Izvor: Story, 15.Nov.2015, 19:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljiljana Habjanović Đurović: Korak po korak ka preobraženju
Poznata književnica otkriva šta ju je inspirisalo za novi roman Gora preobraženja koji promoviše na ovogodišnjem Sajmu knjiga, zašto se posvetila filmskoj produkciji i šta joj je najveća neostvarena želja
Ljiljana Habjanović Đurović, foto: Story press
Priznata, nagrađivana i voljena, Ljiljana Habjanović Đurović svojim delima uvek privlači pažnju, bilo da se radi o romanim s porodičnom tematikom, bilo da je reč o knjigama iz duhovnog ciklusa. >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Tokom Sajma knjiga, na štandu njene izdavačke kuće uvek je mnogo čitalaca koji strpljivo čekaju priliku da je upoznaju i porazgovaraju s njom. Za Story književnica otkriva zašto je odlučila da piše baš o Svetom Savi, kako gleda na uspehe svoga sina, reditelja Hadži Aleksandra Đurovića i otkriva šta priželjkuje svim srcem.
Story: Na Gori preobraženja radili ste pune tri godine, a samom pisanju prethodile su brojne pripreme. Možete li nam reći nešto više o stvaranju ovog romana?
- Roman Gora preobraženja govori o Svetom Savi. U njemu sam ispričala kako su Nemanjići stvarali srpsku državu i Srpsku pravoslavnu crkvu. Kako je Sveti Sava ispunio sebe svetlošću Duha svetoga i sobom obasjao svoj narod. Kako su naši preci kroz vekove opstajali na stazi svetosavlja. Ali i kako da se svako od nas uspne uz goru preobraženja. Od kada sam počela da pišem knjige iz duhovnog ciklusa, znam da ne biram ja teme i junake, već ih dobijam milošću božjom i svakako bez svoje zasluge. Tako je bilo i ovoga puta. U vreme dok sam pisala roman Voda iz kamena, na Savindan 2009. godine, sanjala sam Svetog Savu. U tom snu svetac mi je rekao nešto što se odnosi samo na mene. Otkrio mi je šta će biti sa mnom. Ali pokazao mi je i nešto veoma važno za srpski narod. Poslednja pomisao u snu i prva dok sam se budila, bile su iste: znala sam da moram da napišem roman o Svetom Savi. Ne zbog njega, već zbog nas. Tokom rada na knjizi vodila me je ljubav prema Svetom Savi i Hristu Bogu i snažna želja da prikažem živ i istinit lik svetitelja. Otac Justin Ćelijski tvrdio je da čak i naši istaknuti književnici i istoričari u svojim delima daju mrtvu shemu ličnosti i rada Svetog Save. Ja sam želela da moj Sava bude stvaran. Molila sam se da pojmim dubinu njegove veličanstvene vere. Da osetim lepotu njegove savršene ljubavi prema Gospodu i prema srpskom narodu. I da pišući ovu knjigu i sama načinim neki korak ka gori preobraženja.
Story: U intervjuu koji ste pre dve godine dali za naš magazin naveli ste da težite duhovnom napretku koji će čitaoci moći da osete u vašim delima, ali i kako se nadate da će vaši romani isto tako biti na duhovnu korist čitaocima. Smatrate li da ste uspeli u tome?
- Verujem da je tako. Čini mi se da sam se za protekle dve godine pomerila na duhovnom putu. A pisma čitalaca i dalje svedoče da im je pročitano zaista bilo na duhovnu korist.
Story: Da li ste u međuvremenu sebi postavili neke nove ciljeve?
- Nisam, i ovi koje imam dovoljni su da ispune jedan ljudski život.
Story: Možete li da izdvojite jedan vaš roman koji vam je najbliži srcu i za koji ste najviše vezani?
- Naš otac mi je otpao sa srca. To je knjiga mog bola. Dok sam je pisala, neprestano sam plakala. A kada sam ispisala poslednju reč, kada sam isplakala poslednju suzu, najzad sam se pomirila s tim da nemam, nikada nisam imala oca i da je moja porodica ona koju sam sama stvorila. Petkana je knjiga koju najviše volim jer me je rad na njoj potpuno promenio. Dok sam je pisala, otvarao mi se jedan potpuno nov svet, čije sam postojanje do tada samo slutila. Osim toga, naučila sam da bolje razumem i više volim druge ljude. Postala sam bolji čovek.
Story: Novi roman predstavljate na 60. Beogradskom sajmu knjiga, a u ranijim intervjuima navodili ste da sajmove knjiga doživljavate kao praznike. Na koji način ćete proslaviti ovogodišnji?
- Kao i svake godine, biću na štandu svoje izdavačke kuće Globosino Aleksandrija svakoga dana od 10 do 20 časova. Potpisivaću knjige, razgovaraću sa čitaocima, videću uživo te ljude za koje pišem. Ti susreti, to je najvažniji deo, to je vrhunac sajamskog praznovanja. Posle ih danima prebiram po mislima i godinama čuvam u svom srcu.
Story: Pored pisanja i angažmana u vašoj izdavačkoj kući, sa svojim sinom i suprugom uplovili ste i u filmske vode i do sada kao producenti snimili više ostvarenja. Smatrate li da ćete možda u budućnosti više pažnje posvećivati stvaranju filmova nego romana?
- Još od svoje sedme godine, kada sam na čuveno pitanje šta ću biti kad porastem odgovorila da ću biti književnik, moj najveći san i najveća želja bila je da postanem pisac. Govorila sam, ponavljajući reči Margerit Diras: Pisaću, ili ću umreti. To mislim i osećam i danas. A film je ljubav, san i životni poziv moga sina. Kada smo 2003. godine suprug i ja odlučili da otvorimo sopstvenu izdavačku kuću, ideja je bila da se od zarade na mojim knjigama finansira objavljivanje nekih drugih vrednih izdanja. Kada je naš sin započeo studije režije, bilo je logično da započnemo i posao koji ima veze sa njegovom profesijom. Tako smo počeli da se bavimo filmskom produkcijom. To je dalo novu, lepu dimenziju našem životu, ali nije ga promenilo. Inače, sve filmove snimili smo od sopstvenih sredstava. Nismo ni dobili, a ni tražili, novac od sponzora.
Story: Osim dokumentarnih, snimili ste i jedan dugometražni igrani film pod nazivom Ljubav dolazi kasnije, takođe u režiji vašeg sina Hadži Aleksandra Đurovića, koji je osvojio nagrade na brojnim prestižnim filmskim festivalima. Kakav je osećaj biti deo nekih od najvećih svetskih festivala u Los Anđelesu, Njujorku...?
- Svo troje išli smo na Filmski festival u Berlin. Aleksandar i ja bili smo na festivalima u Njujorku i Los Anđelesu. Bio je to iskorak u jedan potpuno drugačiji svet. U Velikoj jabuci imali smo dve nominacije: film je bio među pet najboljih, a Aleksandar kao reditelj među četvoro najboljih. Dok smo bili u Americi, film Ljubav dolazi kasnije prikazan je na festivalu u Barseloni i Aleksandar je dobio nagradu za režiju. Njujork me je potpuno osvojio. Ne znam u čemu je privlačnost tog grada, ali stvarno je neodoljiv. Posebno pamtim učešće na Beverly Hills film festivalu. Aleksandar je dobio nagradu kao najbolji reditelj. Kada je zahvalio žiriju, rekao je: Hvala mojoj mami, koja je producent filma i koja je večeras ovde! U tom času svi su se okrenuli ka meni i prolomio se aplauz. Posle dodele nagrada mnogi su prišli da mi čestitaju. Bilo je to zaista predivno veče. Negde daleko od Srbije, na drugom kraju sveta, ljudi mi čestitaju zbog nečega što je uradilo moje dete!
Story: Premijera vašeg najnovijeg dokumentarnog filma Vi idite, ja neću, koji je nastao po knjizi mitropolita Amfilohija Ljetopis novog kosovskog raspeća, bila je krajem septembra. Da li ste zadovoljni reakcijama gledalaca?
- To je dugometražni dokumentarni film o stradanju našeg naroda i naših svetinja na Kosovu i Metohiji. Oni koji su videli film zaista su bili duboko potreseni, ali i puni nade da će i ovo zlo jednog dana proći. Jer, kao što je rekao u filmu mitropolit Amfilohije: Bog nije u sili, nego u pravdi.
Story: Kako biste prokomentarisali karijeru i uspeh svog sina sa stanovišta filmskog producenta, a kako iz ugla majke?
- Kao i svaka majka, radujem se svakom dobrom trudu i uspehu svoga deteta. Kao producent, brinem kako da obezbedim novac za sledeći projekat. Kao umetnik, govorim mu da u stvaralaštvu ne sme da pravi kompromise već mora da sledi svoj put i svoju umetničku viziju.
Story: U poslovnom smislu konstantno napredujete i ne prestajete da nižete uspehe. Da li na privatnom planu postoji nešto želite, a još uvek niste uspeli da ostvarite?
- Silno želim da mi se sin oženi, da dobijem unuče i da se zajedno slikamo za naslovnu stranu magazina Story.
Razgovarala: Tijana Radovanović
Pogledaj vesti o: Sajam knjiga
.jpg)
