Izvor: Luftika.rs, 11.Nov.2018, 19:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od lepka do heroina: Sa čime se drogirala omladina u Jugoslaviji?

Droga je u Jugoslaviju stigla nenadano i velikom brzinom osvojila tadašnju omladinu. Osamdesete godine sa sobom su nosile značajne promene kada je reč o muzici, filmu, umetnosti generalno. Pojavile su se nove subkulture koje su prodrmale učmalo socijalističko društvo a u svemu tome veliku ulogu je nažalost imala i droga. Lepak i marihuana su bile prve supstance sa kojima su se mladi u Jugi „radili“, a onda se pojavio heroin koji je sa sobom uzeo veliki danak.
Na portalu Vice objavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << je tekst o pojavi droge u socijalističkoj Jugoslaviji, a mi vam ga prenosimo u celosti.
Dok šetamo među policama velike i prazne knjižare na beogradskom Trgu republike pokušavam da sinu prijatelja, nadobudnom tinejdžeru od 14 godina, dam neku preporuku za čitanje. Mali nije u fazonu za bilo kakve knjige, dovoljni su mu Ajfon i lap top za sve informacije koje su mu relevantne, ostatak univerzuma ga ne zanima previše. Moj drug i njegova žena su već prilično očajni što im dete izbegava da čita bilo šta, a u knjižaru ulazimo posle prilično jalove i „smorne“ posete Narodnom muzeju prekoputa ulice u kome se nije desilo ništa osim dva selfija za Instragram, i ona na neke jedvite jade, čisto da se overi lokacija.
„Ovo ti je zanimljivo“, kažem ugledavši koricu „Mi deca sa stanice Zoo“. O čemu je, pita klinac, potpuno i vidljivo rasturen dosadom i besmislom knjižare u kojoj je sa gnušanjem čak preskočio i deo sa stripovima. Ponadam se u trenu da će ga zainteresovati sudbina Kristijane F. zbog kontroverze koju ta knjiga nosi, računam, od kad je sveta i veka klinci vole zabranjene i intrigantne teme, to je valjda nešto što ni digitalna era nije izmenila. Još.
O drogiranju, kažem. O tome kako je jedna devojčica tvog uzrasta počela da se drogira i šta joj se sve loše zatim desilo. Mali me gleda bez ikakvog znaka da mu je bilo šta tu privuklo pažnju. Roditelji stoje iza nas, i oni čekaju reakciju. Imam utisak da svo troje tog trenutka delimo istu generacijsku uspomenu na iskustvo koje smo imali sa „kolodvorom Zoo“, kako je glasio hrvatski prevod te knjige kada se pojavila tamo negde početkom osamdesetih da nam zauvek ukodira u psihu heroinske horore.
To je baš super, kaže majka, to svako dete treba da pročita baš u tvom uzrastu. Posmatram je dok govori, ne znam zašto se setim slike u kojoj je vidim u danu vrelog leta 1990. godine kako u bašti jedne velike kuće na Senjaku oštrim kuhinjskim nožem umesto mesa za roštilj seče omanji komad prethodno upaljačem zagrejane i razmekšane tamne smole jakog mirisa borovine, i mrvi je, misleći da niko ne posmatra, u rasturenu cigaretu, mešajući komadiće sa duvanom.
Otac kaže „mislim da ga to neće interesovati, klinci se bre više ni ne drogiraju, koga to bre zanima od njih…“. Gde se ne drogiraju, šta pričaš, kažem, vidiš da svaki dan po novinama pišu kako se zaplenjuju tone marihuane i svakakvih nekih hemijskih govana, ko je publika za to ako nisu klinci. Žena-majka se umeša: „Tačno. Deca su sve više izložena opasnosti, nije to više kao u naše vreme, kad je sve bilo drugačije…“
Lepak Prvi kontakt sa nečim što je dolazilo sa „one strane“, iz nekog nepojamnog mraka, tmine pune pretnji i užasa zvane „droga“ imao sam u šestom razredu osnovne škole, 1981. godine, kada sam u parku pored „obrazovne ustanove“ video bačenu kesu iznutra umrljanu nekom smolom.
„Neko je duvao lepak“, kazao je jedan malo stariji đak, ostavivši me u lošim mislima ali i sa novim saznanjima. Najpre, šta znači „duvati“, a zatim i kakve veze tu ima lepak. Nije prošlo mnogo dok nisam saznao o čemu je reč i kakva je svrha: jedan od problematičnih đaka iz osmog razreda je ubrzo uneo kesu u školsko dvorište i pred nama u nju iscedio tubu „sintelon“ lepka.
Sintelon je bio univerzalni lepak za gumu, drvo i plastiku, imao je nacrtanog tigra na pakovanju i užasno je smrdeo.
U čudu sam posmatrao šta treba da se desi, iako mi je bilo gadno nisam mogao da pomerim pogled ili da odem. Tip je udisao i izdisao, kesa se širila i skupljala, da bi je u jednom trenutku odmakao sa lica. Na kome je stajao neki izraz idiotskog cerenja, to sam zapamtio dobro.
Teturao se malo, a zatim je seo na klupu, ne skidajući grimasu sa lica. Oči su mu bile zatvorene, a telo nekako neobično opruženo na klupi. Zvonilo je za kraj odmora, krenuo sam nazad u učionicu, obogaćen novim iskustvom susreta sa narkomanijom.
Iako na banalan i jadan način, taj idiotski izraz koji je imao kad je skinuo kesu bio je dovoljan da steknem prve utiske: duvanje je sranje, lepak još veće, a kretenizam duvanja lepka pred drugima sa idiotskom grimasom najveće.
Lepak se provlačio kroz sirotinjske rane osamdesete na mnogo mesta, i do danas mi je ostao simbol apsolutnog socijalnog posrnuća, teskoba lišena bilo kakve aure „zabave“ i „zezanja“ kakva se pridavala nekim drugim stvarima u to vreme.
Svaki put kada bih kasnije negde naišao na situaciju sa lepkom čitav ambijent je bio tragičan: od tog prvog susreta (dečak koji je duvao kesu bio je dete iz doma, bez roditelja, nađen mrtav kao beskućnik godinama kasnije), preko psihijatrijskog bolesnika koji ide Knez Mihajlovom sa kesom, sve do momenta u kome sam u Rumuniji Čaušeskog, 1989. godine, u nedeljama pred revoluciju spazio dva deteta ne starija od deset godina kako drže kese na licu usred raspale robne kuće u centru Temišvara, ne krijući se od ljudi koji se u sopstvenom jadu nisu ni osvrtali.
Lepak je bio jeftin, mogao je da se kupi bilo gde, socijalizam je bio epoha u kojoj se u svakom domaćinstvu nešto popravljalo, krpilo, spašavalo, vreme samoukih majstora u svakoj kući koji su mogli da poprave sve, od đona na cipeli do generalke za „fiću“ na parkingu ispred zgrade, i tu je pakovanje lepka bilo neizbežno.
Usled toga situacija u kojoj dete kupuje lepak u radnji nije uvek izazivala sumnju, posebno što ni svi prodavci nisu baš do kraja znali šta se sve odvija u velikom Beogradu u koji su se mnogi od njih tek doselili.
Iako su „inhalati“ (vrsta narkotika koji se udišu) i dalje prisutni, doduše u novim verzijama, čini mi se da ništa tako upečatljivo nije uspevalo da prikaže jad drogiranja kao lepak.
Iako danas lepka nema u širokoj primeni kao opijata, čini mi se da ta tragika i dalje ima jak potencijal da adekvatnim marketinškim prikazom iznese neku poruku o štetnosti drogiranja.
Posebno što nova vremena ponovo stvaraju društvene slojeve osiromašenih i ojađenih gde bi lepak mogao da vaskrsne kao neminovan izbor jakog, jeftinog, dostupnog i efikasnog opijata za beg iz realnosti.
Marihuana Iako se tvrdi da je „trave“ bilo i ranije, prvi susret sa ovom drogom imao sam tek u drugoj polovini osamdesetih na „urbanoj“ sceni.
Do tada sam već par godina izlazio, kretao se sa raznim ekipama i po svakakvim mestima, ali na marihuanu nigde nisam naišao. Možda je bilo u nekim krugovima ali Titovim pionirima nije bila na dohvat ruke, to odgovorno tvrdim.
Da, kao u filmu punom loših klišea, i ta epizoda se odigrala ispred famozne „Akademije“, diskoteke koja se zaogrnula legendarnim statusom još za života.
Tip koji je stajao pored grupe u kojoj sam bio izgovorio je nešto nerazumljivo, pa sam se glupo zablenuo u njega. Ponovio je pitanje, prvi deo rečenice sam jasno razumeo, glasio je „Jel ima neko…“ ali nastavak mi nije bio jasan: „…rizle?“ „Šta li ovom treba“, pomislio sam da bi već u sledećem trenutku neko izvadio duguljastu narandžastu kutijicu iz koje je tražilac izvukao dva papirića.
Tip je savio prvi papirić, činilo mi se da pravi cigaretu, na to je ličilo, ali je odmah zatim iz drugog džepa izvadio pravu cigaretu, rasporio je i iz nje izvadio nešto duvana i ubacio ga u savijeni „rizla“ papirić. „A, lepo, biće duvanja“, neko je rekao i ta reč mi je odmah evocirala uspomene na lepak godinama ranije.
„Opet duvanje“, pomislio sam, očekujući da vidim šta će se dalje desiti i kako će sad da stave lepak na „rizlu“ umesto kese.
Počinjala je 1987. godina, sa neke žurke smo došli do „Akademije“ da nastavimo „zezanje“ koje se upravo pripremalo pred nama.
Tip je onda zatražio „kartončić“, još jednu nepoznanicu u alhemijskom procesu, neko je pocepao deo jedne već pocepane vizit karte (koja je bila pokretno skladište „kartončića“, ustvari) , ovaj ga je umotao, stavio na prvi papirić, a onda je izvukao celofansku kesicu prethodno skinutu sa pakle cigareta.
U to vreme su paklice cigareta sve imale omotače od providne celofanske plastike, i iz tog jednog celofana u novogodišnjoj noći na kraju Knez Mihajlove ulice u Beogradu umesto lepka tip koji je pripremao „duvanje“ izvukao je prstima dva zelenkasta grumena, smrvio ih, uz reči „ima malo više cvetova“, i taj zelenkasti „materijal“ posuo po duvanu u papiriću, sve do „kartončića“. Onda je nalepio i drugi papirić, rekavši „biće veći da bude za sve“, liznuo tako napravljenu „cigaru“ čitavom dužinom i izvadio „zippo“ upaljač.
Desetak ljudi koji su stajali okolo se skupilo, pribilo u krug, poznavao sam četvoro sa kojima sam došao, ostali su mi bili potpuno nepoznati.
Niko nije govorio, stajali su tako i čekali da na njih dođe red da uvuku dim, u ritualu je „cigara“ išla naokolo i svako je povlačio po jedan kratak i odsečan dim.
„Šta je bre ovo, neka partizanska fora da dele po dim“, pomislio sam, godinama već prethodno dobrano nabijen jakim antikomunističkim/antisistemskim osećanjima i izvukao se iz kruga. Iz „džointa“ se širio jak i prijatan miris, podsetilo me je u trenutku na neko more, osećalo se kao neki četinari uz plažu na Jadranu.
Sklepana cigara u kojoj je završio deo nečije vizit karte je poprimala sve tamniju boju kako se vrtela sve više u krugu, u par navrata neko je pljuvačkom mazao krajeve koji su brže sagorevali da bi se sačuvala ravnomernost i stabilnost „sprave“.
Kad su završili, bez mnogo reči se krug raspao i krenuli smo da uđemo u podrum u kome je treštala muzika. Dvoje iz kruga sa kojima sam krenuo niz stepenice je počelo da se cereka i nisu mogli da prestanu.
Šta je bre smešno, rekao sam, ne znajući da upravo posmatram kanabioidni festival nadraženih receptora. Naduvani su, pusti ih, kazao mi je drug.
Šta je bre ovo, pitao sam ga, i on je rekao: „Duvanje. Trava. Marihuana, čuo si valjda.“ Nisam, rekao sam. E, pa sad jesi, odgovorio je.
U narednim godinama marihuane će biti sve više i sve češće će se sretati na mnogim mestima. Ipak, ono što mi je već tada bilo jasno jeste da „duvanje“ nije bilo opšteprihvaćeno i da je na mnogim mestima moglo da izazove probleme.
Bilo je rezervisano za „korisnike“ iz tih „gradskih“ delova Beograda, Vračar, centar, Dedinje i slično, pankeri, rokeri, darkeri, itd, dok predgrađa i onaj deo društva okrenut „tradicionalnom“ narativu (sportisti, folkeri, krimi, i slično) za marihuanu najpre nisu znali, a zatim su počeli da je preziru i mrze, kao i one koji je koriste.
Priča o Dve Srbije, Prvoj i Drugoj, „urbanoj“ i „seljačkoj“, „liberalnoj“ i „zatucanoj“, kako god, čini mi se da je prve obrise međusobne netrpeljivosti, prezira, mržnje i potrebe za destrukcijom suprotnog tabora, dobila među beogradskom omladinom 1987-1990. baš po pitanju „zezanja“ i „duvanja“.
Do dana današnjeg ostalo mi je nepoznato kojim kanalima je marihuana dolazila do beogradskih ulica, gde se u to vreme gajila, odakle je stizala.
U savremenoj epohi kad je ima na sve strane, kad se gaji u kućnim uslovima a dve trećine svetske proizvodnje se godišnje ostvari u nama susednoj državi, te dileme deluju besmisleno, ali bih rekao da su za istoriju socijalnih fenomena u nekadašnjoj zemlji važne.
Jer, zaista, ako se već tada znalo da se opijum švercuje iz Turske i Irana, preko Bugarske, pa ko uspe da pređe carinu i policiju na prelazu Gradina taj pravi heroin negde na jugu zemlje, kako to da se niko nikada nije pitao odakle stižu „cvetovi“ i seckano lišće biljke Cannabis Sativa koji su čitavu jednu generaciju naivne jugoslovenske mladosti privele u predvorje narkomanije…?
Kolika je novost i nepoznanica marihuana tada bila govori podatak da nikada u školovanju ali ni posle nisam imao nijedan čas posvećen toj opasnosti, i da su o marihuani govorili da se „bode u venu“, pod utiskom heroinskog zla o kome se već previše znalo u širokoj javnosti.
Koliko je heroin bio prepoznat kao prisutna opasnost toliko je marihuana u svojim premijernim danima (bar za široke krugove) ostala neosvetljena i nerazjašnjena.
Njeni „dani“ će doći tek godinama kasnije, kako je bude bivalo sve više i sa prostorom koji je zauzela u jednoj društvenoj „niši“.
Ipak, u vreme socijalizma, kraja Jugoslavije i krize koja se naslućivala da ubrzo bukne u krvavi građanski rat, marihuana je tiho, iz prikrajka, tek krčila svoje staze i krugove ljubitelja.
Trideset godina kasnije, situacija je potpuno drugačija, marihuana je i globalna i regionalna droga broj jedan, sa sve većim zaradama i ulozima u toj mračnoj „industriji“, i čak sa dobrim izgledima da se uskoro oslobodi i svoje zakonske „stigme“ i postane prihvatljiv dopušten otrov, poput duvana i alkohola.
Ali 1987. u Beogradu takav scenario je delovao kao čista naučna fantastika.
„Šit“ Iako se pominje još u vremenima otomanske okupacije Balkana od XVI do XIX veka, hašiš ili „šit“, masni smolasti derivat kanabisa, u mom sećanju ostaće zauvek ekskluzivno povezan sa ekonomskim Eldoradom u koji je nekadašnja Jugoslavija neočekivano uplovila dolaskom Anta Markovića na čelo vlade 1989. godine, pošto se tada pojavio u širokoj upotrebi.
To doba danas u sećanjima onih koji su ga doživeli ima gotovo božanski status jer je skoro preko noći nekim čudom (međunarodnom finansijskom aparaturom, ustvari) jugoslovensko društvo iscrpljeno decenijom otplate ogromnih dugova neočekivano dobilo ogromnu količinu novca, koji je Ante M. kompletno usmerio u javnu potrošnju.
Bila su to vremena kada su se nakon mnogo godina odjednom ponovo kupovali novi televizori, nameštaj pa čak i automobili, a plate dobile vrednost u hiljadama nemačkih maraka (valuta koja je majka Evra).
U tom kontekstu opšte euforije gradske žurke, koncerte, pa čak i klubove odjednom je zaogrnuo karakterističan miris, najsličniji šišarkama sa jelki.
Taj miris hašiša u sagorevanju obeležio je tako tu epohu 1988-91. a najzanimljivije je bilo što su u tada modernim muškim i ženskim parfemima kreatori koristili neke slične „četinarske“ note, pa je nekako ta vedra i sveža „zimzelenost“ dala doprinos opštem optimizmu umirućeg socijalizma, pre nego što su tenkovi i topovi sve odneli u totalnu katastrofu.
Hašiša se posebno sećam iz leta 1990. godine kada je sve bilo paralisano praćenjem svetskog prvenstva u fudbalu u kome je tadašnja reprezentacija Jugoslavije došla do nekog četvrtfinala, valjda, a prenosi utakmica bili po prvi put organizovani i po retkim baštama kafana i kafića u gradu, kao izuzetna novina.
Brojne ekipe koje sam sretao po gradu i kućama gde se gledao fudbal su se nekontrolisano smejale, čak i u dramatičnim trenucima poput famoznih penala u produžetku utakmice u kojoj je Jugoslavija eliminisana.
Hašiš je bio takva droga, izazivao je obilje smeha mada mu je dejstvo bilo duže i intenzivnije od platforme iz koje je nastao, marihuane.
„Šit“ je, ustvari, bio to, marihuana na steroidima, ali je umeo i da podmuklo prevari pa da odvede i obamrlost, mučninu i loše misli, ukoliko bi se preteralo.
Najviše „šita“ tih godina dolazilo je, ukoliko su oni koji su ga vadili iz džepova po svim žurkama na kojima se pojavljivao bili iskreni, iz Amsterdama.
Ekonomsko blagostanje koje je došlo uz minimum rada dovelo je do toga da počnu putovanja po Evropi koja je i sama bila u nekoj euforiji početka kraja komunizma i pada Berlinskog zida, pa su valjda i te kontrole bile slabije, ili šta već.
U svakom slučaju, Amsterdam koji je već imao titulu globalne prestonice dozvoljene i slobodne upotrebe kanabioidnih opijata svake vrste, postao je omiljena destinacija brojnih gradskih likova i ekipa koje su se vraćale sa čudesnim epizodama po tamošnjim „kofi šopovima“ i sa po kojom tablom smole u rančevima.
Glavna fora sa hašišom je bila u tome što je daleko manja količina bila potrebna za „užitak“, i što je mnogo ljudi moglo da se drogira sa relativno malom količinom.
Usled toga velika cena koju je imao mogla je da se kompenzuje zajedničkim „ulaganjem“ više osoba pa mu je i usled te budžetske komponente popularnost naglo rasla.
Osim u masnim tamnim pločicama povremeno se i pojavljivalo ulje kojima su se premazivale obične cigarete. To je, navodno, bilo najefikasnije rešenje ali ga je malo ko viđao. Šit se uglavnom po žurkama seckao, topio upaljačem, mrvio i mešao sa duvanom cigareta.
Nekoliko puta sam viđao ljude koji na nekoj terasi ili sporednoj prostoriji kuće ili stana u kojima se odvijala žurka okružuju PVC flašu dopola napunjenu vodom u čijem grliću je u staniolskom „džepu“ (i taj staniol se vadio iz fabričkih pakovanja kutija cigareta) goreo hašiš, a oni vukli taj dim kroz neku rupu.
Taj daleki rođak drevne arapske nargile zvao se na srpskom „water pipe“, izraz gotovo sigurno uvezen iz postojeće hašiš kulture među američkim hipicima koji su smolu pušili na taj način prethodnih decenija na svojim hodočašćima po gudurama Azije u potrazi za nečim što nije postojalo…
Heroin Moju generaciju je sa užasom heroina najbolje i najupečatljivije upoznala knjiga „Mi deca sa kolodvora Zoo“ koja se pojavila u školskim bibliotekama 1980. godine i trenutno postala najpopularnije štivo, u tadašnjoj kulturi u kojoj je najveći broj dece i inače puno čitao.
Nastavnici i bibliotekari su preporučivali tu knjigu na časovima, a da je čitaju najviše su jurili oni „pametniji“ ili „urbaniji“, zbog kontroverzi koje je prepričavala, o drogi, maloletničkom seksu i nasilju.
Ipak, i pre Kristijane F. kako se zvala junakinja sa berlinskog „kolodvora Zoo“, o heroinu se znalo, posebno u kraju u kome sam rastao. Dedinje i Topčidersko brdo su bili naseljeni diplomatama, političarima, funkcionerima, nedodirljivim društvenim akterima socijalističke epohe koji su najmanje imali vremena za svoju sopstvenu decu dok su gradili budućnost čitave države i njenih naroda i narodnosti.
Okruženi novcem, roditeljskim položajem, odsustvom svake kontrole, funkcionerska deca su se rano upoznala sa heroinom, najviše tokom aktivne službe roditelja u zemljama gde je heroin bio dobro poznata stvar. Već od sedamdesetih heroin struji u određenim krugovima po Beogradu, među „publikom“ koja ga je već upoznala i imala novca da ga kupuje.
U romanu „Horseless“ Oklopdžić piše o heroinskoj sceni u više gradova nekadašnje Jugoslavije.
Ko je počeo da prvi diluje heroin u Beogradu i kako, tema je za memoare tadašnjih policijskih službenika, ukoliko ih još ima živih posle toliko decenija.
Ipak, ono što se i tada manje više znalo jeste da se i sirovi opijum i prerađeni heroin ilegalno prenose iz Turske i Irana ka Evropi gde je ta droga doživljavala pravi „bum“, i da deo pošiljki ostaje u Jugoslaviji, sa nečijim tajnim dopuštenjem ili bez njega.
Prisustvu heroina je doprinelo i tradicionalno uzgajanje maka u određenim delovima Jugoslavije, i to vekovima, gde se smola iz lukovica koristila kao analgetik, najviše u seoskim sredinama na jugu.
To nasleđe je pomoglo da se od lukovica i smole relativno brzo i lako dođe do smeđeg praška čija cena je neprestano rasla, kao i potražnja.
U sredini u kojoj sam rastao već do polovine osamdesetih bilo je mrtvih od heroina, i to ne mnogo starijih od moje generacije. Neke sam čak iz viđenja poznavao, bilo je i parova koji su zajedno postajali zavisnici, raspadali se i umirali, bilo je i samoubistava „overom“…
U slučaju heroina, na sreću, među mladima tog vremena radio je jak društveni (samo)odbrambeni mehanizam: heroin nije bio nikakvo „zezanje“, nije se koristio kao tinejdžerska dopuna pivu i vinjaku po žurkama, nije važio za laku i „lepršavu“ stvar.
Ako postoji nešto od društvenih mehanizama jugoslovenskog socijalizma na čemu sam i danas zahvalan, pored besplatnog lečenja i školovanja, to je, sa ove distance, taj jak antiheroinski naboj koji se jasno video.
Iako je smeđi prašak odnosio žrtve, to nije bilo masovno, sveprisutno i široko. Heroinske utvare kakve su nesrećnici koji su se našli uvučeni u taj horor brzo postajali, ispunjavale su užasom čak i one naklonjenije slobodnom ponašanju i eksperimentisanju.
Tadašnji društveni akteri možda nisu znali da se džoint marihuane ne ubada u venu ali su odlično znali gde vodi zarivanje igle heroinskog šprica u krvne sudove, od jezika do članka, i prema tome su umeli da zauzmu čvrst stav.
Socijalizam je dopuštao tranzit opijuma od Azije ka Evropi, i u njemu imao svoje prste u vidu državnog „reketa“ mafijama koje su se tada bavile tim transportom, ali se u kompletnom javnom narativu borio protiv svake mrve koja bi iz te „špedicije“ ispala pored jugoslovenskih puteva.

Kokain, LSD & ostala hemija Jedna od urbanih priča koja je mogla da se čuje još u to vreme bila je da je prvi gram kokaina koji je donet u „Akademiju“ završio raspršen u vazduhu nakon što je na njega kinuo jedan stari beogradski narkoman koji je požudno gurnuo nos da omiriše novu drogu ekskluzivno pristiglu u grad.
Ipak, kokain na scenu stupa kada se epoha jugoslovenskog socijalizma okončala i kada rat, sankcije i sva ostala sranja potpuno demoliraju ono što je od tog društva preostalo.
Kokain je, bar u ovdašnjim uslovima, bio i ostao droga kriminalom i slomom obeleženih devedesetih, jedan od pravih predstavnika kulture nasilja koja nestvarno brzo zamenjuje socijalističku uljuljkanost i sve benefite epohe jugoslovenskog premijera Ante Markovića.
Ako je sve do sad navedeno moglo da se svrsta u „predratnu“ narko epohu, kokain i hemijski derivati poput ekstazija, „tripova“ (LSD) i sličnih sranja, definitivno stoje pozicionirani u ratnim i zlim devedesetim. A to je već neka druga i teža priča.
Na šta su se ložile jugoslovenske sponzoruše iz 60-ih godina

Nastavak na Luftika.rs...