Izvor: MozzartSport.com, 25.Jun.2020, 12:21

Ovoga nam krsta, najbolji je u Srbiji!

Zašto je Nenad Lalatović zaslužio Kup trofej?

Da krenemo od negativnosti, mada to nije red, posle svega viđenog u Nišu i mamurne novosadske noći. Da je Nenad Lalatović mogao da izvrši bolje izmene u finišu susreta sa Partizanom – mogao je. Da se posle fantastične pripreme finalne predstave rano povukao – jeste. Međutim, da će posle silnih decenija njegovi otisci biti ugravirani na drugom trofeju masovnijeg takmičenja novosadske Vojvodine – to je činjenica.
>> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << />
Alhemičarski put, započet u Sremu iz Sremske Mitrovice i Proleteru iz Novog Sada, nekada sjajni štoper završio je u Nišu, gde je sa ekipom satkanom od superligaške klase, uspeo da baci na kolena „omiljenog“ rivala iz Humske. Gde god je radio znao je da napravi pitu, iako nije imao sladak materijal. Naprotiv...

 Sada već iskusni stručnjak jedan je od onih ljudi koji je fudbalu dao mnogo više, nego što mu je fudbal vraćao. Počev od igračke karijere, pošto bi u današnjim tržišnim uslovima njegov smisao za igru, lak korak i leva noga, vredeli na desetine miliona evra. Isto tako i kao trener. Nenad Lalatović je izabrao neobičan put, odvojen od bilo kakvog preskakanja razreda, iako je sa 37 godina postao šef stručnog štaba Crvene zvezde. Papir kaže da je osvojio samo Kup u Nišu, suština zbori nešto drugo. Već je Lalatović bio najbolji u mnogim bitkama, i radeći u Napretku, Voždovcu, Čukaričkom, Vojvodini, Radničkom iz Niša, ostavio srpskom fudbalu buljuk igrača u amanet. Drugi su ih gledali kao autsajdere, Nenad Lalatović je u njima video snagu. Da počnemo od toga da je u Crvenoj zvezdi vratio na pravi put Aleksandra Kataija, tokom rada u Voždovcu prepoznao je da Adam Marušić može da bude evropska klasa. Od čačanskog Borca napravio je ofanzivnu mašinu, sa, do tada, široj javnosti nepoznatim Srđanom Vujaklijom u glavnoj ulozi. Da evidentiramo da svi oni koji se kite uzletom Nemanje Radonjića zaboravljaju da je prvi put sa ozbiljnim fudbalom as Olimpika iz Marseja počeo da flertuje upravo u eri Nenada Lalatovića u Čukaričkom. Pod njegovim patronatom Lazar Ranđelović se afrimisao u Radničkom iz Niša i dobio poziv Olimpijakosa.

Ima takvih primera još, baš koliko i emotivnih poruka koje bivši igrači upućuju Nenadu Lalatoviću. Gde god kasnije da odu. Obično u fudbalu postoji ono nepisano pravilo da čim igrači dobro pričaju o šefu, taj šef ne radi posao kako treba. Međutim, kod Lalatovića je slučaj drugačiji. Taj odnos se može okarakterisati kao relacija između dva brata, od koji je jedan stariji samo dve godine.

„Momci, nemoj slučajno da me zaboravite kada idete u neko zezanje. Još ako tu budu neke ribe“, znao je da razveseli svlačionicu Čukaričkog Nenad Lalatović.

Svaka priča o Nenadu Lalatoviću mora da sastoji deo o vulkanu emocija i karakteru koji ga vuče ka proseku u situacijama kada trenerskim maneverima bivši kapiten Crvene zvezde ide napred. To je Nenad Lalatović u punom kapacitetu, i verovatno ne bi bio živopisan i insprativan rivalima da nije takav. Niti bi, na kraju krajeva, bio toliko uspešan. Ali u tom delu samokontrole Nenad Lalatović ima najviše prostora za napredak koji od njega može da napravi nešto više od trenera za domaću upotrebu. Jer javnost ga vidi na terenu, ne poznaje drugu stranu njegove emotivnosti koju najbolje opisuje neformalni razgovor sa novinarom MOZZART Sporta tokom povratka sa priprema u Antaliji.

„Znaš, ja sam se razveo, ali i dalje imam fantastičan odnos sa bivšom suprugom Ivom. Da jedno od nas dvoje mora da umre, uvek bih izabrao sebe. Zato što je deci, pre svega, potrebna majka“, pričao je Lalatović.

Bilo je tu još zanimljivih anegdota, kao i konstantna misao da njegov rad u Srbiji niko ne ceni dovoljno. Tu potrebnu da regrutuje neprijatelje Nenad Lalatović će morati da izbaci, jer je mnogo puta dobijao priznanja za sve što je uradio i pre nego što je osvojio Kup sa Vojvodinom. Posebno kada je posle Crvene zvezde pokazao da je oslobođen bilo kakvih kompleksa i preuzeo kormilo čačanskog Borca time pokazavši koliko zaista živi fudbal i koliko voli svoj posao.

„Javnost samo priča o tome šta sam uradio pored aut linije. Voleo bih da neko napiše da sam stalno drugi ili treći. Pa i sa Borcem sam bio drugi. A onda se provlači da Nenad voli da pije, da izlazi. Jeste, dam sebi oduška jednom nedeljno, ali kao da drugi treneri to ne rade. Stalno sam pod stresom“, ispovedao se Lalatović.

I još malo o nekim činjenicama. Gde god je radio ekipe su mu igrale jak fizički fudbal. Na motivaciju je rušio barijere i planine, imao je tu crtu pobednika. Znao je da se pobije sa igračima na treningu o čemu najviše može da priča njegov dugogodišnji specijalac iz Napretka, Voždovca i Borca Dušan Mićić. Znao je i da uhvati za vrat, ili da Nemanji Radonjiću tokom relaksirajućeg nožnog tenisa podigne nogu u predelu glave.

„Jel si ti to meni našao da zakucavaš loptu“, upitao je Lalatović, jednog od štićenika Nemanju Radonjića.

To dovoljno govori koliko je gladan pobeda. Posle odlaska Vladana Milojevića izašao je na auto-put epiteta i došao do velikog priznanja.

Ima trofej.

Ima višegodišnji uspešan rad u Srbiji.

Ima buljuk stvorenih igrača od koji će srpski fudbal imati velike koristi.

Ovoga nam krsta, najbolji je u Srbiji.

Tagovi:

Tagovi:

Nastavak na MozzartSport.com...