Izvor: Glas javnosti, 30.Maj.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca su najiskrenija
Iako je tokom dosadašnje karijere odigrao više zapaženih uloga na raznim beogradskim teatarskim scenama, glumac lutkarskog pozorišta „Pinokio“ Borko Sarić širu popularnost stekao je tek učešćem u rijaliti šou programu „Veliki brat“, kao i veoma zapaženom kreacijom u televizijskoj reklami za jedno domaće pivo. Ovih dana ponovo je prisutan na malim ekranima, sa više uloga u seriji „Ulica lipa“, a pozorišna publika bila je u prilici da ga vidi i u liku vojnika Marka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << glavnog junaka bajke „Čarobno kresivo“, koja je u utorak, 27. maja, premijerno izvedena na sceni „Pinokija“.
- Ovo je jedna klasična dečja priča sa raznim negativcima i pozitivcima, o borbi dobra i zla, ali i sa onim što dođe kao neka logična posledica svega toga, a to je „hepiend“ - kaže Borko Sarić u intervjuu za Glas javnosti. - Branko Dimitrijević, poznatiji kao Čika Brahus, ovu priču, koju je napisao po motivima Andersenovog „Kresiva“, poprilično je „pretumbao“. Moj junak je jedan naivan lik, ali je kao čovek, u suštini, veoma dobar. NJegova glavna „mana“ je glad, jer sve vreme traži „brdo kobaja i kajganu od jaja“... Veoma mi je drago da je publika sa velikim oduševljenjem prihvatila našu predstavu - ističe ovaj mladi glumac, koji je diplomirao 2000. godine na BK akademiji u klasi profesora Nebojše Dugalića sa predstavom „Šizgal tunajt“.
Prvu ulogu na profesionalnoj sceni, monaha Nikolu, odigrao je kao osamnaestogodišnjak, 1998. godine u Beogradskom dramskom pozorištu, u predstavi Siniše Kovačevića „Kraljević Marko“. Već pet godina Borko je stalni član ansambla lutkarskog pozorišta „Pinokio“, u kojem je tumačio paletu raznih junaka. Među njima su Zver u bajci „Lepotica i zver“, Guliver u „Guliveru“, Stilista u „Snežani i sedam patuljaka“, Gavrilo Bledi u „Aždaji i carevom sinu“...
- Deca su veoma zahtevna publika. Moraš striktno da paziš da ne preteraš, jer oni odmah „provale“ kad im upućuješ „šmiru“ - smatra Borko. - Veoma dobro uspevaju da ukapiraju da to nije original, već falš, odnosno da se ne radi o onome što bi oni hteli da vide. NJima je pažnja konstantno „na ivici“. Ako malo kreneš da „šmiraš„ i da se blesaviš, oni će da se nasmeju, ali to neće biti iskren, već licemeran smeh. Kad to primete, najčešće prestaju da prate predstavu, onda se dosađuju, počinju da pričaju sa drugarima ili drugaricama...
Borko kaže da ne podržava „pedagoški sitem“ nastavnika, odnosno vaspitača, koji u takvim situacijama, najčešće, pokušavaju da decu nateraju da predstavu odgledaju „na silu“.
- To je potpuno pogrešno. Nisu kriva deca, već oni koji im to ne plasiraju na pravi način. Jednom mi je neko postavio pitanje: „Zašto glumci toliko veruju u Boga“? Odgovorio sam da je to zato što imaju grižu savesti jer moraju da vode računa o tome šta plasiraju publici i kako to rade, na koji način. Jednostavno, glumac ne sme da izbacuje na scenu ono što je loše, pogotovu ne deci. Deca su iskrena i ne umeju da lažu, sve ti kažu direktno, bez uvijanja. Zbog toga i jesu „najteža“ publika. NJih ne možeš da „lažeš i mažeš„. Prijala mi je pohvala jedne vaspitačice, koja mi je posle završetka predstave „Guliver“ rekla: „Ti si, u stvari, zvezda najmlađe, ali i najteže publike“.
Veoma zapažene uloge Borko je ostvario i na sceni Narodnog pozorišta u „Idiotu“ Dostojevskog, „Velikoj drami“ Siniše Kovačevića, „Faustu“ Johana Volfganga Getea, komedijama „Život je san“ Kalderona, „Pigmalionu“ Bernarda Šoa...
„VRUĆA VEZA“
Borko je religiozan i veoma odan pravoslavlju zahvaljujući svom rođenom bratu, koji ga je, kako kaže, usmerio u tom pravcu.
- Pošto sam odrastao bez oca, u celu tu priču oko religije uveo me je, kao veoma mladog, moj stariji brat. Iako sam od malih nogu sebe pronašao u glumi imitirajući razne komšije, komšinice, prijatelje, vaspitačice, profesore... brat je, ipak, odlučio, plašeći se da ne „ispadnem iz koloseka“ s obzirom na to da je tada bilo jedno loše vreme, da me upiše na veronauku... Eto, kao da je i sam gospod Bog hteo da posle toga, na akademiji, sretnem Nebojšu Dugalića, koji me je još više uputio u sve to i dodatno osnažio. Inače, i dan-danas kad dobijem neku težu ulogu, sa njim sam uvek u nekoj „vrućoj vezi“, kako bi mi pomogao da je spremim na najbolji mogući način - kaže Borko Sarić.
- Komedija kao žanr mi najviše „leži“. Voleo bih da igram i klasične dramske uloge, ali me retko ko vidi u tom fahu. Uglavnom me svi doživljavaju kao komičara. I moj profesor Nebojša Dugalić smatra da sam rođen za komičara. Na ispitima i kolokvijumima uvek me je ostavljao da budem poslednji, kako bih zasmejavao ljude - priseća se naš sagovornik i dodaje da bi voleo da zaigra u nekom vodvilju.
- Još uvek sam dovoljno mlad i pun elana da trčim i da se bacam po sceni. Ja nikad ništa ne krijem. Prirodan sam, realan i iskren, jednostavno, takav sam kakav sam. Nisam lep, jesam ružnjikav, ali sam smešan i šarmantan - tvrdi Borko.
Tokom marta ove godine šira javnost bila je u prilici da ga bolje upozna i kao jednog od učesnika rijaliti šoua „Veliki brat“.
- To je bilo jedno veliko iskustvo za mene, koliko pozitivno, toliko i negativno. Moj cilj je bio da sa ulaskom u kuću postanem poznatiji. To je, da se ne lažemo, cilj svakog glumca. Svaki glumac žudi da postane poznat. Iako nisam pobedio, zadovoljan sam svojim učešćem u „Velikom bratu“, jer smatram da sam uspeo da odbranim ovu našu glumačku profesiju. Za razliku od nekih ljudi iz kuće, ja mesec dana nisam ni psovao, niti sam bio vulgaran ni primitivan, jer sam takav i u privatnom životu. Što se tiče neke popularnosti, čini mi se da je reklama za pivo za nijansu imala veći efekat. I dalje, kad me prepoznaju na ulici, mnogi mi dobacuju: „Gde si, Jelenko“.
