Izvor: Luftika.rs, 26.Jul.2019, 08:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letovanje u Jugoslaviji: Tito ih terao na more, radnici mislili da je prevara
Hrvatski portal Express.hr u narednim danima donosi feljton o letovanju u Jugoslaviji – kako se letovalo, kako su nastala odmarlišta, kad su počeli dolaziti strani gosti.
Usred leta 1946. na mitingu u Splitu Josip Broz Tito, predsednik tadašnje Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, ministar narodne obrane i maršal Jugoslavije, ocenjujući posleratne uspehe u sređivanju stanja izneo je i svoje ideje o ulozi jadranske obale u oblikovanju uspešnijega društva:
„Video >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << sam da su u Dalmaciji učinjeni napori u pogledu higijene i zdravlja i moram da kažem da je ono što je urađeno dobro i da je prilično urađeno. Ali, sve je to još uvek malo, prema onome što treba uraditi. Divna obala naše Dalmacije može da pruži mogućnosti za učvršćenje zdravlja radnih masa svih naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Od lepe dalmatinske obale treba da stvorimo oporavilišta i sanatorijume, da svako ko radi i daje svoj prilog zajednici može da dođe da popravi svoje zdravlje i zatim ponovo, još jače, da prione na rad.“
Naime, odmah posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je, u julu 1946. godine, donela Uredbu o plaćenom godišnjem odmoru i počela razvijati sistem socijalnog turizma.
Godinu dana kasnije savezna Vlada je donela i naredbu o povlasticama za članove sindikata na godišnjem odmoru – famozni ‘K-15’ i ‘regres’ za godišnji odmor.
U socijalizmu su upravo to bile povlastice svakog zaposlenog – da dobiju posebne popuste za putovanje i smeštaj na moru, i da za letovanje od poslodavca još dobiju i džeparac.
Upravo je ta Uredba o plaćenom godišnjem odmoru bila temelj za početak masovnog turizma na hrvatskoj obali. I upravo je razvoj turizma u Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata tema naučnog rada istoričara Igora Dude i Igora Stanića.
Naučni rad iz 2011. godine – „Iza vrata radničkih odmarališta: Službeni zapisi o nestašnima i gladnima 1947.-1950.“ – svedoči o tome kako se u bivšoj Jugoslaviji radnike moralo terati da se odmaraju i da odlaze na godišnji odmor.
Malo Jugoslavena je znalo šta znači letovati.
Ova naredba, kao što se vidi iz Titovog govora, došla je dakle, s najvišeg zapovednog mesta. Igor Duda, istoričar i vanredni profesor na pulskom fakultetu Jurja Dobrile na katedri za modernu i suvremenu istoriju, strastveno se bavi proučavanjem razvoja radničke dokolice i pretvaranjem radnika u turiste u bivšoj Jugoslaviji.
Budući da je reč o naučniku, on podatke iznosi na temelju istraženih i proverenih činjenica iz mnogih verodostojnih izvora, pa mu se ne može zameriti ni da je sentimentalan i nostalgičan, ili da je prestrogi kritičar.
Naprosto je objektivan, a u toj objektivnosti ima mnogo čega što se neće svideti onima koji govore da su socijalizam i Jugoslavija bili gulag za malog čoveka i radnika.
Ali u to vreme malo njih je znalo šta to znači letovati i kako se odmarati. Radnici su tada bili još čvrsto vezani za porodice na selu, pa su svaki slobodni trenutak tamo i provodili obavljajući radove na zemlji.
Oni koji su pak i mogli otići na odmor, nisu znali šta ih tamo čeka, a mnogima je to trebalo biti prvo veliko putovanje i zato nisu ni imali hrabrosti upuštati se u takvu avanturu.
Zato je država preuzela na sebe i obavezu da radništvo i udarnike – milom ili silom – natera na trošenje novaca i besposličarenje.
Danas je to sasvim nezamislivo, no evo kako je to bilo pre 70-ak godina.
Zahvaljujući naučnom radu Igora Dude i Igora Stanića, koji su zavirili u arhive, dobili smo vrhunski pedantan uvid kako je izgledao prvi radnički turizam na hrvatskoj obali.
Naime, krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka, sindikati i odmarališta su muku mučili kako motivisati radnike na putovanje. Kad bi ih i uspeli naterati da odu na odmor, radnici nisu imali pojma kako se treba u odmaralištima ponašati, a često puta su pravili i probleme.
Ali isto tako u Hrvatskom državnom arhivu spisi svedoče da je u odmaralištima neretko problem bio nestručnost osoblja i zloupotrebe upravitelja, ali i loša opremljenost i prehrana.
Sve to ponekad bi završilo prevremenim povratkom kući. Kao i sve ostalo, tako je i opremljenost odmarališta bila propisana idealnim standardima, no stvarnost je često puta bila sasvim drugačija.
Prema predlogu površina jednokrevetnih soba trebala je biti 8-10, a dvokrevetnih oko 14 kvadratnih metara. Veličina soba bila je predmet čak i Titovih saveta turističkim radnicima kasnih šezdesetih, kako piše Duda u svom radu ‘Od radnika do turista’.
Tako Tito kaže: „Uostalom, ni spavati nije dobro ako je plafon nizak, ako je soba mala, i ako postoje možda i neke druge neugodnosti u vezi s tim.“
Ostatak teksta čitajte na Express.hr.
Topli obroci, redovne plate, godišnji odmori: U Titovoj SFRJ radnik je bio gospodin
.jpg)
