Izvor: Story, 07.Nov.2015, 22:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dara Džokić, Branka Šelić i Isidora Minić: Nije lako s muškarcima, ali se bez njih ne može
Tri glumice Daru Džokić, Branku Šelić i Isidoru Minić spojio je posao, a onda je život uredio tako da postanu više od koleginica. Danas razmenjuju svoja iskustva, poveravaju se jedna drugoj i tvrde kako međusobno nemaju tajni
Dara Džokić, Branka Šelić i Isidora Minić, foto: Petar Đorđević
I da nije posla, glumice Dara Džokić (59), Branka Šelić (50) i Isidora Minić (42) provodile bi vreme zajedno. Njih tri inače se druže pa se, dok ćaskaju zajedno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << stiče utisak da su generacija koja se ne razdvaja još od školske klupe. Pošto nije tako, njihov odnos još jedan je dokaz toga kako život nema pravila kada spaja ljude, a ujedno je i primer koliko sadržajna i podsticajna mogu da budu iskrena prijateljstva. Ali i inspirativna, jer se iz ovog njihovog iznedrila predstava Ručni rad zbog koje svakodnevno, pa i danas na san premijere, ispijaju kafu. A u pauzama rada nađe se po koje mesto za buđenje nostalgije.
- Sa Darom sam se zbližila radeći predstavu Egzibicionista 2003. godine. Kako smo jedine žene u ekipi, deleći garderobu načinjale smo razne teme. Uz sve to, njen mladalački duh, to što je veoma otvorena i nema distancu kao starija glumica, doprinelo je tome da nađemo zajednički jezik. Kako je vreme odmicalo, sve smo se intenzivnije družile i posećivale jedna drugu, odlazila sam kod nje na more i postale smo prave prijateljice. Jednostavno, pronašle smo se – počinje Isidora, dok Daru navodi na smeh prepričavajući jedan davni događaj kada ju je majka, čuvena glumica Neda Spasojvić, prvi put dovela u teatar.
- Mama me je često vodila u pozorište Boško Buha da gledam dečje predstave, a tamo je Dara počinjala svoju karijeru. Često mi i danas ispriča kako bi se tada svi ti mladi glumci zagledali u moju majku koja je već bila zvezda. Nije mogla ni da pomisli kako će joj ta mala devojčica postati bliska prijateljica – opsije Isidora dok u svojoj starijoj koleginici budi emotivna sećanja. Baš te njihove sličnosti koje sežu decenijama u prošlost, izrodile su želju da se još jednom, iako već u nekoliko predstava igraju zajedno, poklone publici kao ekipa.
- Isidora i ja već dve, tri godine pokušavamo da nađemo neki tekst od kojeg bismo stvorile svoju predstavu koju bismo same producirale, skupile neku kintu, našle reditelja.. I nije nam išlo lako, sve dok pred skoro samo odustajanje, sticajem okolnosti, nismo naletele na tekst Ručni rad Žana Kloda Danoa – dodaje Dara praveći savršen uvod u priču o tome kako su susreti koji treba da se dese zapravo neminovni. Između ostalog, ženski razgovori koje ove prijateljice iz posla vode iza kulisa vezani su za njihove intime. Dara je više od tri decenije provela u braku sa našim čuvenim publicistom i novinarem Bogdanom Tirnanićem sve dok ih njegova smrt nije rastavila 2009. godine, a Branku je sudbina na isti način odvojila od njenog životnig saputnika Gorana s kojim se upoznala u matičnom pozorištu Atelje 212 gde je radio kao producent. Isidora kao najmlađa, a koja je skoro uplovila u ozbiljnu vezu i pronašla svoju srodnu dušu, od iskusnijih koleginica dobija savete da je brak ono čemu ipak treba težiti.
- Uvek svoju ćerku Jovanu, pa i prijateljice koje su same, savetujem da je brak bitan. Kad kažem brak, mislim na zajednički život. Prirodno je da se dvoje vole i žive zajedno. Mogu da razumem one koji žele drugačije, da ih shvatim racionalno, ali ne i emotivno. Ja ne bih tako mogla. Opet, da biste sreli srodnu dušu, sreća jeste presudna, ali kad se to desi, ljudi često umeju da pokvare svoj odnos jer ga ne neguju. A ništa nije večno i ne podrazumeva se, ni prijateljsvo, mi odnos majke i deteta, brata i sestre... Kad dvoje već imaju sreću da se sretnu, nađu i prepoznaju, onda treba da budu totalni idioti pa da to i pokvare. Život nosi niz iskušenja, ali zaista verujem u to da zajedno mogu sve ako se vole. Opet, dosta je pisano o nekom strašnom antagonitzmu između muškarca i žene, ali ja sam ipak sklona da to vidim drugačije, i tvrdim kako ne bi trebalo otvarati front među polovima – kaže Dara, dok je Branka podržava u stavu.
-Toliko je mnogo razvedenih ili onih koji čuvaju svoje emocije. Ali, udvoje je lepše. Naravno, ništa ne treba raditi na silu, a mladi treba da se vode srcem. Lepo je kad nauče da sve dele s nekim. Moj sin Nikola ima 14 godina, pohađa osmi razred osnovne škole i već ima svoj stav. Uči me šta i kako treba da radim u životu. Ali, korisne su te pubertetske godine jer sam od njega saznala o sebi neke istine – ponosno i s osmehom opisuje Branka. Isidora jeste mlađa, ali njeno iskustvo muško-ženske zajednice nije drugačije.
- Živela sam i sama, ali i u paru. Uvek je privilegija deliti s nekim dane, i lepo i ružno, sreću i probleme, lepše je kad imaš nekoga da te zagrli i podrži nego kada sam sve proživljavaš. Podržavam zajednički život i borbu za njim, ali i želju da se od njega ne odustaje.
Tema muško ženskih odnosa protkana je i novu predstavu ove tri glumice u kojima svakodnevno budi inspiraciju da je iznova načnu. U šali kažu kako je ovo prvi put da one nekoga biraju jer su kao glumice uvek birane od onih koji predstave režiraju. A birale su reditelja Milana Neškovića, pa se sada uglas osmehuju konstataciji kako ženskim razgovorima diriguje muškarac.
- Žena je ta kojoj uvek treba podrška i zagrljaj. Ako već moramo da radimo kao muškarci, a zadržale smo sve poslove kod kuće, ne bi bilo loše da budemo isto plaćene jer u svetu važi pravilo da je za isti rad jači pol pet puta plaćeniji. Zato je za početak te promene važno da muškarac bude džentlmen – kaže Branka.
Kad se sretnu da rade, njih tri prvo se ispričaju o svojim tekićim problemima, doživljajima i osećanjima, onako kako to inače rade bliske prijateljice kad sednu uz kafu. Mada se njihova predstava kao crna komedija, poigrava mračnim pričama i onim šta bi bilo kad bi bilo, ujedno ih inspiriše da se još jednom osvrnu na tu relaciju u kojoj žena i muškarac vode glavnu reč.
- Žene su u istoriji bile obespravljene i svi znamo kako su se borile za svoja prva, a o nasilju da ne govorim jer je nedopustivo da ga žena trpi. Ipak, pored svega toga agresivno zastupanje ženskih prava ne znači da će to ženu osloboditi od problema. Ta bitka mora da se obavi u svakoj od nas pojedinačno. Reč je o intimnom procesu, jer žena slobodu mora da razume i osvoji, da se u njoj samoj desi proces osvešćenja. Ja sam imala sreću da sam rasla zaštićena, i da tuđe probleme nisam primetila sve do pred kraj osnovne škole i gimnazije gde sam učila o ženskim pravima. Zato valjda nisam ni imala problema u tim odnosima. Oni su jednostavni i laki za pametne muškace i pametne žene – opisuje Dara, koju koleginice podržavaju u stavu.
- Nas tri ne moramo ni da se dogovaramo, čim ih pogledam znam šta misle. Sa Darom se čujem svakodnevno telefonom, baš kao i sa Isidorom. Obe o meni znaju sve, možda i više o mojim doživljajima nego što sam ih i sama popamtila – kaže Branka.
- Svaka ima neke svoje probleme, pa kad se okupimo da radimo, prvo završimo sa tim ličnim stvarima. Uz njih dve na sceni sam zaštićena, kao da sam sa svojima. Glumci su inače u teškoj poziciji jer retko kad biraju već su birani, a ako to čovek ne zna da hendluje, ume da bude veoma frustirauće. Često pomislim kako nas ustvari drugi ljudi spajaju i razdvajaju. Naš posao je igra koja se čini mi se večno trajati, pa ćemo samim tim i mi večno biti bliske. Naročito se to vidi kada otputujemo negde – priča Dara koja je zbog posla obišla gotovo ceo svet. Na pomen toga kako je i svog supruga svojevremeno zarazila putovanjima, s osmehom kaže:
- Volim da putujem, a ovaj posao mi je to omogućio. I pritatno bih češće negde išla ali nemam vremena zbog pozorišta. Zato leto željno čekamo. Ali pored slodobe, često su nam i finansije problem jer nažalost mi ne živimo onako kako neko misli da je to slučaj s glumcima. Ali dobro, pozorište nam sve što nam fali vrati, putujemo sa predstavama i to ne može niko da nam uzme.
- Kao i sećanje na neke velike festivale gde smo sretali kolege iz celog sveta. Lepo je kad se osetite voljenim i podržavanim i van svoje zemlje. Pamntim Visbaden i čestitke koje smo tamo dobijali za predstavu, kao i daleki Meksiko gde smo punili po dve sale zaredom, a verujem da su u publici sedeli ljudi koji i ne znaju gde je Srbija. Ovu predstavu želim da igramo do kraja života jer za tekst nije bitno jesmo li bake ili devojke. Ona će nam omogućiti da se češće viđamo i putujemo. Dara i Branka me u šali nazivaju direktorkom i producentom jer sam se kao najmlađa oko nekih tehničkih stvari možda malo više zalagala, ali ja volim da kažem da smo ovde i ovoga puta jednake u svemu – završava Isidora.
Piše: Jasmina Antonijević Milošević
