Izvor: RTS, 27.Jan.2020, 00:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mamba nikad ne umire
Teško je poverovati u strašne vesti koje stižu iz Amerike da je jedan od najboljih košarkaša u istoriji tog sporta poginuo u padu helikoptera. Teško je i pokušati objasniti koliko i šta predstavlja i znači Kobi Brajant. Teško, ali ću pokušati...
Kažu da ne treba imati idole, tačnije ljude koje ćeš toliko uzdizati u svojoj glavi, praviti od njih sliku savršenstva ili božanstva.
Kako >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << objasniti onda to da vas po saznanju da je Kobi Brajant poginuo u helikopterskoj nesreći, nazove bar 30 ljudi, ne da bi formalno izjavili saučešće, već podelili sa vama osećaj tuge, gorčine i neverice.
Kako u reči pretočiti osećaj da ste izgubili, ne daj Bože, prijatelja ili člana porodice, a da ga zapravo nikada niste sreli, upoznali, progovorili koju reč, ako ništa više. Kobi Brajant u detinjstvu jednog, a verujem i detinjstvu i odrastanju milijarde drugih kao ja, važio je za božanstvo, legendu i mit koji će se prepričavati sa kolena na koleno.
Kao što počinje jedna od brojnih pesama otpevanih u njegovu čast: "Rođen je avgusta 23. 1978. u Filadelfiji, a ko bi mogao da pretpostavi da će postati tolika veličina".
Zanimljivo je da je ime dobio po japanskoj šnicli (Kobe), a srednje ime Bin (speluje se kao grašak) dobio je po nadimku svog oca, nekadašnjeg NBA igrača Džoa "Dželibina" (Želebombone) Brajanta.
Upravo po završetku Džoove NBA karijere, porodica Brajant seli se u Italiju, radi profesije njegovog oca. Jedna od ključnih stvari u razvijanju Kobija u onakvog kakvog ga znamo, jeste to što je prve košarkaške korake napravio u Evropi i tada veoma košarkaški jakoj Italiji.
Sa tri godine uzeo je prvi put košarkašku loptu u ruke, sa šest se preselio i učio njenu lepotu, a već sa 12 se oprobao protiv profesionalaca.
Iako je u tom trenutku NBA liga godinama daleko od njega, može se zaključiti šta je bila "kvaka" u umu ovog mađioničara. Taj nagon za izazovom, ta hrabrost ili bezobrazluk, nazovite kako god hoćete, to je nešto što ga je odlikovalo očigledno od malih nogu. Koliko god nešto vežbali, usavršavali, ponavljali, očigledno je da se sa nečim i rađate.
Taj mentalitet, koji je kasnije po njemu i nazvan "Mamba mentalitet", ispoljio se i u srednjoj školi. Pohađao je Merilend u rodnoj Filadelfiji.
Prvu sezonu, sa novajlijom Kobijem, završili su sa najgorim učinkom u dugom nizu godina, upisavši samo četiri pobede i 20 poraza. Bio je to samo još jedan izazov za mladog Kobija, koji je naredne sezone, igrao svih pet pozicija i bio daleko najbolji igrač tog uzrasta širom SAD.
Do kraja školovanja, njegov Merilend važio je za školu sa najboljim učinkom pobeda i poraza na celom Istoku, a uprkos interesovanju svih elitnih koledža, Kobi je bio toliko samouveren, da je odlučio da odmah iz srednje škole ode u NBA ligu.
Kao tek šesti koji se odlučio za takav potez, mediji, treneri i igrači najjačeg košarkaškog takmičenja su ga dočekali sa podsmehom i željom da ga demantuju i osramote.
Njegov ulazak u NBA ligu bio je veoma zanimljiv. Nije se moglo ni zamisliti da će ispuniti dečačke snove i postati najbolji "jezeraš" u istoriji najveće franšize. Zanimljivo, prvu proveru i trening, imao je sa Bostonom, na šta ga je naterao njegov otac, rekavši mu: "Boston se ne odbija, idi, probaj".
Išao, ispoštovao, probao, odbio... Jednostavno, sanjao je dres Lejkersa, a ne Bostona, ili Šarlota koji ga je draftovao 1996. godine kao 13. pika. Zahtevao je i dobio je probu kod "jezeraša", a prema navodima uprave, u toj probi, potpuno je nadigrao igrače kakvi su Džeri Vest i Majkl Kuper.
Bilo je to više nego dovoljno da se svidi upravi Lejkersa, koji su se zarad Kobija odrekli Vlade Divca u direktnoj zameni.
O njegovoj NBA karijeri, statistikama, trofejima, rekordima, brojkama ne treba trošiti previše reči, slova i udara po tastaturi. Ukoliko nekome treba podsetnik, samo najbitnije stvari nalaze se u sledećem pasusu.
Dvadeset godina proveo je u najjačoj ligi na svetu, svih 20 u voljenim Lejkersima. Pet puta osvojio je NBA prsten, dva puta bio najkorisniji igrač NBA finala, jednom MVP regularne sezone. Dva puta bio je najbolji strelac lige, dok na ukupnom plasmanu zauzima četvrto mesto sa 33,643 poena. Drugi je najbolji strelac na jednom meču, pošto je Torontu 2006. godine sasuo 81 poen. Jedini je košarkaš na svetu kojem je klub povukao dva broja koja je nosio, 8 i 24. U 18 sezona bio je učesnik "Ol-star" utakmice, od čega je četiri puta bio najkorisniji igrač. Pobedio je u takmičenju u zakucavanjima i to kao ruki, odnosno novajlija u ligi. Sa reprezentacijom SAD ima dva zlata sa Olimpijskih igara, 2008. u Pekingu i 2012. u Londonu.
Sve ove navedene nagrade, koliko god bile bitne, minijaturne su u poređenu šta je značilo i predstavljalo samo ime Kobija Brajanta.
Pomenuti "Mambin mentalitet", njegovo je zaveštanje, misija, nazvan je po nadimku, koji je dobio po jednoj od najotrovnijih zmija na svetu.
Šta taj mentalitet uopšte predstavlja? To je ono kada kažete sebi da ste najbolji, najbrži, najskočniji, da ćete pobediti, ma ko bio sa suprotne strane, ali ne zato jer ste vi to umislili, ili jer ste se okuražili, već zato što ste za to bolesno mnogo trenirali, zato što ste za to psihički i fizički spremni.
Taj mentalitet odražava se onda kada polomite desnu ruku, a vi u četiri ujutru, u pidžami i sa gipsom na ruci izađete u dvoranu i ubacite preko 500 šuteva. Kada sa pokidanom Ahilovom tetivom, ostanete na terenu i pogodite slobodna bacanja. Taj mentalitet pokažete time što ste pre domara došli u tu istu dvoranu, pa vam on za sledeći put ostavi ključ. Na te iste treninge, dolazite satima pre svih, ostajete satima posle svih.
Tek onda smete da pomislite da ste najbolji, da vam nema ravnog, da taj duh zvani Majkl Džordan, kojeg kopirate i jurite, ima više poštovanja za vas nego vi za njega. Tek onda smete da svakog saigrača na treningu ismevate, kažete kako ne može da vas čuva. Makar bio on Šek O'Nil, čak i udarite, naterate na rad, naterate da svi oko vas daju sve od sebe, da bi bili bolji.
Tek kada trenirate, radite i vežbate onoliko koliko je on, onda možete na pitanje Vladimira Radmanovića zašto mu niste dodali loptu kada je bio sam, odgovorite sa: "To što si bio sam, znači da si trebao da ideš na skok, ukoliko ja promašim". Tek onda ni ne trepnete kada vam loptu pošalju u facu, kako bi vas isprovocirali.
To su priče koje kupe jednog tinejdžera, da ga zavoli za ceo život, da od njega pravi božanstvo, koje se bezuslovno poštuje, idealizuje...
Zato je neizmerno teško prihvatiti činjenicu da njega više nema. Nekog ko je nesvesno učinio da možda i najveća radost bude replika dresa sa brojem 24 za rođendanski poklon, neko ko je kriv za loše ocene u školi, podočnjake ispod očiju, beskonačne rasprave o košarci. Taj "mamba mentalitet" je nešto što je činilo da se ujutru ustane, ode na trening, lopta šutira u neki drveni koš na 40 stepeni u avgustu...
Košarka je jedan prelep sport, prepun nesvakidašnjih ljudi, koji su uticali na milijardu dece, ali i odraslih ljudi. Ona je proizvela ogroman broj legendi, kojih je bilo i pre, a biće i posle Kobija Brajanta, ali ko je imalo poznavao lik, delo, umetnost Kobija Brajanta, shvatiće da se takav više neće ponoviti...
Poslednji put smo te čuli kada si čestitao jednom od najvećih suparnika, Lebronu, na tome što te je po broju poena prestigao. Tu si samo potvrdio kakav si karakter, šmeker i koju dozu poštovanja prema ovom sportu imaš.
Pamtićemo te po potezima, poenima, po psovkama na srpskom, španskom, italijanskom, po uspesima, neuspesima, ali svakako, po karakteru, namrgođenoj faci, ali i osmehu, po čeličnoj volji i živcima, po želji da se ide napred.
Mamba, počivaj u miru, znaj da je iza tebe ostalo mnogo toga, da zaboravljen biti nećeš i da je tvoja misija uspela...
.jpg)
