Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 12.Maj.2016, 19:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mitrović: Svi mi čitavog života tragamo za snom
Deveti Međunarodni festival dokumentarnog filma "Beldoks" večeras otvara film Mladena Mitrovića "U potrazi za snom", koji prema rečima autora predstavlja "divno svedočanstvo jednog sretnog detinjstva", a publika u Sarajevu, Zagrebu i Parizu doživela ga je kao katarzu.
Mitrović se posle 25 godina vratio filmu, uspeo u onome u šta su svi sumnjali, tokom pet godina je obišao desetak zemalja na četiri kontinenta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << prešao 50.000 kilometara, snimao u ratom zahvaćenom Bagdadu, Sibiru, Americi, Tunisu, Švedskoj, Nemačkoj, a koreni priče sežu u osamdesete godine prošlog ceka kada je snimio prvi film.
Da bi objasnio razloge prestanka bavljenje filmom tokom devedesetih godina, ali i motive za svoje novo ostvarenje, Mitrović u razgovoru za Tanjug počinje od 1960. godine i svog rođenja na setu filma "Parče plavog neba", koje ne slučajno nudi publici u svom novom ostvarenju.
"Moja majka je bila lektor pa filmski producent i odrastao sam uz majku, filmskog radnika, i oca, univerzitetskog profesora koji je voleo da putuje. Sa majkom sam uživao u slatkom životu uz film, a otac je bio za putovanja", počinje svoju priču Mitrović.
Bio je vrlo uspešan student filmske režije u Zagrebu i pre odlaska u vojsku snimio je u Sarajevu diplomski film o svom detinjstvu. Pronašao je 11 dečaka u školi "Bratstvo i jedinstvo" koji su tumačili njega i njegove drugove, dok su epizodisti bili Mira Banjac, Mustafa Nadarević, Bogdan Diklić, Bora Stefanović.
Tokom rata nije želeo da snima, jer su tada "isplivali dokumentarci koji su bili više novinarski prikazi", a on, "emotivac i filmadžija starog kova", nije sebe video u tome, sve dok nije pre nekoliko godina sreo čoveka za koga se ispostavilo da je jedan od dečaka iz njegovog prvog filma i to ga je podstaklo da ih pronađe sve i krene za svojim snom.
"Uradio sam film o sebi i svojim prijateljima i napravio sam divno svedočanstvo jednog sretnog detinjstva. Uspeo sam i druge učesnike filma da nateram da žive kao deca. Vratio sam sebe u detinjstvo i srećan sam makar ništa više ne snimio", istakao je Mitrović, koji film doživljava kao ličnu pobedu. "To je bila moja borba na život i smrt", dodao je.
U film je slučajno ušla i nedavno preminula Jadranka Stojaković, koja je radila muziku za Mitrovićev prvi film i u trenutku kada mu je iz Japana slala neke kompozicije, desio se cunami, te film zapravo i počinje cunamijem.
"Film je prestao biti priča o tih 11 ljudi, postao je moje lično traganje za sopstvenom prošlošću, a uliva se i u svetski okean. Pre mesec dana sam imao premijeru u Parizu gde su Parižani to nazvali svetskim filmom. To jeste balkanska priča, ali nekako zadire u živote mnogih ljudi širom sveta", primetio je Mitrović.
U Sarajevu na svoje iznenađenje dobio je nagradu publike i po oceni ostavio iza sebe dokumentarac "Ejmi" i igrani film "Mustang".
Isprva se bojao reakcije publike, smatrajući da je film predugačak (127 minuta), a sada Mitrović može da se pohvali fan klubom čiji članovi žele da putuju i gledaju film gde god da se prikazuje, traže DVD izdanje, što je retkost kada je dokumentarac u pitanju, a putem društvenih mreža ubeđuju ljude da obavezno pogledaju "U potrazi za snom".
"Poenta moje priče je u sledećem: Sve oko nas je sivo i jako mnogo filmova egzistira na sivilu jer se sivilo nagrađuje. Ja sam proizveo oluju, cunami, ali cunami smeha. Ljudi se prvo mnogo smeju tokom filma, onda počnu da plaču i publika je ovaj film doživela kao lek za dušu, neku vrstu katarze", objasnio je reditelj, uveren da će svi iz bioskopske sale izaći drugačiji.
"Ljudi me zovu posle nekoliko dana i kažu da još razmišljaju o filmu. To je bio moj cilj. Ne jednokratni prikaz nekog događaja, nesreće. Ovo je film koji ostaje ljudima jako dugo", naglasio je Mitrović.
Zanimljivo je da neki kažu da je ovo najpolitičniji film koji su gledali, drugi misle da uopšte nema politike, a treći ga doživljavaju kao najveći ratni film.
"U ovom filmu postoji 20 sekundi rata u Sarajevu, oko minut rata u Iraku i nekoliko ispaljenih metaka. Rat se pominje samo nekoliko puta. Moji momci su različitih nacionalnosti, ali to se nigde ne spominje u filmu i svi pričaju o svom životu i ne spominju one druge. Naši ljudi to shvate po imenima, a ja čak nisam stavljao ni prezimena. Tek na kraju kada se te sudbine isprepletu, shvata se ko je ko", rekao je autor.
Kada su igrali u Mitrovićevom filmu imali su između osam i 10 godina, danas žive svuda po svetu, bave se različitim poslovima, a Mitrović ih je vratio u detinjstvo, probudivši u njima nostalgiju koju i sam nosi.
"Jedan od njih celog života je čekao da stane pred kameru, drugi je policajac u Srbiji i nije bilo lako ga otvoriti, ali on je pukao prvi i iz njega su suze prve progovorile. Treći je ratnik u Iraku i u njemu je najviše deteta, on priča o sendvičićima koje je jeo. Jedan od njih radi na uništenju ruskog hemijskog oružja u Sibiru, a radi za američku vladu, drugi su na neatraktivnim poslovima u kancelariji, ali tu je i hodajući Alen Ford", ispričao je Mitrović.
On je primetio da se i posle više od dve decenije oni nisu promenili i međusobno se znaju ne po imenima već po ulogama iz filma.
"To je to detinstvo. Ovo nije film ni o Sarajevu ni o tim momcima, to je film o svima nama, našim detinstvima, prijateljima, razlazima, spajanjima i nosi, sto je jako važno, cunami koji prodrma publiku, ali nudi parče plavog neba i svetlo na kraju tunela", istakao je reditelj.
O naslovu filma, Mitrović je rekao akteri filma govore o svojim snovima, neki su poželeli da vide ostale i on im je ispunio tu želju, okupivši ih na kraju, formirao je fudbalski tim koji je odigrao utakmicu protiv reprezentacije EUFOR-a u Sarajevu.
"Ispunjavajući njihove želje, ja sam ispunjavao svoj san da snimim film, a svi mi zapravo čitavog života tragamo za snom", zaključio je Mitrović.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
