Izvor: RTS, 14.Avg.2022, 10:28
Decenija sećanja na "nacionalnog Gligu": Od figura od sasušenog hleba do najvećeg šahiste Jugoslavije
Velemajstor Svetozar Gligorić je preminuo 14. avgusta 2012, i ovaj dan je prilika da se setimo "nacionalnog Glige", kako su ga zbog uspeha i popularnosti iz milošte zvali jugoslovenski ljubitelji drevne igre.
Kao i većina dečaka, bio je opčinjen fudbalom. Igrao ga je po čitav dan na obalama Save i Dunava, ili na mestu današnje pijace na Zelenom vencu u Beogradu.
Vraćajući se kući, često je u obližnjem bifeu na uglu Prizrenske i ulice >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Kraljice Natalije, za stolom do velikog staklenog izloga, gledao goste zadubljene u njemu nepoznatu igru.
S vremena na vreme pomerali bi drvene figure na crno-beloj tabli. Priljubljen uz staklo, zadivljeno je posmatrao prizor pred sobom, jer kao dečak nije smeo da uđe u bife. Čežnjivi ritual je trajao dve-tri godine.
Prelomni momenat dogodio se kada je polomio nogu igrajući fudbal na Đačkom kupatilu. Prikovan za postelju – počeo je da izučava šah.
Ne seća se kako ga je i od koga naučio, ali mu se u potpunosti posvetio. Siromašni roditelji nisu mogli da mu kupe šahovsku garnituru, pa je figure napravio od sasušenog hleba, a na dnu kutije od bombonjere, školskim tušem, iscrtao crno-bela polja.
Iz šahovske rubrike Ozrena Nedeljkovića u Politici isecao je partije i lepio u školsku svesku. Tako je počela karijera jednog od najboljih svetskih šahista sredine prošlog veka.
Brzo je napredovao. Bio je vodeći igrač Beogradskog šah kluba, krajem tridesetih najboljeg u Kraljevini Jugoslaviji. Senzacionalnom pobedom na Sveamaterskom prvenstvu države 1939. u Zagrebu, sa 16 godina, postao je najmlađi jugoslovenski majstor.
Tokom Drugog svetskog rata, u partizanima, nije imao nikakvog dodira sa šahom. Po oslobođenju, bio je zadužen za oživljavanje šahovskog života u državi, kako je u šali znao da kaže "bio sam ministar za šah".
Između ostalog učestvovao je u organizaciji prvog posleratnog šampionata države u Novom Sadu 1945, obezbedio je prostorije za šahovski dom iznad restorana Dušanov grad u Beogradu...
Uporedo je izrastao u vodećeg jugoslovenskog šahistu. Dve-tri godine mu je odolevao dr Petar Trifunović, a onda je nastala Gligina era u jugoslovenskom šahu. Od 1947. do 1965. bio je 11 puta prvak države.
Od 1946. do 1983. bio je reprezentativac Jugoslavije 131 put, odigrao je 544 partije, pobedio 188, remizirao 286 i izgubio 70. Bio je predvodnik državnog tima u zlatno doba jugoslovenskog šaha, kada smo bili druga šahovska nacija iza neprikosnovenog Sovjetskog Saveza.
Osvojio je 12 olimpijskih medalja, zlatnu, šest srebrnih i pet bronzanih. U Minhenu je imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli, 12 poena iz 15 partija.
Na Evropskim ekipnim prvenstvima je osvojio pet srebrnih i bronzanu medalju. Sa Borisom Spaskim je u Batu 1973. imao najbolji pojedinačni rezultat na prvoj tabli 5 (7), a u Hamburgu 1965. i Plovdivu 1983. bio je najuspešniji na drugoj.
Pažnju međunarodne šahovske javnosti skrenuo je na sebe neočekivanim trijumfom na turniru u Varšavi 1947, sa dva poena prednosti ispred Vasilija Smislova, jednog od šestorice kandidata za svetskog prvaka posle smrti šampiona Aleksandra Aljehina.
Internacionalni majstor je postao 1948, a velemajstor 1951. najmlađi u svetu iza Davida Bronštajna. Učesnik je turnira kandidata za svetskog prvaka – u Cirihu 1953. je zauzeo 13. mesto, a 1959. na turnirima održanim na Bledu, Zagrebu i Beogradu bio je peti. U četvrtfinalnom duelu sa Taljem u Beogradu u proleće 1968. poražen je 3½:5½. Krajem pedesetih važio je za najboljeg igrača sveta van Sovjetskog Saveza.
Odigrao je oko 4.000 turnirskih partija, od toga veliki broj antologijskih. Kao tri najlepše izdvajao je pobede nad Migelom Najdorfom u Mar del Plati 1953. i dve nad Tigranom Petrosjanom: na Turniru oslobođenja Beograda 1954. i na Turniru mira u Zagrebu 1970. Dao je ogroman doprinos šahovskoj teoriji, a njegova "Mar del Plata" varijanta je odigrana oko 7.000 puta u turnirskoj praksi.
Svetozar Gligorić je bio i plodan šahovski pisac. Osim više teorijskih knjiga, tokom meča za titulu Fišer–Spaski u Rejkjaviku u leto 1972. pisao je knjigu Meč stoleća. Sećajući se zbivanja na Islandu, često je govorio:
"Dva i po meseca sam po čitav dan radio zatvoren u hotelskoj sobi. Meč stoleća sam preživeo poput kaluđera koji piše letopis u svojoj keliji."
.jpg)
