Izvor: Luftika.rs, 15.Apr.2021, 21:26
Ja sam Helena, imam 31 godinu i trebalo je da prijavim muškarca koji me je seksualno uznemiravao
Imala sam na sebi dugački crni kaput. Ispod njega pantalone i debeli džemper. Bio je kraj decembra i temperatura danima nije prelazila nulu. Topao dah mi se u šalu okomotanom oko usta pretvarao u vlagu. Podigla sam kragnu, sklupčala se u sebe, pokušavajući sve vreme da otpustim grč tela, jer mi se činilo da tako činim da mi bude još hladnije.
Dvesta metara od ulaza u zgradu u kojoj stanujem je kafana ispred koje se preko dana okupljaju mlađi muškarci. Te noći na stepeniku ispred >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << nje sedela su njih dvojica. Primetila sam kada su krenuli za mnom, pa sam ubrzala korak.
Od brzog disanja znojilo mi se lice pod šalom. Okrenula sam se da bih bila sigurna da me ne prate. Stajali su u mestu, okrenuti jedan prema drugom. Otvorila sam vrata zgrade snažno i osvrćući se i dalje pokušala sam da upalim svetlo. Tada me je nečija ruka snažno uhvatila oko zgloba i zavrnula ga. Senka muškarca čiji lik ne vidim.
Stavio mi je ogromnu hladnu šaku na lice, gurnuo uz zid i drugom rukom počeo da mi otkopčava kaput. Pokušavala sam da se otrgnem, šutala sam ga nogama, ali je bio jak i dve glave viši od mene. Pipao me je po grudima, a onda je dohvatio rub pantalona i počeo da ih trga. Da ih pocepa. Od mog vrištanja u njegovu všaku koja je smrdela na benzin čulo se samo zapušeno mumlanje.
Nije bilo nikoga da uđe, da izađe, sve se odvijalo tako brzo, mlatila sam telom, ali bila sam kao glista pod kamenom. Počeo je da me pritiska uz zid još jače, dlan mu se znojio na mojim ustima. Dahtao mi je na uvo, iz usta je izlazio smrad sardine, čupao pantalone, trgao ih ka dole. Osetila sam kako me njegovi prsti dodiruju u gaćicama.
U momentu kada sam mislila da je kraj, da će me odvući u podrum, silovati… neko na spratu iznad je otključao vrata. Osetila sam snažan udarac preko usta. “Videćemo se još, kurvo!”
…
Ovo se desilo pre pet godina, kada sam imala 26. Nikada ga nisam prijavila, jer nisam znala ni koga da prijavim. Visok, jak, ruke koje smrde na benzin. Sardina iz usta. Mogao bi to biti bilo ko. Roditelji nisu znali, stari i bolesni, dotuklo bi ih, brat nije znao, samo sestra koja mi je rekla da je najbolje da se odselim iz grada. Ja sam htela da se odselim iz svog života.
Zašto ga nisam prijavila?
Ni danas nemam odgovor. Bila sam uplašena, u šoku, zatvorena u kući danima, nisam nigde izlazila, kada padne noć nisam palila svetlo, da mu ne otkrijem da sam kod kuće, ako je tu negde. Nije mi svetlo ni bilo potrebno, samo sam ležala u krevetu zgrčena, ali na drugačiji način od onoga kada se braniš od spoljne studeni.
Šta bi se dogodilo da stanar nije otključao vrata? Da li bi uspeo da me savlada i siluje? Da li bi me ubio? Pretukao? Onaj šamar mi je napravio ogroman podliv pod okom. Šta bi se desilo sa mojim životom? Ko je to mogao da bude? Da li sam nekad nekoga povredila? Nema šta mi nije prolazilo kroz glavu…
Pobegla sam posle tri nedelje, vratila sam se u rodno mesto, kod roditelja, za početak. Odlazila sam svake nedelje posle posla na terapiju, strah je bio ogroman. Plašila sam se da budem sama na ulici, uveče nisam nigde izlazila, odbijala sam poznanastva sa muškarcima, trzala se na svako zvono na vratima, imala košmare i povremenu želju da se ubijem i tako zaboravim.
Zašto ga nisam prijavila?
Pet godina kasnije čitam u novinama optužbe za silovanje. Svako se usudio da tumači stanje silovanih žena.
Čula sam izjavu glumice Marijane koja je u šali, kako kaže, vezano za silovanje rekla: Zar Vam ja ličim na nekoga ko bi mogao da bude seksualno uznemirivan? Aludirajući na svoj temperament i karakter.
Šta to znači? Da sam ja svojim karakterom, ponašanjem ili temperamentom privukla manijaka? Da sam mogla da sve to izbegnem da sam drugačija?
Da mi je “olakšavajuća okolnost” što sam bila zakopčana do grla, jer da nisam možda bi mogao biti privučen mojim golim nogama?
Ovakve stvari nisu za šalu. Tuđe zezanje kopa nečiju traumu.
Postajem besna kada čujem ovako nešto. Zbog sličnih stavova, godinama sam išla na terapiju da umirim krivicu koju sam počela da prebacujem sebi.
Mogla si jače da ga udariš. Mogla si jače da koprcaš telo. Mogla si vrisnuti pre nego što ti je zapušio usta. Mogla si da ga prijaviš.
Mogla si da hodaš drugačije, uvek su ti govorili da preterano vrckaš. Mogla si kući da kreneš dok je još dan. Mogla si.
Više ne volim ni zimu, ni kapute, ni šaleve, ni veče, ni mrak, ni miris benzina, ni amfore, ni zgrade, ni muškarce, ni sardine, godinama već učim da hodam drugačije, osvrćem se, nepoverljiva sam, svaki pregled dojki za mene je trauma koja me podseti na njegove dodire.
Teško je živeti sa tim, ali trudim se.
Volela bih da se umesto davanja prostora javnim ličnostima da kažu šta oni misle, iako njihovo telo nije silovano, ostavi jedan prostor za žrtve silovanje, da podele svoj osećaj, onda, sada, svoje razmišljanje, svoj put izlečenja. Makar to bilo i anonimno dok se ne osanže za više.
Ja sam Helena (to je dovoljno). Imam 31 godinu. I volela bih da prenesete ovo pismo kao prvo u nizu.
***
Disclaimer: Iz bezbednosnih razloga autorka pisma će ostati anonimna.
Pismo je objavljeno u celosti, sa manjim uredničkim izmenama.
Priznaj, kurvo, ko te jebe najbolje!
.jpg)
