Izvor: Radio 021, 08.Apr.2020, 17:31
Branka Nikolić Arive piše za 021 iz Pariza: Pre tri meseca su suzavcem rasterivali lekare, a sada im aplaudiraju
Niko ne voli paničare, ali ne biti zabrinut u ovakvim okolnostima je možda podjednako patološki ili neiskreno, kaže Novosađanka koja od 1999. živi u glavnom gradu Francuske.
Novosađanka Branka Nikolić Arive u Parizu se obrela posle bombardovanja 1999. godine. Trenutno radi na doktoratu, a inače predaje engleski jezik na Višoj školi "Pôle de Vinci".
Trudi se, kaže, da kod kuće radi sve ono što i inače radi, društveni život inicira na Zoomu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << nervira se kad dostavljači povrća hoće da profitiraju na ovoj situaciji, a primećuje i da se poslovično elegantni Parižani, posle tri nedelje izolacije, oblače uglavnom sportski.
"Francuska ovih dana ima najveći broj zaraženih i (već duže vreme) najveći broj mrtvih od kovida u svetu. Ne želim ništa da predviđam! Pokušavam da zadržim stare navike koliko je to moguće: nisam zamenila dan za noć, ne sedim u pidžami, peglam odeću, nastavljam jogu i qi gong sa istim profesorima (preko Zooma, naravno).
Važno je promeniti položaj i ne sedeti uvek na istom mestu. Organizujem virtuelne ručkove i večere sa prijateljima iz celog sveta, danas nas je bilo 14 iz osam zemalja.
U izolaciji sam i radim u isto vreme, što me spasava. Predajem preko Zooma. Moj fakultet je sticajem okolnosti, zbog štrajka prevoza u decembru, već nekoliko meseci spreman za ovakvu vrstu nastave i kad je objavljeno zatvaranje škola i fakulteta, sistem je već bio razrađen. Za nas koji smo se u decembru nekako snalazili da lično dođemo na posao, odmah je organizovana obuka na Zoomu.
Svi smo zapravo u izolaciji, što ne znači apsolutnu zabranu izlaska ili policijski čas. Izlazak se, naravno, ne preporučuje i ograničen je na sat vremena. Ko to proverava? Postoji formular koji svako ko izađe treba da popuni i potpiše (kada je izašao i zašto) i, teoretski: ako vas policija uhvati bez papira, plaćate kaznu. O tome se piše u novinama, ali u mom kraju dosad nijednom nisam naišla na policiju.
Izlazim sa maskom, koju uglavnom navučem kad uđem u prodavnicu. U početku su nas obasipali informacijama o beskorisnosti maski koje, navodno, treba da nose samo zaraženi. Testova nema i samo u vrlo teškim slučajevima se zna da je neko zaražen.
Restorani su zatvoreni, ali neki isporučuju hranu. Velike samousluge koje su nekad redovno nudile kućnu dostavu, sada su prebukirane, čak je drive-in pretrpan. Pre neki dan smo očekivali isporuku porudžbine od pre 10 dana, koja je odjednom, dan pre predviđenog roka, otkazana bez ikakvog objašnjenja.
Cene nisu skočile i koliko znam nema nestašica: ima i toalet papira i - uglavnom - dezinfekcionih sredstava, ali maski skoro uopšte nema. Međutim, treba lično otići i dugo stajati u redu, jer puštaju samo ograničen broj ljudi unutra, u pekarama dvoje.
U takvoj situaciji su se snašle male prodavnice koje su se udružile preko jednog sajta koji ne želim da reklamiram, mada ga koristim jer nemam izbora ako ne želim da izađem. Oni još uvek isporučuju u roku od 24 sata, ali cene su 30-40 odsto više. Juče su nam stigle dve kese voća i povrća - 60 evra.
Nikome se ne savetuje izlaženje. Ulice su uglavnom prazne, osim oko prodavnica. Ima puno džogera.
Ovo je situacija koja podseća na rat i koja podstiče najbolje i najgore u ljudima. Ponekad i jedno i drugo u istim! Niko ne voli paničare, ali ne biti zabrinut u ovakvim okolnostima je možda podjednako patološki, ili neiskreno.
Čini mi se, ili samo želim da verujem, da ovde ima manje ksenofobije nego u drugim evropskim zemljama, mada je nedavno na Tviteru objavljena poruka koju je neko ostavio na vratima komšije kineskog porekla, u kojoj ga moli da se vrati "u svoju zemlju".
S druge strane, ima divnih primera solidarnosti: moje maske su besplatno stigle od jedne medicinske sestre u penziji koja ih šije (sa filterom) i šalje kome treba. Mlađe komšije u mojoj zgradi se nude da idu drugima u kupovinu, drugi - koje jedva poznajemo - se raspituju da li smo dobro i da li nam nešto treba. Fakulteti nude studentima pomoć u plaćanju telefonskih računa i nadoknadu troškova slanja knjiga (biblioteke su zatvorene) do 70 odsto.
Ljudi su uglavnom svesni šta drugi čine za njih. I ovde se tapše lekarima (ili se tapšalo - ja nešto ne čujem), ali možda manje od kako su neki lekari zatražili de se prekine sa tim "licemernim izlivima zahvalnosti" od ljudi koji glasaju za neoliberalnu vladu koja je svela budžet za naučna istraživanja na minimum i drastično smanjila broj osoblja i kreveta u bolnicama. Još samo pre tri meseca policija je suzavcem prskala lekare koji su protestovali.
A što se tiče poslovične francuske elegancije i stila, priznajem da ne gledam toliko kako je ko obučen sada, ali sve je više ljudi obučenih "sportski". Osećam da mi je kosa predugačka - eto šta se sve može desiti za tri nedelje.
Kad se ovo završi, prvo trčim kod frizera, onda na masažu.
Ukratko - može se, samo da ne postane mejnstrim"
Kako ovih dana izgleda Pariz, odnosno deo grada u kojem stanuje sagovornica 021.rs, može se videti u galeriji.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
