Izvor: MozzartSport.com, 13.Jun.2020, 12:10

PRELAZZI: Gledali smo kako zvezde padaju na Tabor

Mauro Kamoranezi nikada se nije stideo da ide okolnim putem, poput krila koje gurne loptu iza leđa nesvesnog beka, a onda ga pretrči tako što izađe s terena i vrati se u njega, što je bio samo jedan od trikova veštog Argentinca u italijanskoj koži, najviše zapamćenom po crno-belom dresu Juventusa...

Rođeni u bivšoj (velikoj) zemlji živeli su sa – i pod – raznim mitovima i mitomanijama; u toj kategoriji bile su i vlastite imenice koje bi se redovno pojavljivale u >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << svakodnevici, iako nam nije nužno bilo jasno kako zapravo izgledaju.

Najeklatantniji primer bila je glumica iz ukrštenih reči. "Tri vodoravno, naša glumica Rina", i ti bi promptno upisao "Ita", iako nijedan predratni film Ite Rine verovatno nikada nisi pogledao.

Takvi su bili i gradovi. Čuveno Jajce, pa Titov Veles i druga Brozova mesta, pa oni iz kojih su dolazila velika preduzeća, poput (Iskra) Bugojno, (Fruktal) Ajdovščina ili (Gavrilović) Petrinja.

A posebno mesto zauzimala su velika saobraćajna čvorišta. U kupeu svakog voza, iznad sedišta je bila mapa jugoslovenske železnice. Velikim slovima bile bi upisane poslednje stanice, one iza kojih je samo stajala strelica ka Mađarskoj, Austriji, Bugarskoj, Grčkoj...

Tako smo prvi put čuli za Sežanu.

Mnogo godina kasnije, upoznaću je lično: ovog puta se u njoj završavala slovenačka, ne jugoslovenska pruga, a odatle do Trsta moglo se stići i pešice – prvo do Vile Općine, pa onda onim tramvajem-uspinjačom, pravo u širi centar grada poznatog po jednodnevnim ekskurzijama, farmerkama i espresu iz uljuljkanih dana eks-domovine.

Prošao sam Sežanu uzduž i popreko jednog pretoplog leta, na nekom čudnom i ludom putu do Trsta i natrag. Na kiosku su se mogle kupiti jutrošnje i "Politika" i "Večernje novosti" (i naravno "Primorske novice"), mogao se pojesti loš burek, sećam se i ponekog italijanskog prezimena ispred lepo uređenih bašti.

Trst je toliko blizu da se samo treba sjuriti s Krasa i oburdati u more, a ipak je dovoljno daleko – a i atmosfera je takva – da ni u jednom trenutku nemate osećaj da ste baš nadomak Italije.

Takav je, skoro pa Italijan ali nikad baš do kraja, i čovek koji je trenutno najpoznatiji stanovnik Sežane.

Nije mala stvar da ti se u gradić doseli svetski prvak...

Mauro Kamoranezi nikada se nije stideo da ide okolnim putem, poput krila koje gurne loptu iza leđa nesvesnog beka, a onda ga pretrči tako što izađe s terena i vrati se u njega, što je bio samo jedan od trikova veštog Argentinca u italijanskoj koži, najviše zapamćenom po crno-belom dresu Juventusa.

Iako navijač Rivera, nije mu se dalo da zaigra za svoj voljeni klub, pa je karijeru gradio preko Meksika i Urugvaja, odakle će doći u Veronu, a gde će ga, opet, zapaziti Juventus.

Iz Meksika je krenuo i u trenere, a onda se, posle dve godine kada mu je i internet zagubio svaki trag, obreo u Nogometnom klubu Tabor, zadnja pošta Sežana, gornji levi ćošak Jugoslavije, pardon Slovenije.

Ako o Sežani znamo nešto, to sigurno nije bilo da tamo postoji fudbalski klub, ni da igra prvu ligu Slovenije – onu gde Maribor i nova Olimpija vode glavnu reč – pa, sem ako ste jugonostalgičar ili baš posvećeni proučavalac kladioničarske ponude, ni da se zove Tabor.

(Još malo o imenima: "Tabor" je bila čuvena kafana kod Kalenićeve pijace u Beogradu, ovekovečena u jednom od onih poznih, loših romana Mome Kapora. "Tabor" ne postoji odavno na tom mestu, taman kao što se sve u tom delu Vračara promenilo; restoran s istim imenom postoji na samom vrhu Bulevara, kod jedne druge pijace, u slavu i čast stare krčme, i uspešan je onoliko koliko obrada neke pesme može da bude verna originalu...)

Simbolika je često znala da uplete prste u sudbinu Maura Kamoranezija, pa je sasvim prilično da oštri zube u nekoj tamo Sloveniji – taj ništa nije radio jednostavno i bez muke – i da Italiju, svoju drugu domovinu, posmatra kao kroz prozor.

Tu je, a nije tu, kao onog leta kada su Rimom odzvanjali White Stripes; zovimo ga letom svetskih šampiona ili letom Marka Materacija, svejedno.

Uvek je – znao je to i Kapor, kad ga već pomenusmo – s nama došljacima tako, oni moraju da se dokazuju više nego autohtono stanovništvo.

Uprkos poreklu, koje mu je na kraju ili na početku svega omogućilo da brzo dobije italijansko državljanstvo i zaigra za Azure – srednje ime "Herman" govorilo je i o kaleidoskopu argentinske nacije – momak iz Tandila je morao dodatno da zapinje. I možda bi čak i na terenu izgledao drugačije, lepršavije, latinoameričkije, ako tako hoćete, da nije bilo tog pritiska da uspe, po svaku cenu.

Ovako, bio je melanž radnika do ramena u motornom ulju i raspojasanog krila koje je izašlo na teren da se malo poigra posle sijeste, umešan da proda par trikova ali nabaždaren da se grabi za svaki kvadratni centimetar trave i kubni centimetar vazduha.

Zato je, valjda, među poslednjima kojeg ćete se setiti sa legendarnog polufinala s i još notornijeg finala iz Berlina. Čak i Jakvinta i Perota biće vam asocijacija na taj meč i na ludo prvenstvo koje su odigrali Lipijevi momci, o Grosu, De Rosiju ili Zambroti da ne pričamo, iako je na većini mečeva desnu stranu Italije držao baš on.

A na neki način je baš on predstavljao epitom poslednje velike generacije italijanskog fudbala, pred sam suton. Igrao je za Juventus, koji će baš tog leta biti proteran u Seriju B i ostati bez titula (zato danas u njegovom CV-ju stoji samo jedna titula, umesto tri), imao je tada već trideset leta – sa 27 je debitovao za Italiju, pošto ga Argentina nije htela – nije znao ni himnu kako treba i drao se nešto na španskom kada je kapiten Kanavaro podigao "boginju"; i sve to nije smetalo da njegov doprinos bude primećen, ako ne i ključan.

Ili će upravo nuklearni otpad koji je usledio posle leta (italijanske) ljubavi biti razlog što se Kamoranezi uvek osećao i ponašao, a samim tim bio i tretiran kao autsajder?

Ostao je u Torinu i kada je Kalčopoli izbio vazduh iz pluća prevejane Dame, pazio ju je – dobro, mnogi su ostali lojalni – i u drugoj ligi i potom odigrao još onih nekoliko sezona kada na starom Dele Alpiju i privremenom stadionu nije bilo volje, želje ili dovoljno razboritosti da se Juve vrati onamo gde Juve misli da pripada.

Njegova italijanska odiseja počela je iz Verone. I govori mnogo o kvalitetu Serije A tačno na prelazu milenijuma što je ekipa u kojoj su zajedno igrali Kamoranezi, Alberto Đilardino i Adrijan Mutu (bio je tu, za ljubitelje kalčo-nostalgije, i Mikele Kosato) čitavu sezonu koketirala sa ispadanjem, pre nego što se izvukla u plej-autu, na račun Napolija.

Naredne sezone nisu imali toliko sreće, ali Kamoranezijeva zvezda već je bila u nezaustavljivom usponu: u leto 2002, dečko kojeg su rodna Argentina i voljeni River dosledno ignorisali obreo se u Juventusu i ubrzo potom uzeo i svoj prvi Skudeto.

Tada se dogodio i trenutak koji će odrediti njegovu sudbinu: Đovani Trapatoni pitao ga je da igra za Italiju, Mauro je pristao, a potom okrenuo leđa svojoj otadžbini, kao kada se žena u koju si bio zaljubljen najzad predomisli i pristane da bude s tobom, ne kapirajući da si u međuvremenu shvatio da je ona koja te sve vreme želela zapravo ta koja će ti doneti sreću.

Trapova hemija i Maurova psiha, oličena u želji za pobedom koja će ga često upisivati u sudijske beležnice, ali ponajpre onaj duh došljaka i provincijalaca u najboljem smislu, od Kamoranezija će napraviti većeg Italijana od mnogih; i nije se, valjda, ni u jednom trenutku, pa čak ni kad nije pevao himnu, osećalo da je on strano telo.

Dobro, možda je to osećao samo on sam, zapravo mu se nije tek činilo da je ceo njegov život sastavljen od prepreka koje su bile taktički postavljene taman da ga sapletu u punom trku. Na prvom velikom prvenstvu sa Italijom dogodio se onaj skandal sa Šveđanima i Dancima i štelovanjem rezultata; kada je pokazao da je kalibar da deli teren sa Del Pjerom, Nedvedom, Ibrahimovićem i Trezegeom, kao desni član ovog petozupca, Juventus je udarom čekića ostao bez pehara i prognan u drugu ligu. I uvek nešto tako...

Heroj sa Mundijala ili ne, nije bilo dileme da li će Mauro ostati u crno-belom, bez obzira na rang; a kada se Juventus vratio, to više nije bio ni onaj Juventus, ni ona Serija A...

Bilo je posle i Štutgarta i odlaska u Argentinu, no Mauro Kamoranezi ostaće onaj čovek koji je lojalnost stavio iznad svega, koji je vraćao dobrim onome ko je prema njemu bio dobar; ostaće i onaj čovek koji je išao putem kojim se duže hoda.

|

Kompletna ponuda na www.mozzartbet.com

Valjda je, zbog simbolike iz igračkih dana, i u ovaj postigrački život krenuo iz Meksika. Niko nije rekao da će biti lako, no da li je iko, pre samo deceniju ili koju godinicu više, mogao da zamisli da će jedan svetski prvak voditi Nogometni klub Tabor Sežana?

Na stadionu Rajko Štolfa nasturpila su, kako svedoče "Primorske novice" kada pišu o legendama kluba, imena poput Novice Nikčevića, Romana Obilinoviča, Erika Salkiča i Darka Karapetrovića.

(Znamo, ni nama isto.)

Kamoraneziju nije stalo do novca, to je sasvim izvesno, i teško da mesto koje smo znali iz zanimljive (pružne) geografije Jugoslavije njime obiluje. Baš kao što ne kipti ni od kvaliteta: crveno-crni će se do kraja sezone u Prvoj ligi boriti za opstanak, sve sa tim svetski poznatim šefom stručnog štaba.

Pa dobro, još jedna rotonda na njegovoj čudnoj džadi, još jedna stvar kojom dokazuje da nije običan, niti je to ikad bio; i dok ga ponovo ne pozove ona njegova druga domovina, neka ga tu, na njenom prozoru.

Skoro Italijan, mada ne do kraja; skoro trofejni igrač, mada sa fusnotom; samo svetski prvak u nekoj svojoj potrazi za onim zvezdama koje je u jednom drugom "Taboru", gde se nije završavala nikakva pruga, video Momo Kapor.

Piše: Marko Prelević, kolumnista Mozzart sporta i urednik magazina Nedeljnik

Tagovi:

Favoriti i notifikacije:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...