Izvor: Politika, 14.Jan.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Nacionalne penzije u kulturi
Petar Volk: Ograničiti uticaj umetničkih udruženja.- Živorad Ajdačić: Odvojiti socijalnu kategoriju od umetničke
Onoga momenta kada Komisija za dodelu nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi, popularno nazvanih nacionalne penzije, započne svoj rad u javnosti sve postaje sporno: prvo imena članova komisije, potom kriterijumi za dodelu, broj priznanja koja će te godine biti dodeljena, spisak onih koje je neko kandidovao ili koji su kandidovali sami sebe i, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kraju, neizbežno, imena dobitnika. Uvek se postavlja još jedno pitanje: da li bi ceo sistem trebalo reformisati.
Koliki i kakav pritisak trpe članovi komisije, šta od njih traže političari, u čemu greše i šta bi moglo da se promeni, za „Politiku” govore dr Petar Volk, nekadašnji dugogodišnji predsednik komisije, i Živorad Ajdačić, sadašnji član istog tela.
Politika: Mnogi smatraju da je uticaj politike na proces odlučivanja o kandidatima veliki, ali da o tome niko ne želi da govori, pogotovo ne članovi komisije koje bira Vlada Srbije. Da li ste trpeli takve pritiske ili ne?
Ajdačić: Uvek ima urgencija i pritisaka. Ali, u ovom slučaju, pritisci su lične prirode, a ne političke. Šokiralo me je to što pojedinci nemaju nikakav problem da urgiraju sami za sebe. S takvima nisam imao o čemu da razgovaram. Opet, nisam nikome mogao ni da zabranim da za nekoga zove. Pa sam tako u jednom danu imao ravno 98 poziva. Takođe, pojedinci koji su članovi partija sami vrše pritiske u ime svoje partije i tako je koriste.
Volk: Otvorenih pritisaka bilo je samo prve godine. Već u drugoj godini toga nije bilo, bar ne za vreme mog mandata kao predsednika. Po kuloarima se izmišljalo da ima pritisaka. I to je uvek dolazilo od onih kojima priznanje nije dodeljeno. Pa je tako jedna dama prvo od ministra kulture, pa od mene pa na kraju od poverenika za informacije od javnog značaja pismeno tražila da joj dostavimo za sve kandidate ko pripada kojoj partiji. To je bila notorna besmislica.
Politika: Kako su, onda, izgledali sastanci s ministrima kulture?
Volk: Moja komunikacija s političarima sastojala se u tome da se na početku, po konstituisanju komisije, sastanem s ministrom kulture i da isto učinim na kraju, kad dostavimo predlog imena. Pamtim da mi je Nebojša Bradić, kada je bio ministar, rekao da se ne slaže s mnogim mojim mišljenjima, ali da neće ni na šta uticati. Ali pamtim isto tako da me je jedan ambasador gotovo proganjao, urgirajući za jedno ime sa spiska.
Politika: Tvrdite, dakle, iako su „procurele” drugačije informacije, da ni za Slađanu Milošević, ni Miroslava Ilića, ni sad za Oliveru Katarinu niko ni iz jedne političke partije nije urgirao?
Volk: Posle presedana koji je učinjen sa Slađanom Milošević u vladi su našli da i oni imaju prava da predlažu kandidate, ali ti njihovi kandidati nisu nikada direktno išli pred komisiju već pred ministra, koji posle zove predsednika komisije i pita da li neko ime može da se uključi u generalni spisak. Ali ne više od toga. Sve drugo su prazne priče. Da se prošle godine kandidovala Olivera Katarina ja bih za nju glasao, ona je tu nagradu zaslužila. Cela ta buka oko nje nije potrebna ni njoj, ni komisiji, ni ministarstvu, a ni medijima.
Ajdačić: Mi smo se ove godine odmah dogovorili i rekli ministarstvu da nećemo dozvoliti to što je bilo do sada, da bilo ko iz vlade naknadno kandiduje neko ime. I tako je i bilo. Što se tiče Olivere Katarine mi naravno znamo da je ona učestvovala u promociji Srpske napredne stranke. Ali, zašto novinari nisu pitali zašto je jedna poznata glumica, takođe dobitnica priznanja, govorila na jednoj promociji o tome da mi imamo dve Srbije. Pa to je još gore. Ja sam tražio da se predmet Olivere Katarine izdvoji, da se gleda prvi segment – ona je glumica. Godinu i po dana igrala je Koštanu u Narodnom pozorištu s našim najboljim glumcem Rašom Plaovićem, pa je snimila 32 filma, pa su četiri dobila najveća priznanja, među njima i „Skupljači perja”, u kojem je igrala glavnu ulogu s Fehmijuom, pa je dobila nagrade u Moskvi i Veneciji, pa je dobila „Zlatni beočug” za trajni doprinos kulturi. Drugi segment – pevanje. Dajte mi primer da je neko 72 puta nastupio u pariskoj Olimpiji. Potom, njen šou dva puta je zatvarao Kanski festival. To je njena umetnost. Moramo biti objektivni. Njen privatni život i sadašnje ponašanje mene na zanima. Mislim da sam ovim sve rekao.
Politika: Zbogvelikog broja telefonskih poziva i molbi kandidata neke vaše kolege veruju da je ovo priznanje svedeno na socijalnu pomoć. Da li je tako?
Volk: Time kako ko živi i koliko ko ima para komisija se uopšte ne bavi.Ali, pošto je većina penzija ljudi koji su se ranije bavili kulturom mala, priznanje je, nažalost, postalo socijalna kategorija. Kad spisak za koji dan bude objavljen naći ćete na njemu i čoveka čija je penzija 11.000 dinara, što je ispod minimuma socijalne zaštite. A priznat je u svojoj struci decenijama.
Ajdačić: Upravo na ovom pitanju došli smo u komisiji do nesuglasica – da li je reč o umetničkoj ili socijalnoj kategoriji. U jednom trenutku sam predložio, pola u šali, da čitamo o kandidatu suvu biografiju, bez imena i prezimena, pa da glasamo i posle kažemo to je Petar Petrović. Onda nikada ne bi bilo problema. Složili smo se da komisija predloži vladi da Ministarstvo rada i socijalne politike posebno izdvoji kategoriju socijalne pomoći umetnicima koji su na najnižoj grani. Jer, imamo i one koji koriste nacionalnu kuhinju, što mnogi ne znaju. Stvari bi onda bile jasnije.
Politika: Da li bi stvari bile još jasnije ako bi se, na primer, odvojili estradni umetnici i oni koji to nisu?
Volk: Istina je da su od početka operski pevači protestovali i sad gotovo da se i ne pojavljuju jer je smešno da se u tom pravilniku, kojem se svake godine nešto dodavalo, balet, narodne pesme, operska umetnost i zabavna umetnost sve zajedno nađu u kategoriji muzička delatnost. A to ne ide. Zakonom o kulturistvar je rešena ovako kako jeste i to može da promeni samo ministar, samo on na to ima uticaja. Komisija na to ne može da utiče.
Ajdačić: Mene, iskreno, nervira to pominjanje pojma estrade. Takvo zanimanje ne postoji. Postoji zanimanje muzičar ili kompozitor. E sada, mi smo u ovoj situaciji imali 25 takozvanih pevača lakih nota, da ih tako nazovemo. Jovan Kolundžija i ja ovako smo to rešili: predložili smo pet kandidata iz oblasti klasične muzike, pet iz narodne muzike, pre svega autora. Vodili smo računa da to podelimo pa smatram da nema potrebe dalje to zakonom razdvajati.
Politika: Postoje li onda problemi na nivou širine kriterijuma za dodelu?
Ajdačić: Postoje.Nisam zadovoljan kriterijumima. Mnogo se toga u hodu mora menjati. Koliko je široka oblast stručnjak u kulturi? Recimo, nije najbolje rešeno pitanje istoričara umetnosti, koji su veoma bitni. Oni su više naučnici nego umetnici. Ali, s druge strane, gde da ih svrstate? Ili, da li je prevodilaštvo umetnost? Ili, da li je dobro isključiti novinare koji se bave kulturom jer njoj time svakako doprinose?
Volk: Slažem se da tu postoje problemi.Recimo, pisanje o kulturi prve i druge godine dodele smatralo se publicistikom, a ne stvaranjem dela. Tako je pokojni akademik Dejan Medaković napisao monografije o fruškogorskim manastirima i Sopoćanima, ali nije mogao da dobije nagradu. Nisam mogao ni ja. Kada su treće godine to promenili Medaković je već preminuo, ali Mihajlo Mitrović i ja sno priznanje dobili. S druge strane, postojala je kategorija najbolji knjižar? Kako bilo koji član komisije može da zna ko je najbolji knjižar u Srbiji?
Politika: Umetnička udruženja smatraju da je loše i to što njihovi predstavnici nisu dovoljno uključeni u proces odlučivanja?
Volk: Moje je mišljenje da umetnička udruženja uopšte ne treba uključivati. Jer, oni prave svoje liste, dakle, svoje favorite od deset ili dvadeset ljudi i za njih agituju jer su oni, kao, njihovi najbolji ljudi. Prvo, s rezervom primam članove tih njihovih komisija i odbora. Drugo, preko članova udruženja koji bi bili i članovi komisije, što je bilo predlagano, lako bi se ostvarivao direktan uticaj.
Ajdačić: Ja to gledam s drugačijeg aspekta. Udruženje mora da vodi računa o interesima svojih članova, bez favorizovanja. Postoji i zakon o obavljanju umetničke i kulturne delatnosti. Međutim, smatram da bi udruženja morala ozbiljnije da shvate svoj posao. Na skupštini jedne asocijacije izneo sam kritiku i pitao zašto su za nacionalnu penziju predložili 56 književnika, a nisu deset da bismo mi od deset odabrali pet. Ili zašto nisu za sve te koje misle da kandiduju pribavili ocenu ljudi relevantnih za oblast o kojoj se radi? Onda se toliki broj ne bi ni desio.
Volk: I pored toga što moj kolega kaže,iskustvo mi govori da bi uticaj udruženja trebalo ograničiti. Ja njega razumem, posebno imajući u vidu njegov rad u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije. Kad ne bi bilo udruženja bilo bi anarhije. Ali, udruženja imaju svoje druge funkcije u koje ne bi trebalo mešati dodelu nacionalnih penzija.
Politika: Na kraju, postoje imena koja se skoro svake godine pojavljuju na spisku kandidata kao i oni koji su prošli izbor iz četvrtog ili petog puta, pa bih mogao da se izvede zaključak da će u jednom momentu svi koji su tražili penziju nju i dobiti. Kako to ograničiti?
Volk: Ljudi nemaju kriterijume sami prema sebi, pa specijalan doprinos nacionalnoj kulturi ne odvajaju od onoga za šta dobijaju redovne penzije. Potom, mnogi se i ne uzbuđuju kad ne dobiju nacionalnu penziju. Većina kandidata na svojoj prijavi samo menja godinu podnošenja i javlja se ponovo, računajući da će jednom proći. Stoga, možda ne bi bilo loše učiniti nešto po pitanju broja pokušaja.
Ajdačić: Ne mislim da je to dobra ideja. Onda ćemo doći u drugu krajnost. Kako bi bilo da nekoga ograničite da se kandiduje deset puta za Ninovu nagradu? Malo je to škakljivo. Ali, ako bi se većina onoga što smo u razgovoru predložili usvojilo, mnogi uopšte ne bi ni došli na konkurs i ne bi imali priliku da nas sobom zabavljaju.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 14.01.2013.
