Izvor: Blic, 23.Feb.2018, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ramona je 6 meseci ČUVALA MIR u Avganistanu: Evo šta kaže za život u bazi, opasnostima, strahu...
Oružane snage BiH formirane su 2006. godine, a Ramona Lukić koja je bila pripadnik vojske FBiH, a pre toga i HVO, samo je nastavila svoj put u uniformi i čizmama. Put koji traje još od 1993. godine.
Ramona Lukić, narednik I klase OS BiH je jedan od vojnika koji je BiH predstavljala u mirovnoj misiji. Njena prva misija bila je u Avganistanu.
- U prvu mirovnu misiju otišla sam u avgustu 2015. godine. Otišla sam u Avganistan u Mazar-i-Šarif, bazu Marmal. Vratila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam se u martu 2016. godine. Dobrovoljno sam se prijavila za odlazak u Avganistan. Davno, još 2000. godine sam potpisala da sam saglasna da učestvujem u bilo kojoj mirovnoj misiji, kao predstavnik BiH - kaže Lukićeva i ističe kako je odlazak u Avganistan bio lepo iskustvo.
- To su neka nova iskustva i upoznavanje ljudi iz svih delova sveta, upoznavanje s novim kulturama koje ovde nikada ne bih imala priliku da sretnem. S druge strane motiv je novac, ali prvenstveno to neko iskustvo. Ja ne mogu da nađem reči da to opišem. To svi pripadnici Oružanih snaga priželjkuju. Jako je lepo kada si u okruženju sa 21 nacijom iz svih delova sveta - dodaje Lukićeva, piše Radio Sarajevo.
Pripadnicima Oružanih snaga BiH nije bio dozvoljen izlazak iz baze Marmal, a Lukićeva kaže kako se nije srela s opasnim situacijama u Avganistanu.
- Mi smo učesnici i dajemo doprinos s ljudstvom u određenom delu. Kao pripadnik Oružanih snaga BiH nemamo odobrenje da izađemo iz baze i celo vreme smo proveli u bazi. Sve zavisi od onoga šta potpiše država s NATO. Nismo napuštali bazu i nije bilo nekih opasnih i rizičnih situacija. Za nešto više od pola godine dogodio se samo jedan bombaški napad 20-ak kilometara od baze, tako da nije bilo opasnih situacija - ističe Lukićeva.
Putovanje i prvi susret s bazom
U Avganistan je otputovala iz Zagreba, a već po dolasku u Mazar-i-Šarif doživela je svojevrsni šok.
- Pored baze ima aerodrom na koji sleću i civilni avioni. Sleću i vojni, ali je to civlni aerodrom. Meni je to bio mali šok. Svake minute avioni poleću i sleću. Svetske avio kompanije. Uglavnom taj vazdušni saobraćaj je jako živ. Mi idemo s Hrvatima, Crnogorcima, Makedoncima i Albancima i kreće se iz Zagreba. Let civilnim avionom i vojnim avionom C-17 se ne može porediti. On je ogroman, tu mogu stati tri tenka. Zadnji deo je osiguran za opremu i teret. Baza kao baza nije prevelika. Ima nekih ljudi koji ne mogu podneti da su šest meseci u nekom ograničenom prostoru. Meni lično nije smetalo. Tu imate sve. Hranu, smeštaj, vešeraj, sve vam je osigurano. Imate biblioteke, videoteke, ima par kafića, teretane. Svako sam može sebi upotpuniti slobodno vreme. Ljudi većinom idu u teretanu i trče. Bazu ne možemo napustiti ni u slobodno vreme - kaže Lukićeva.
Ipak, imala je priliku da upozna Avganistance, s obzirom na to da brojni lokalci rade u bazi.
-U bazi rade lokalci na poslovima održavanja. Isto tako ima jedan mali deo, kao pijaca. Tu su Avganistanci i iznenađujuće je da su jako dobri sa stranim jezicima. Dosta jezika govore. Naš jezik pričaju bez problema i zovu nas zemo. Nisu oni tako loši, bar oni koje sam ja upoznala. Mentalitet je različit, mnogo drugačiji nego naš. Ljudi lošije žive nego mi, ali se stvara se utisak da su nekako zadovoljniji. Neverovatno je videti te proizvode koje oni prodaju na pijaci i koji su ručno rađeni. Recimo, ima jedna vrsta korpe koja je spojena, izgleda kao teka. Kada je razvučete izgleda kao korpa, ima i ručku i sve. To je napravljeno iz jednog komada drveta. Potom nakit kako izrađuju, pa njihovi tepisi. To zaista izgleda prelepo - ističe Lukićeva.
Oprema i oružje
Za opremu i oružje koje je videla kaže da je veoma napredno i moćno.
- Oružje je moćno je iz tog razloga što te zemlje cene svoju vojsku, ulažu u opremu i obuku. Radili smo s nekom opremom koja kod nas neće doći još dugo. Kod nas je samo u ekstremnim situacijama vojska poželjna, a u drugim retko kada. Smatraju nas kao neko opterećenje zemlji. A samim tim što mi učestvujemo u tim misijama mi radimo promociju svoje zemlje. Svaka zemlja ima svoj nacionalni dan i tu se prezentuje kultura, jezik, hrana, mesta. A kroz razgovore i komunikaciju s ostalim ljudima i nacijama oni postanu zainteresovani. Dosta njih je reklo da će sledeći godišnji odmor provesti u BiH - kaže Lukićeva.
Dodaje da su tokom misije proslavili i Bajram, katolički i pravoslavni Božić.
Povratak u svakodnevnu radnu rutinu u BiH za Ramonu Lukić nije bio jednostavan i kaže kako bi vrlo rado otišla u još jednu mirovnu misiju.
- Imam u planu da idem opet u misiju. Nadam se na jesen, a ako ne onda početkom sledeće godine. To nije ništa strašno, jeste to ratno područje, ali mi smo ovde gore stvari proživeli od odlaska u bazu. Moj sin je veliki, oženjen je. Ima trenutaka kada nedostaje kuća i porodica. Straha nema. Možda sam i budala, jer kažu da se samo budale ne boje. Možda mala neizvesnost postoji i strah da nećete biti uspešni u poslu. Međutim za 10-15 dana naučiš sve i vrlo je jednostavno - kaže ona.
.jpg)
