Izvor: Radio 021, 03.Dec.2018, 15:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene sa invaliditetom nevidljive i kod lekara, često ne mogu ni da uđu u dom zdravlja
Iako smo, kao društvo, napredovali u domenu poštovanja ljudskih prava i dostojanstva, žene koje imaju invaliditet jedne su od najviše diskriminisanih grupa u Srbiji, državi potpisnici međunarodne Konvencije o pravima OSI.
Kako pokazuje istraživanje Pokrajinskog zaštitnika građana - ombudsmana i misije OEBS u Srbiji, predstavljeno danas, na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, zdravstvene ustanove u Vojvodini i dalje nisu dostupne ženama sa invaliditetom - pojedine >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << uopšte nemaju rampe ili liftove, u njima radi osoblje koje ne zna kako da se ponaša u radu sa ženama koje su u kolicima ili imaju drugi oblik invaliditeta (na primer, gluvoneme žene), a zdravstveni radnici često, u odsustvu adekvatne opreme za rad, ručno čine velike ustupke da bi žena sa invaliditetom mogla da dobije zdravstvenu uslugu.
Istraživačica na projektu Kosana Beker naglasila je da osobe sa invaliditetom čine oko osam odsto ukupnog broja građana u Srbiji, a žene čine više od polovine tog procenta. To ih čini višestruko ugroženom kategorijom. Ona je naglasila i da se politike usmerene ka rodnoj ravnopravnosti retko ili nikada ne bave problemima invaliditeta, ali ni udruženja osoba sa invaliditetom ne stavljaju dovoljno akcenat na žene.
Istraživanje je rađeno tokom ove godine u 43 zdravstvene ustanove u Vojvodini, od kojih je 36 dostavilo odgovore na pitanja u upitnicima. Rađene su i fokus grupe sa zaposlenima u bolnicama i domovima zdravlja, kao i dubinski intervjui sa ženama sa invaliditetom.
Sistem ne prepoznaje i ne evidentira u dovoljnoj meri žene sa invaliditetom, pa je tako teško i doći do detaljnije statistike koja bi poslužila u kontekstu istraživanja. Rezultati su ipak pokazali da postoje bolnice koje nisu arhitektonski pristupačne osobama sa invaliditetom, a kada je reč o uslugama koje se pružaju ženama - ginekološkim, pre svega, iste ne mogu da se pruže kako je planirano jer oprema ne odgovara, ne postoje hidraulični stolovi u svakoj ustanovi, a neki zaposleni su čak rekli da ručno asistiraju pacijentkinjama na pregledu kako bi uopšte mogle da dobiju pregled. Takođe, mamografi, koji su bez sumnje potrebni u nekom trenutku svakoj ženi, podrazumevaju da žena mora da stoji tokom pregleda, što je poseban problem sa one koje su u kolicima.
Žene koje imaju poteškoća sa sluhom skoro u 100 odsto slučajeva moraju da dolaze sa pratnjom na pregled jer u ustanovama ne postoji osoba koja bi komunicirala na znakovnom jeziku. Zato, prema rečima Kosane Beker, žene često u čekaonici ni ne znaju da su prozvane, nemaju osećaj da bilo ko sa njima komunicira, niti da se trudi da to čini (osim izuzetaka, koji uspevaju da komuniciraju pisanim putem).
Među zapaženijim rezultatima u istraživanju je podatak da zdravstveni radnici imaju stereotipe i predrasude i osobama sa invaliditetom. Na pitanja u kojoj meri žene uspevaju da ostvare svoja prava u bolnicama, zaposleni kažu da "naravno, uspevaju, ali da postoje problemi zbog nepristupačnosti" ili "da se trude da im izađu u susret", kao da je reč o učinjenom ustupku ili pristojnosti, a ne o ljudskim pravima.
Poseban problem važi za žene koje su lišene poslovne sposobnosti - one zakonski ne mogu da donesu bilo kakvu odluku u vezi sa sopstvenim zdravljem, već se o svemu pitaju njihovi roditelji i/ili staratelji.
Istraživačica Višnja Baćanović istakla je da Dom zdravlja "Novi Sad", na primer, ima jedan jedini toalet pristupačan ženama sa invaliditetom i to u novom objektu u Futogu, ali da je to još i pozitivno stanje u odnosu na neke druge ustanove. Lekari se, kako je istakla, često obraćaju pratiocima umesto pacijentkinjama, tretirajući ih kao da nisu prisutne, što ih dodatno dehumanizuje i čini još više nevidljivim.
Još jedan od problema je ograničeno vreme pregleda, koje nije dovoljno za žene koje su u težem stanju u odnosu na druge pacijentkinje, pa se zdravstvena usluga često ne pruži u celini ili se uopšte ne pruži ženi sa invaliditetom. Dešava se da se evidentira da je određeni pregled (na primer, ginekološki) pružen, iako nije i ginekolog je smatrao da ni nema potrebe, s obzirom na to da postoji invaliditet. Ovakve pojave samo dodatno pojačavaju stereotipe da žene (i generalno, osobe) da invaliditetom nemaju seksualni život, ne rađaju decu, nemaju pitanja u vezi sa reproduktivnim zdravljem i slično.
Kao pozitivni primeri ističu se klinike Kliničkog centra Vojvodine, u kojima postoji mogućnost tumačenja i prevoda, a u Betaniji i mogućnost da suprug bude pratnja svojoj supruzi sa invaliditetom. Takođe, dom zdravlja u Pančevu ima hidraulične stolove za žene sa invaliditetom i čak idu na adresu pacijentkinje, Opšta bolnica u Vrbasu ima adekvatan prilaz za OSI, a dom zdravlja u Novom Sadu, osim što ima hidraulične stolove, najavljuje i da će rekonstruisani objekat na Limanu imati toalete prilagođene OSI, rađene po novim standardima.
Pokrajinski zaštitnik građana Zoran Pavlović naglasio je da su problemi žena sa invaliditetom sve vidljiviji i da pomaka ima, ali uglavnom u zakonskom pogledu. Izostaje, kako je naglasio, očigledna primena "na terenu" koja će omogućiti poštovanje dostojanstva osoba sa invaliditetom. On je dodao i da postoje žalbe na rad ustanova i da iste uglavnom otklone sve nedostatke čim im se obrati ombudsman, što je dobak znak.
Rezultati celokupnog istraživanja biće uskoro dostupni i na sajtu vojvođanskog zaštitnika građana.
Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
