Izvor: Luftika.rs, 14.Avg.2019, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako je govorio Glogovac: Na snazi su nova pravila po kojima je čestit čovek budala
Nebojša Glogovac nas je nažalost prerano napustio 2018. godine. Za jednim od omiljenih srpskih glumaca 21. veka ostale su sjajne uloge po kojima ćemo ga pamtiti, ali i fenomenali intervjui koji nam samo potvđuje kolika je zapravo ljudska veličina bio Nebojša Glogovac, koliko je naše društvo izgubilo i kolika je praznina ostala njegovim odlaskom. Jedan od takvih intervjua za sva vremena popularni Glogi dao je za Večernje novosti.
Za čoveka koji ima želudac za sve ovde se kaže ume >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << da se snađe. Kako onda govoriti o duhovnim vrednostima, kaže Nebojša Glogovac, glumac koji je svojim darom i ostvarenjima postao deo filmske i pozorišne kulture na našim prostorima.
Dobrota je obezvređena, jer se ne isplati biti dobar – danas je važno samo ono što donosi novac i pozicije. Nije suština u tome koliko ste ljudi prevarili, nego koliko ste zaradili. Mera svega su bogaćenje i prestiž, glavne životne utakmice vode se na tom terenu, a dobrota, bezuslovna plemenitost, poštenje, iskrenost, hrabrost… sve te uzvišene i neopipljive vrednosti čovekovog duha ne donose nikakav novčani odgovor.
Ovde se za ljude koji se nisu obogatili, ali čestito rade, ne izigravaju zakone, ne muvaju, nisu u talovima, nemaju moć, smatra da su nesposobni. Oni koji su spremni na sve “igre” – da ukradu, a da ne budu uhvaćeni, da milion puta ponove laž, dok ne postane istina, da snime “pornić” da bi postali popularni… smatraju se “sposobnim”.
Zašto je došlo do tako surove “zamene teza” u sistemu vrednosti?
Ustanovljena su neka “nova pravila”, po kojima je čestit čovek budala, i ljudi se tako stihijski, prosto kao stado, prilagođavaju onome što se dešava oko njih. Malo kasnimo za svetom, ali u isto vreme i pratimo ono što se dešava, i to na dosta loš način. Preskačemo stepenice kojima je taj svet došao do nekih zaključaka, i direktno srljamo u to. A previranja su, globalno, na svim nivoima, menja se “polaritet” planete, i to iz naše pozicije, iz našeg malog života, deluje prilično šokantno.
Kako čovek da se prilagodi globalnim promenama?
Teško. To je kao da se menja smer kazaljke na satu, ili kao da se vreme ubrzava, toliko je komplikovano prilagoditi se. Pogotovu iz pozicije nas koji smo živeli u drugačijim okolnostima, i ostali na takvim pravilima, to obezvređivanje morala, duhovnih vrednosti, i jurnjava za novcem po svaku cenu, deluju strašno i pogrešno. Ali, ko zna kakve će rezultate to na kraju doneti. Možda se ovo vreme preobrazi u nešto dobro i plemenito. Ali, gotovo sam siguran da će se pre toga desiti ozbiljno čišćenje – u vidu nekih ratova, boleština, raznih drugih loših i tragičnih stvari. Onda će ljudi, verovatno, doći do nekog pametnog zaključka koji će svima omogućiti da žive normalno.
Imaju li mlađe generacije danas svest o tome šta je moralno, a šta ne?
Mladi ljudi žive u skladu sa svojom životnom dobi, primorani da na osnovu toga prave svoje kodekse i merila vrednosti. A pošto je čovek prilagodljiva zverka, oni nalaze načina da plivaju u ambijentu u kome se laže, mulja i krade otvoreno, na svim nivoima, čak se više i ne prikriva. Teže je starijima, koji znaju za drugačije, pa se sada prilagođavaju, iako to nije pravilo – i tu je dosta odličnih “plivača” koji profitiraju u svim promenama. Mladi ne znaju kako je bilo, vreme ovog vulgarnog, surovog rijaliti šoua je jedina realnost koju poznaju, zato im je i lakše.
Da li ljudi dobrovoljno pristaju na tu potčinjenost – da ih, kako kažete, otvoreno lažu i potkradaju?
Nemaju za šta da se uhvate da bi reagovali. Više ništa ne važi, svaka laž i svaka igra su mogući i otvoreni. A ljudi su iscrpljeni višegodišnjim siromaštvom, nesigurni u zakone i ceo sistem, zastrašeni na svojim radnim mestima, ako ih uopšte imaju, i teško je onda očekivati neku jaku, otvorenu i progresivnu energiju, koja bi pokazala inicijativu da nešto promeni. Ovde hara licemerje, oni koji ne razmišljaju na taj način, prosto su zatečeni. Mislim, međutim, da će se vremenom rešiti taj protivprirodni blud koji nam se dešava.
Na koji način?
Suviše je nezadovoljnih i siromašnih, čak se i neki srednji građanski sloj bori za opstanak, da ne govorim o onom nižem, najsiromašnijem. A pošto ljudi vole da žive, i borba za opstanak je ipak genetski kod, mislim da će doći do nekog bunta, do pucanja nekih ekonomija, penzionih fondova i ne znam čega sve još, pošto nisam nikakav stručnjak, samo sam običan građanin. Trenutno, koliko mirišem, još nije taj nivo temperature. Ali, čini mi se da nije ni tako daleko dan kad će ljudi potrošiti sve kartice, čekove, kredite i pozajmice pomoću kojih žongliraju svakog meseca da bi preživeli, dan kad neće imati para da leče svoju decu, iako rade i završili su neke škole. Tako zaključujem iz neke svoje mašte i instinkta, i mislim da bi bogati manipulanti trebalo da “drže gaće” u neko dogledno vreme.
Šta je ono što Srbiji danas, suštinski, najviše nedostaje?
Sigurno je danas bolje od života pod Miloševićem, ali ni blizu onoga što smo očekivali. Na opštem planu, nema se dovoljno ideja. Sve je neka reciklaža, ili pravljenje od kombinacija starih stvari – od delova stare muzike pravi se nova muzika. Nema novog progresivnog pravca, istinske slobode, nema definicije ljudskih želja i stremljenja, ništa nije formulisano dovoljno. Nema ozbiljnosti i ozbiljnog rada, prave strategije, odgovornosti onih koji vode ovu zemlju, i zato se sve gubi u tom zamešateljstvu svega mogućeg i nemogućeg.
Šta je ono što smatrate najpogubnijim?
Manjak osećaja za kvalitet, negativna selekcija, vrsta loših kompromisa u odnosu na to šta je napredak i kuda želimo da odemo. Nema se vizija šta ova zemlja treba da bude…
Zbog čega se neprestano otvaraju novi prostori za manipulaciju?
U Londonu sam bio u samoposluzi, koja radi sa kraljevskom i vojvodskom familijom još od 1703. godine, što je predstavljeno sa dva mala grba na svakoj kesi koju poneseš odatle. To je, dakle, 300 godina samoposluga, i nemaš dilemu šta je. Imam i drugi primer – deda je uložio u kladionici pare na svog unuka, kad je on imao sedam godina, da će braniti za englesku reprezentaciju, i kladionica je garantovala za taj ulog sledećih dvanaest ili petnaest godina. Mali je zaista postao reprezentativac, i deda je dobio svoje pare. U Beogradu, u Srbiji, na ovim prostorima, ne možeš da računaš na takve stvari, niti da imaš toliku dozu poverenja. Mi nemamo kontinuitet vrednosti, i to je ono što ostavlja ogroman prostor za manipulaciju.
Sergejeva poruka Glogovcu: Lobanja, srešćemo se mlađi!
Ima li objašnjenja za taj nedostatak kontinuiteta vrednosti?
Stalno smo gore-dole, menjamo ideologiju svakih pedeset godina, ili još kraće, i sve zaboravljamo. Ljudi koji su ovde voleli kralja, krsnu slavu, boga i otadžbinu, gurnuti su u zapećak, a njihova imovina, imanja, zgrade, predati su ljudima koji su u ratu bili partizani, i pobili nešto Nemaca, četnika, i ne znam već koga. Tako su oni koji su govorili o socijalnoj jednakosti radnika i seljaka, postali velike gazde, i kleli se u Tita i KP, da bi im se verovalo da ne lažu. Onda se krajem osamdesetih vratila neka nacionalna svest, u stvari, samo da bi se zaratilo, i da bi se podelila država onako kako je nekada bila podeljena, što znači – opet prevara. I tako, danas dođemo i do toga da se sve čini da neko otme “Avala film”, a mi ne znamo ko tu ima prava, ni ko je pravi vlasnik. Da imamo pamćenje i da je izvršena denacionalizacija, onda bismo znali da je posed na kome se nalazi filmski grad vlasništvo porodice i rođaka Jovana Dučića, a pominje se i neki moj Glogovac. I tako, ovde je stalno neka magla, ničije i nečije, a to je uvek pravi prostor za pacove.
Kako doživljavate priču o ulasku Srbije u EU – hoćemo li stići tamo?
Ta beskrajna igrarija me već toliko zamara da uopšte ne razmišljam o tome. Prenapumpana je to priča, dobija mitske razmere, više ne znam šta treba učiniti, koliko “gaća” skinuti da bi se ušlo u tu Evropu. A mi jesmo u Evropi, i jesmo deo Evrope, ali ne bih voleo da ostanemo bez identiteta. Ovi prostori jesu specifični i geografski i istorijski, zaista smo na raskrsnici, koja je napravila neko čudno “čvorište”. Od raznih teorija zavere – da u Srbiji postoje najkvalitetniji minerali i rude, čija nalazišta postoje samo na pet mesta u svetu, pa je zato značajno da nam to uzmu, do raznih drugih priča. Sve to napravilo je ovde zanimljivu sliku našeg identiteta, koji je neuhvatljiv, čudan i nerazumljiv, baš po nekakvim standardima EU, ali bi bilo lepo da nas razume, onako kako mi razumemo svet.
Da li je to prava pozicija “mi i svet”, “svet i mi”?
Naravno da nije, glupa je, jer ne može da bude ravna vaga. Ali, možda možemo da razumemo svet, i da nekako pronađemo svoj put, što je velika mudrost. Nemam lično rešenje za to, ali bih voleo da zadržimo svoj identitet.
Šta je ono što vama uliva nadu?
Trudim se da ne budem razočaran, zadajem neke ciljeve i zahteve pre svega sebi, i trudim se da od svoje dece stvorim ljude koji će shvatiti okolnosti u kojima žive. Kao i da znaju da dobro postoji, samo je negde potisnuto. Mislim da ovde još ima dobrih, čestitih ljudi, i to je ono što uliva nadu. Verujem da će neke nove generacije, ako to već ne budemo mi mogli, naša deca, unuci, dočekati ovde bolji, normalniji život.
Šta je to specifično u identitetu Srbije što Evropa ne može da razume?
Mnogo je ovde stvari vrlo specifičnih – od odnosa između muškaraca i žena, do odnosa prema poslu, prema uspešnijem od sebe, odnosu bogatih i siromašnih…
Nismo previše radni, odgovorni i ozbiljni, imamo crtu zla prema boljima od sebe, ali smo daroviti, i još uvek imamo neke hrabrosti. Svačega još ima u nama, samo je pitanje u kojoj su količini svi ti začini, i kako osetiti miris svega toga. Treba, zaista, imati puno sluha za to. Eto, mislim da je besmisleno zatvaranje kafića i restorana uveče, zbog kojih je hiljade turista dolazilo ovde da se provede, i da vidi kako je kad se čovek “otkači” uz neke trube. Te “masti” i tog odnosa prema životu, “udri brigu na veselje”, paradoksalno, ovde još ima, i to je ono naše, autentično. Tu negde, na takvim stvarima i nijansama, iako one, naravno, nisu najvažnije, treba imati sluha kada je reč o nama. To je ono što možemo da ponudimo Evropi kao našu boju i prilog svemu onome što tamo već postoji.
Jedan ste od naših najangažovanijih glumaca na prostoru bivše domovine. Kako izgleda realnost izvan oficijelne politike, imaju li Srbi prijatelje?
Normalni ljudi ostali su normalni u svim događajima. Samo vreme pacova, puštenih sa svih strana da divljaju u jednom periodu, koji su oteli i uzeli sve što su hteli, nekako još traje, jer su ekonomski postali jaki. Rat je bio jedini trenutak kada su oni bili neko i nešto, mogli su da rade šta hoće s puškom u ruci, nožem, ili bilo čim. Moje jedino verovanje i nada je da ni oni ne mogu još dugo da potraju – i ovde i tamo pacovi uvek ostaju to što jesu, ne mogu nikada da evoluiraju u viša bića, i ta njihova sila će se potrošiti. Nije daleko vreme kada će viši duhovi moći da progovore i da deluju na ovim prostorima. Jer, ljudi su ljudi i tamo i ovde, a neljudi su svuda isti.
Zapisi iz dnevnika Vojina Ćetkovića bude najlepše uspomene na Nebojšu Glogovca
.jpg)
