Izvor: Luftika.rs, 25.Jul.2019, 18:15

Sva bolna pitanja koja ti prođu kroz glavu kada saznaš da ti mama umire

Moja mama je umrla prerano, prebrzo i neočekivano. Od bola u leđima do smrti za samo 90 dana u 55. godini života. Nismo stigli da shvatimo šta se dešava a ona je već izgubila kosu od hemoterapije, a s vremena na vreme se i sama gubila u dubinama svoje svesti.
Sa njom smo se gubili i svi mi oko nje – moja šeasnestogodišnja sestra i ja i ostali članovi naše porodice. Nestajala je brzo tu pred nama i za kratko vreme je jedina nasmejana slika nje bila ona koju smo spremali za umrlicu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << piše Maša Milutinović za Vice.
Danas spremamo tekst za spomenik koji će biti postavljen pre obeležavanja godišnjice mamine smrti. Sestra i ja biramo tekst iz mamine omiljene kafanske pesme.
Mama je obožavala muziku. Pevala bi od trenutka kada je otvorila oči, što je mene izluđivalo. Čudno, danas je to jedna od stvari koja mi najviše nedostaje. A nedostaje mi mnogo toga, svakog dana.
Mamin 50. rođendan – proslava u našem dvorištu To da nema osobe koja je bila tu oduvek, ceo moj život, da više nema te pesme od ranog jutra – to je nešto o čemu razmišljam svakog dana. To mi i dalje deluje neverovatno.
Zato, da bih bila funkcionalna osoba nasuprot činjenici da sam ostala bez jedinog roditelja, počela sam da učim kako da prihvatim smrt.
Na neki bizaran način sam počela i da cenim smrt. Otkako mi je mama umrla počela sam više da uživam u životu.
Pre neki vikend sam tako, pijana u klubu (apropo uživanja u životu) objašnjavala drugu kako je smrt okej. Da ćeš preživeti, čak i onda kada ti se čini da ne postoji izlaz.
Da ćeš u nekom trenutku, ponovo biti okej. Dok sam mu preuzbuđena prepričavala svoja nova saznanja obeznanjena od alkohola, drug mi je rekao da je par dana pre toga saznao da njegov otac ima neke „senke“ na plućima.
Zaćutala sam.
Kako saznaš Mamu su zbog višemesečnih bolova u leđima i u želucu poslali na neka ispitivanja u Urgentni centar koja su trajala par nedelja. Ne treba da napomenem da je ovo “brzinski” urađeno i “preko veze”.
Onda smo čekali da naš kontakt – rođaka iz Urgentnog javi o čemu se radi. Išla sam ka svom stanu posle posla i pozvala mamu, rekla mi je: “Hej sine, pa nikako Milica da me okrene. U gužvi je ceo dan.” Već mi je bilo zlo, Milica uvek vodi računa kada saopštava loše vesti. “Ali, ujka je stigao kod nas”, dodala je mama i sve mi je bilo jasno – mama je loše ali to ne zna.
Prekinula sam vezu i odmah počela ujki da kucam poruke. On mi je samo rekao da nije dobro i da, ako planiram da dođem, da se priberem.
Bila sam sve, samo ne pribrana. Kada sam u ogledalu videla koliko sam prebledela, odmah sam poslala poruku najboljem prijatelju koji se stvorio tu u obližnjoj kafani.
U njegovom zagrljaju i sa čašom piva u ruci sam dočekala jutro. Razgovarali smo o tome kako će izgledati život od sutra.
Koliko će sve to trajati, da li ćemo uspeti da nadomestimo sve propuštene kafe, letovanja, zagrljaje? Da li će biti tu kada rodim decu? Da li će dočekati sledeću godinu ili neki sledeći rođendan?
To su sve pitanja koja ti brzinski preleću po glavi, na koja te niko niko nije pripremio.
Jutro nije donelo odgovore na ta pitanja, samo još više novih pitanja. To je jedan od onih dana koji ti obeleže i podele život – na period pre i posle saznanja da će neko tvoj uskoro da umre.
Dakle onaj scenario u kom je cela porodica u bolnici kada neki preseksi lekar saopštava ružne vesti – to ne postoji.
Niko ti nikada ne kaže koliko je vremena još ostalo, samo ti kažu da “nije dobro”.
Zapravo, većinu vremena kod bolesti poput ovako agresivnog raka, ljudi provedu u pokušavanju da shvate šta im je.
Naša porodica je imala tu “sreću” da nam kažu “spremite crninu”, što je neka srpska verzija “odbrojani su joj dani”.
Kako sa osobom koja umire Osim što saznaš loše vesti pre osobe koja umire, svi u okruženju ti govore da je za njeno dobro da joj se ne kaže. Kažu “ubićeš je u pojam”.
Važi, pošto je rak uopšte ne ubija. Svi su zaduženi da hajpuju, da se prave da je sve okej. Da će sve biti okej. Nema nikakve iskrenosti u razmenjenim rečima ali se sve otkriva u zagrljajima i pogledima.
Iako osoba kojoj je loše poslednja sazna, čini mi se da ona zapravo zna od samog početka, pre svih lekara i analiza. Sećam se da je mojoj mami, kada sam je nagovarala da ode kod lekara, izgovor bio: “Jeste, pa da odem pa da mi kažu da imam rak, pa da se ubijem”.
Istina je, da je ona još pre odlaska kod lekara posećivala neke alternativne lekare i da je saznala da ima rak. Ispričala je to svojim kolegama na poslu ali ne i nama.
Mi smo to saznali tek na sahrani.
Tri meseca, dok je bila bolesna, svi smo se međusobno lagali ili bodrili, kako se uzme. Te laži kojima pribegavamo i mi i osoba koja je bolesna su možda najveći izraz ljubavi?!
Svi znamo šta se dešava i svima nam je previše bolno da prihvatimo tu istinu. Pogotovo ne želimo da tom istinom povređujemo drugu osobu.
Zato se nekad dopisujemo i najteže vesti upravo tako saopštavamo. Tako sam ja „saznala“ da mama ima rak preko Mesindžera.
10 stvari koje se zauvek promene kada nam umru majka i otac
Kako sa životom Kada ti je neko toliko blizak na samrti i tvoj život je na pauzi. Ti se praviš da nije tako, ubacuješ u organizam sve što ti dođe pod ruku, odvaljuješ se od izlazaka, alkohola, droga, druženja, seksa. Svega.
Samo da osetiš da si živ, da postoji nešto osim tog osećaja neizvesnosti i iščekivanja.
Ali ništa od toga ne pomaže. Odlaziš na posao i dalje odvaljen od prethodne noći, trezniš se dok skroluješ po kompjuteru i nisi u stanju ama baš ništa da uradiš da valja.
Možda neki ljudi uđu u super produktivan mode, ali meni se to nije desilo.
Držiš sastanak, a onda istrčiš do klonje da povratiš sve što si uneo u sebe prethodne večeri. Zazvoni ti telefon a tebi se oduzmu ruke i noge i preblediš zato što očekuješ poziv koji će okončati svu tu agoniju.
I tako svaki put kada zazvoni telefon. Nakon što je mama umrla, morala sam da promenim melodiju na telefonu.
Srećom, promenila sam i mesto sedenja u kancelariji.
Super stvar sa svim teškim životnim situacijama je to što ti se, baš kao životinji u strahu, sva čula izoštre. Tako ti postaje jasnije šta je važno, a šta ne.
Ko su ljudi koji su ti zaista bliski a koji su oni koji ti koji ti sisaju energiju. Uđeš u survival mode, okružiš sebe najbliskijim ljudima i čekaš da poplavni talas prođe.
Važno je da znaš, da se ne zanosiš: ti ljudi tu nemaju ulogu da ti pomognu – jer to niko ne može. Njihov posao nije da te zadrže da se ne raspadneš, već da budu tu kada se raspadneš.
Da te sa poda uguraju pod tuš, stave u krevet, dodaju ti maramice, skinu maskaru koja peče oči, pokriju i zagrle.
Kako sa porodicom Bolest jedne osobe u porodici ima potencijal da razjebe celu porodicu. U nedostatku adekvatne podrške zdravstvenog sistema kod ljudi koji boluju od neizlečivih bolesti, svi članovi porodice moraju da se angažuju u negovanju bolesne osobe.
Na kraju je to kao sa malom bebom – od hranjenja do presvlačenja i kupanja. I po nekom nepisanom pravilu, žene tu preuzimaju najveći teret.
Kod nas u porodici je to bila moja ujna ali i mamin bivši muž. A nas – ujku, sestru i mene, su nekako poštedeli. Ali niko nije bio pošteđen svađa, suza i osećaja krivice.
Bilo da je to zbog premalo provedenog vremena sa mamom ili zbog toga što neko nešto nije nabavio, uradio, dao previše ovog ili onog leka.
Kako sa zdravstvenim sistemom Jedna od najvećih manjkavosti zdravstvenog sistema Srbije je što ne postoji nikakva, ama baš nikakva podrška porodicama obolelih.
Od toga što treba dosta vremena da se utvrdi tačna dijagnoza, preko toga što se niko ne usudi da ti kaže koliko je toj osobi još vremena ostalo, do toga što te ne upute u instituciju koja zbrinjava bolesnike sa neizlečivim bolestima.
Niko nas ne uči kako da negujemo bolesnu osobu, kako da sa njom razgovaramo. Za ta tri meseca nismo dobili nikakvu psihološku podršku. Niko od nas.
Sve moraš sam da naučiš – od toga kako da je držiš za ruke tih pola sata dok iz viseće boce ne isteknu svi lekovi u njene vene, do toga da izvučeš iglu iz vene i pravilno baciš medicinski otpad, do toga kako da okupaš jedva pokretnu odraslu osobu.
Moraš da naučiš kako sa doktorima koji ne žele da razgovaraju sa tobom, kako da se boriš dok ne dobiješ jednu jedinu stvar koju tražiš od njih – informaciju.
Ako do tada nisi, moraš da naučiš i kako da se dopisuješ sa dilerom. Nabaviti ulje od kanabisa koje je mojoj mami otklonilo bol, donelo apetit, san i malo smeha – uopšte nije bilo lako.
Od kontakta, do dopisivanja pa sve do sastanka. A onda i doziranje leka koji ne dolazi sa uputstvom. Kako i koliko i sa čim sme i da li sme da se meša. Igraš se doktora i igraš se sa životom osobe koju voliš najviše na svetu.
Kako je kad na kraju umre To je najbolji osećaj. Jer konačno nešto osećaš i znaš šta je to. Osećaš tugu, koja je svre vreme bila tu, ali je nisi puštao napolje.
A strah? Onaj sa kojim živiš mesecima – njega više nema! Više te ne plaši zvonjava telefona, više nema neizvesnosti. Samo ti i tvoja tuga.
Daj ustani, otresi zemlju sa ramena i reci da je sve ovo zajebancija&#8230;

Nastavak na Luftika.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Luftika.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Luftika.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.