Izvor: MozzartSport.com, 23.Okt.2021, 08:10

PRELAZZI: Njukasl, o licemerju i saudijskoj sablji

“Stanite, već su mrtvi”, zadirkivali su ih svi rivalski navijači godinama, decenijama, evo već skoro ceo vek...

Ima onaj čuveni “meme” iz “Simpsonovih” koji je prilično omiljen među navijačima na društvenim mrežama, kada žuti klinac zavapi “Stop, he's already dead”, dok klovn Krasti tuče nekog robijaša.

Stiv Brus je već dugo mrtav, mada među navijačima Njukasla nije bilo mnogo onih koji ne bi prileteli da se i oni špicom u >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << bubrege upišu na njega dok leži; ali tek u sredu oko podneva dao je novinarima prvu priliku da napišu naslove poput “Saudijci naoštrili sablje, posečena prva glava u Njukaslu”.

Sudbina Stiva Brusa bila je zapečaćena još kada mu je leđa okrenula njegova Toon armija – njegova, jer je Brus čovek koji je odrastao nedaleko od grada, mada će najbolje godine igračke karijere provesti u Mančesteru – a kada je Majk Ešli, koji je samo iz sopstvene pakosti mogao da ga drži toliko dugo, prodao klub bliskoistočnoj familiji, njegovo bivstovanje merilo se satima, a ne danima.

Simbolično, usledilo je neposredno posle hiljaditog meča na klupi...

Nije da će se nešto previše ljutiti: otišao je iz jedne toksične atmosfere, iz okruženja u kojem su ga prezirali i u kojem je morao da trpi preteće poruke – premda je Brus pokazao, onoliko puta, da mu je koža dovoljno debela – i za to dobio sedam-osam miliona funti.

Nije loše za nekoga ko je, po raznim osnovama, a možda je ta lažna engleska samonabeđenost u sopstvene domete najosnovnija osnova, bio jedan od retkih preostalih dinosaurusa u Premijer ligi koja se i dalje menja i ubrzava, koju i dalje gađaju komete što za sobom ostavljaju pustoš i milijarde.

Stiv Brus skoro da nikome neće nedostajati, njegovo svađanje sa navijačima i sa medijima i izbegavanje svake vrste odgovornosti poništilo je čak i sažaljenje koje biste mogli da osećate prema nekome ko se sasvim jasno nalazi na mestu koje ne zaslužuje (mada zbog toga ne treba i ne sme da trpi lične uvrede).

No kroz sudbinu Stiva Brusa prelama se previše stvari da bi ovo bio samo osvrt na njegovu neuspešnu vladavinu, tokom koje je – sve i da brojimo i Norič i Fulam i Votford – Njukasl Junajted igrao sigurno najdosadniji, a može biti i najgori fudbal u Premijer ligi, pa i u Čempionšipu.

Na užem planu, to je priča o tome kako je najteže biti prorok u svom selu, kako te niko kao ljudi koji te dobro znaju i s kojima si odrastao ne prozru i ne prezru, kako je lako doživeti ostrakizam: dovoljno je samo da ih izdaš – ili da oni misle da si ih izdao – dovoljno puta.

Šire posmatrano, odnos prema Brusu, dijametralno suprotan raskošnim prijemom koji je upriličen novim gazdama, govori mnogo o Njukaslu kao gradu, Njukaslu kao klubu, Njukaslu kao ideji i Njukaslu kao mogućnosti.

Saudijci su dočekani zelenim zastavama okačenim oko Sent Džejms Parka i maskama princa Mohameda bin Salmana na licima, dok je na utakmici protiv Totenhema proteklog vikenda, čak i dok su domaći (istina kratko) vodili, tribinama odzvanjalo “Idi kući” upućeno tada i dalje aktuelnom menadžeru.

Bilo bi i potpuno opravdano i krajnje licemerno optužiti te navijače Njukasla za slavljenje jednog autokratskog režima, koji nipodaštava žene, koji ubija novinare, koji ne dozvoljava slobodu štampe, izbora, govora, misli.

Potpuno opravdano, jer sve su to nesporne činjenice koje verno opisuju državu pod čvrstim stegom kraljevske loze Saud.

Krajnje licemerno, jer sem što se sličnim nepodopštinama bave vlasnici nekih drugih klubova u istoj toj Engleskoj, a što se doživljava kao skroz u redu, i dotična porodica Saud je verni saveznik – ne, više od toga, iskreni prijatelj! – i vlade u Dauning stritu i one u Beloj kući i one na Jelisejskim poljima i mnogih drugih “zapadnih demokratija”, koje vole i saudijski novac i saudijsku naftu, a ondav ovlaš osuđuju poruke dobrodošlice saudijskim glavešinama.

Ali ta radost, uz tek poneko podozrenje, među navijačima Njukasla, nije stigla prekonoći i nije rezultat nekakve ljubavi građana mesta sa severa Engleske prema bliskoistočnim despotima i šerijatskom pravu, već je posledica duge izgradnje osećaja i svesti “drugosti” u odnosu na ostatak zemlje.

Nacionalizam, rekao je veliki pisac, pre svega je paranoja, kolektivna i pojedinačna; a Njukasl je dugo, predugo živeo u paranoji da im se štošta ne dozvoljava, da im je oteto i uskraćeno ono što drugima nije.

Fudbalski klub, koji na titulu čeka od 1927. godine, i koji je sa Kevinom Kigenom bio toliko bolno blizu – bili su, sa taktikom “Svi u napad, šta ima veze” sušta suprotnost opreznom Brusu, i da su tada postojale društvene mreže, imali bi više pratilaca i na njih bi se ložilo više klinaca nego na mnogo uspešnije klubove – neizbežni je simbol toga, sve sa stadionom koji se, za razliku od većine engleskih metropola u kojima se fudbal polako proteruje na obode, uzdiže u samom centru.

Kao da motri, komanduje i strpljivo čeka, evo već skoro stotinu godina, da se ponovi njegovo vreme.

Ideju da je Njukasl “nešto drugo” proturio je šezdesetih godina laburistički većnik T. Den Smit, koji je u svojoj megalomanskoj viziji zamislio grad kao “Braziliju na severu”, po ugledu na tada novu prestonicu Brazila, magnum opus arhitekte Oskara Nimajera.

Trebalo je srušiti viktorijanske kućice, sagraditi sve novo i modernističko, zadržati samo stadion, pa i njega upodobiti potrebama onoga što se u to vreme smatralo modernim čovekom. (Smit će završiti u zatvoru sedamdesetih, zbog raznih pronevera.)

No veze između kluba i grada tek će postati neraskidive kada se pojavi ser Džon Hol, odrastao u rudarskim mestima u okolini Njukasla. Čovek koji je zgrnuo bogatstvo na nekretninama bio je veliki zaljubljenik u svoj grad, ali je video i dobar način da tu ljubav unovči i proširi.

Kupio je Njukasl Junajted 1992. sa željom da od njega napravi ne samo fudbalsku instituciju, već i sportsko društvo – sa košarkaškim, ragbi i timom za hokej na travi, između ostalog – a od grada ne samo postindustrijski centar na granici sa Škotskom, već neku vrstu autonomne pokrajine.

Hol nije želeo da imitira Mančester Junajted, Liverpul ili londonske klubove, bio je zagledan mnogo, mnogo dalje: njegov životni san bio je da od Njukasla napravi Barselonu, a od Tajnsajda Kataloniju. “Džordiji” imaju zaseban identitet, oni su poslednji Mohikanci, poslednji pravi narod u čitavom Albionu, govorio je ser Džon Hol. On će im podariti titulu, a do titule će im podariti njihovog najvoljenijeg, odbeglog sina, Alana Širera.

Koliko god da je dizao samosvest žitelja Njukasla, toliko je nervirao ostatak zemlje: u najboljem slučaju, navijači crno-belih predstavljani su kao gojazni, beznadežni romantičari koji žive za subotu po podne; u svim ostalim slučajevima, kao naivne i počesto nasilne budaletine koje je tako lako preveslati.

Ser Džon Hol je uistinu to i uradio, sagradivši novi stadion koji ga na kraju nije koštao mnogo i prodavši klub Frediju Šeperdu, naloženom ali nesposobnom tipu. Sem što ni Šeperd nije održao obećanje koje je dao, o tituli u Premijer ligi, ispostavilo se da nije naročito voleo građane Njukasla, a posebno građanke Njukasla, koje je u razgovorima do kojih je došao sada uglašeni tabloid “News of the World” nazivao najpogrdnijim imenima.

Šeperda je potom isplatio Majk Ešli, a priču o Majku Ešliju znaju čak i srpska braća vrabaca sa severoistoka Engleske, te je nećemo ponavljati.

Ali, dovoljno je videti na primeru samo trojice vlasnika kako je navijačima Njukasla i njihovim nadanjima iznova i iznova brisan pod, sve dok se i oni nisu pretvorili u onaj “meme” iz crtanog filma.

“Stanite, već su mrtvi”, zadirkivali su ih svi rivalski navijači godinama, decenijama, evo već skoro ceo vek.

Zato je i sablja na zelenoj zastavi Saudijske Arabije dočekana sa odobravanjem, zato su jedva čekali da ta oštrica padne na vrat Stiva Brusa, zato su spremni da zažmure i na ono na šta možda ne bi, znajući da je ovo ionako igra licemera, i da je jedino važno, ako su već svi pokvareni, ne ispasti još i glup.

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...