Izvor: Politika, 19.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prištinska zvona na Svetog Nikolu
Sveštenik Ilija Trajković u obnovljenoj crkvi svetog Nikole oglasio prvu službu posle 17. marta 2004. godine
– Bog mi je ispunio željuda ponovo zazvonim u svojoj crkvi – kaže i plače dok govori Ilija Trajkovićispred obnovljene crkve svetog Nikole u Prištini. Zajedno sa sveštenikom Miroslavom Popadićem on je do 17. marta 2004. godine brinio o hramu, pevao, prisluživao i često bio jedini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vernik na službama.
Međutim, tada je evakuisan i preseljen u kontejnersko naselje podignuto u Gračanici za raseljene u martovskom pogromu. Iz tih metalnih kutija, poklona ruske vlade, svakog Svetog Nikole Ilija i Blaguna, većpetu godinu, kreću u Prištinu da u crkvi obeleže krsnu slavu. U svoj dom nisu mogli jer se, u različitim periodima, u njega useljavalo nekoliko albanskih porodica, a danas su od tri kuće Trajkovića ostale ruine jer je svaki od uzurpatora prilikom odlaska uzimao sve što je moglo da se odnese: pokućstvo, vrata, prozore, crep, instalacije iz zidova. Ilija ne želi ni da ode do doma, kaže „nema šta da vidi, a danas sam srećen jer je crkva obnovljena i može Bogu da se služi, a i slava mi je”. Nasuprot njemu, Blaguna kad god dođe u crkvu ide i u svoj dom: „Evo tu je bio sveti Nikola, naša slavska ikona; a pogledaj sada – to je javni klozet, smeće... Tuga!” Priča više za sebe o nekim kućnim sitnicama, rasporedu samo njoj poznatom, podizanju dece, povratku u svoj grad.
Za one koji su ostali u Prištini, njih manje od pedeset, crkva je mesto sastajanja, utehe i društvenog života, bez lokalnog sveštenika. Prvi put poslemartovskog pogroma 2004. godine juče su zvonila zvona, proces obnove je pri kraju, a zalaganjem dečanskih monaha crkva je opremljena osnovnim stvarima. „Dobili smo mnogostvari od dečanskih monaha i od grupe iz Beograda koja je ovde bila. Malo je više ljudi, tri kolača su danas prerezana, a ne jedan kao ranije. I zvona su zvonila, čini mi se da to sve ide nekako nabolje. Nadam se da će nam odobriti i službu da imamo, pa da ovde dolazimo i češće, svake nedelje, a ne samo za slavu”, kaže Dragica Janićijević.
Većina ovih ljudi u poznim godinama – poslednjih autentičnih stanovnika Prištine – prošla je teške trenutke u proteklih deset godina. Naučili su da trpe, snalaze se, prikrivaju, izbegavaju nevolje, neki od njih po dve godine nisu izlazili iz svog stana, neki su prebijani kao Vuka Ivanović. Zbog svega toga potrebna im je posebna briga, potrebni su im susreti s ljudima, potrebno im je da s nekim podele ljubav nagomilanu u godinama samoće i ostavljenosti.
Živojin Rakočević
---------------------------------------------------
Crkva sv. Nikole u Prištini podignuta je 1833. godine, a do temelja spaljena marta 2004. godine. Tada je potpuno uništen ikonostas, rad debarskih majstora, jedan od najvrednijih i umetnički najostvarenijih radova te škole. Komplenta arhiva matičnih knjiga je potpuno izgubljena, kao i jevanđelja, poklon ruskih careva s kraja 18. i početka 19. veka. U proteklih nekoliko godina crkva i pomoćni objekti su obnovljeni i osposobljeni za život i povratak sveštenika.
[objavljeno: 20/12/2009]
.jpg)
