažnju jedno na drugo, kao sudbina koja ti sprema nešto veliko, a ti nisi kupio loto-listić ni uplatio tiket, kao veliki um i pogrešna epoha, i obrnuto.

A nekada, retko ali nekada, sve bude kako treba. Dva snažna tima, na vrhuncu moći – pa evo, smemo da kažemo, iako su jedni kasnije, a drugi nešto ranije, znali da doguraju i dalje od ovoga: najsnažnija Holandija u 21. stoleću i najbolja Češka u ovom milenijumu – sreli su se te večeri u pitoresknom Aveiru i malo je šta bilo bolja zabava, i malo se šta pamti toliko kao njihov sraz.

Sa sećanjima morate pažljivo i oprezno: ukoliko napravite samo puko poređenje onoga što je bilo i onoga što je danas, ako pogledate samo sastave i sve vam bude jasno, duel osmine finala tekućeg Evropskog prvenstva biće vam antiklimaks, nadasve dosadan i zanimljiv tek zato što će jedna od četiri “slabije” ekipe u tom delu kostura završiti makar u polufinalu.

Ali ako upotrebite sećanja, makar oni među čitaocima koji su bili živi, svesni i nazočni, pa ovom u Budimpešti pristupite otvorena srca – recimo, kao novom albumu benda čiji je “Best of” album krcat hitovima; morate da ih poštujete i cenite zbog onoga što su nekada umeli – pa još letnju žegu napadnete kakvim maliganima, makar na trenutke će Memfis Depaj zaličiti na Ruda van Nistelroja, a Patrik Šik na Milana Baroša iz onog perioda kada je još želeo da opravda svoj nadimak “Maradona iz Ostrave”, pre no što mu se igra svela na trčanje pognute glave.

Otvoriće nam se fudbalske čakre, proživećemo još jednom nadmudrivanje Dika Advokata i Karela Briknera, onaj ritam, ples, brzinu i “iz jedan u dva”, i radost što su Česi – koji će u završnom kolu svojim tadašnjim i današnjim rivalima pomoći time što su uništili i izbacili Nemce – na kraju preokrenuli.

Zašto radost? Dobro, dozvolićemo da je bilo mnogo onih koji su navijali za momke iz niskih zemalja, ali neka bude da je lično: tih godina plave i slobodoumne Čehinje vratile su se na crnogorsko primorje (iz nekog razloga, legendarni sutomorski hotel “Korali” bio im je omiljeno stecište), pa smo se ubijali napamet učeći onih nekoliko rečenica kojim bismo ih impresionirali.

A lakše je, verujte, bilo zapamtiti startnu postavu tog raspevanog sastava sedokosog maga – Čeh, Jankulovski, Jiranek, Ujfaluši, Grigera, Galašek, Rosicki, Poborski, Nedved, Baroš, Koler – nego se pogrešno prisećati Kunderinih citata, crno-belih kadrova Jiržija Mencla ili naopako izgovorenih izraza poput “Čteli biste se dnes setkat se mnou?”.

Neka ih sada Čehinje, neka se pružaju u toplesu na peškirima po južnom Jadranu, neke od njih sada su verovatno majke i vode decu na treninge i kupuju im dresove na kojima ovog puta piše “Schick” i “Souček” i “Darida”, imaju svoje brige i ne misle o davnim letovanjima, ali možda i njima ponekad memorija skrene ka toj utakmici.

Treba li je uopšte opisivati? Kao kod dobrih fora, onih posle kojih svi padnu na gluteus, “morali ste da budete tamo”, makar posredstvom (tada značajno manjih) ekrana, kad se već nije moglo do središnje Portugalije.

Opisivati golove bilo bi kao prepričavati dobru knjigu; ima, uostalom, te utakmice po Jutjubu i u skraćenoj varijanti i u njenoj zamamnoj “integralnosti”, pa vidite i prosudite sami, ili je još jednom proživite, taj suludi ritam, te spuštene gardove, ali bez ijednog udarca ispod pojasa.

Umesto opisa, neka bude tok misli, kao flešbekovi: Davids i Sedorf koji drže sredinu terena i u prvih dvadesetak minuta čini se da niko ne može da im pređe centar, Bouma koji ga daje glavom i Roben – tada tako mlad, ali već sa dubokim zaliscima, danas toliko mator, a u glavi i dalje onaj dečak što nam se tada predstavio na velikoj sceni – prodire levo i zavrće Van Nistelroju.

Pa probuđeni Česi, duga plava kosa koja se vijori i ima je svuda po terenu, ošišani Poborski koji pleše kao da je opet 1996, kao da je na tribinama opet ser Aleks Ferguson, crveni karton za prgavog Heitingu, pa ta nekada popularna kombinacija “jedan veći + jedan manji špic”, kao Heski i Oven, kao Žigić i Munitis, kao Saton i Širer, kao Kol i Jork...

Baroš za Kolera, Koler za Baroša, na kraju će Šmicer zadati taj glavni udarac, za pobedu, za pamćenje.

Napad tamo, napad ovamo, dok svi nisu popadali, od radosti, od iscrpljenosti, od želje.

No baš kao što se s godinama onim neukima moglo učiniti da ničeg drugog nije bilo na tom prvenstvu sem Grka, tako bi i nepažljivi gledalac mogao da prenebregne zlatnu rezervu Karola Briknera, momka koji nikada nije napravio karijeru kakvu je njegova povremeno iskazana plemenitost nagoveštavala.

Marek Hajnc, plavokosi zvrk koji je mogao da igra i špica i, sa svojom impozantnom visinom, ipak mekanu “desetku”, igrao je to leto i nijedno drugo, i bilo je sasvim dovoljno da ga se i dalje pominje.

Sezonu uoči Evropskog prvenstva vratio se iz pečalbe – mada, tragom njegovog prezimena, Nemačka nije bila toliko inostranstvo? – u Banjik iz Ostrave i vodio tim iz rudarske prestonice Moravske sve do titule.

Brikner je manirom “saveznih kapitena” iz doba SFRJ obećao da će najbolji strelac i igrač prve lige Češke dobiti poziv, i to ne samo simboličan.

Tako je i bilo: Hajnc je iz drugog plana bio možda i ključni igrač tog kvalitetom bremenitog tima, i možda razloge poraza od Grčke, u produžecima, kada se činilo da je još jedno finale tako blizu, treba tražiti i u činjenici da Marek nije igrao.

A svi smo, nazdravlje Grcima i Rehagelu i tome što se nikada ponoviti neće, svi smo zapravo navijali da se ova dva tima sretnu opet.

Kasnije će Hajnc opet nastupati tamo i ovamo, ali to kasnije nije bilo ni važno: dao nam je to jedno leto, dali su nam te večeri Holanđani i Česi sve što jedan usputni gledalac ne očekuje i sve ono čemu se potajno nada, i bilo je – i još je! – toliko dobro da ćemo zažmuriti na svaki pogrešan pas i na svaki manjak harizme kod njihovih naslednika, što večeras verovatno neće biti lepo, što neće biti ni A od Aveira, ni Š od Šmicera, što se sudaraju Jedna Od Lošijih Holandija U 21. Veku i Jedna Prilično Bezvezna Češka U Ovom Milenijumu.

Pa šta, živi se nekada od sećanja, živi se i od mašte, ako još letnju žegu napadnete kakvim maliganima, može biti da će vam se to učiniti da u Budimpešti, umesto ovih momaka, to zaista igraju oni genijalci; i gledaju li ovu osminu finala, i misle li isto na 2004. kao što mislimo mi, one nekada plave i slobodoumne Čehinje?

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...