Izvor: Radio 021, 01.Okt.2020, 09:55
INTERVJU Glumac Marko Marković: U zla vremena humor znači slobodu, a strah ropstvo
U somborskoj predstavi "Semper idem" Marko Marković igra dečaka iz čije je perspektive, dirljivo i potresno oživljena saga jedne jevrejske porodice, njenog stradanja uoči Drugog svetskog rata i buđenja velikog zla u vidu nacizma.
Najdublje bolove čovek treba da čuva u sebi, kao vlastitu tajnu. To je u svojoj knjizi "Semper idem", sagi o stradanju sopstvene porodice, napisao Đorđe Lebović. Tu svoju tezu prekršio je pišući ovu knjigu, srećom, jer tako opominjujuće >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << delo, napisano baš tim tonom, sa preludijumima prefinjenog humora, iz perspektive deteta – sebe – koje je sa životnim stažom od jedva 15 dečačkih godina zlo u ljudima pretvorilo u petocifrenu brojku i ubacilo ga u koloplet neverovatnih životnih događaja, dragocen je testament čovečanstvu, posebno nama koji živimo danas - kada su prava čoveka na vrlo krhkim nogama i ovde – gde je sve manje mogućnosti za očuvanje elementarnog ljudskog dostojanstva.
"Semper idem" hronika je jednog detinjstva u Kraljevini Jugoslaviji, uoči Drugog svetskog rata, priča o tome kako je jedan dečak izgubio 40 članova svoje porodice, kako je kao broj A12750 prošao i preživeo pakao Aušvica i brda ljudskog pepela. Na put stradanja otišao je samo zato što je bio Jevrejin. Te iste knjige ipak ne bi bilo, rekao je pisac u jednom intervjuu kasnije, da se opet nije našao u vrtlogu velikog zla (devedesetih) koje je dobro upoznao pedeset godina ranije.
(Foto: Branko Lučić)
U gotovo šestočasovnoj predstavi (sa pauzama) NP Sombor "Semper idem" – u režiji Gorčina Stojanovića, izvedenoj na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, "čudnijem od mašte", tog dečaka nenametljivo i iznad svega dirljivo igra glumac Marko Marković. Neprekidno je na sceni, sveprisutan i pribran, tekst izgovara precizno i razgovetno – a ne umeju to više mnogi današnji pozorišni glumci izmačevani zahtevima televizijskih serija, osim u NP Sombor na primer, gde se još uvek brižno neguje ta prefinjenost scenske dikcije.
Prebirajući po satima koje su učitani u nastanak ove predstave i pripemu ovog složenog, potresnog i upozoravajućeg dela, Marković priča za 021.rs.
"Kaže Đorđe (Lebović) Zlati, svojoj ženi, dok joj diktira u diktafon – a već tada žive u Izraelu, jer nije mogao da podnese rat devedesetih - to su bili njegovi drugi mali ratovi, govorio je – a sve je zapisano u toj Zlatinoj božanstvenoj knjizi razgovora 'Dijalog o zlu i dobru' da je imao dve mogućnosti: ili da poludi, ili da progovori. 'Rešio sam', kaže, 'da ne poludim.' I zato je postao pisac. U toj istoj knjizi stoji da je u logoru, u nedostatku hleba, humor bio jedina dostupna zamena da se zavara glad i da se preživi kao ljudsko biće. Humor je značio slobodu, a strah ropstvo i smrt", podseća Marković.
(Foto: Branko Lučić)
Dodaje da je Lebović ostao dosledan tome i u svom pisanju.
"Unosio je taj humor u logoraške priče ma koliko to bilo ironično i bizarno. Na primer, u trenutku kada se u logoru saznaje da Hitler više nije živ, Lebović gleda kako neki vojnik, čuvar barake, na nju zakucava letak na kojem stoji da je poginuo 'najveći sin nacije'. U sledećem trenutku ga vidi kako pljuje na taj letak, na šta Lebović primećuje: 'Bio je to poslednji zlikovac koji se opametio. Tačka. Kasno.'"
Na pitanje, šta misli kako je Lebović uspeo da preživi Aušvic, Marković kaže da ga je sigurno spasila njegova radoznalost, sreća svakako, ali prvenstveno to što je sve hteo da zna, što je učio, pitao, toliko da se porodica pitala kakvo je to dete, je li moguće da je njihovo?
"Učio je jezike, dedi, ocu i očuhu postavljao je stotine pitanja o svemu. Sve je to odredilo Lebovićev utisak da je najbolje da se u logoru prijavi kao punoletan. Njegov voljeni deda Adolf bio je kalemar – doduše loš, malo je popravljao i satove – i Đorđe se u logoru prijavio da zna sve to. Čak i iskustvo njegovog ujaka Matije, vagabunda i probisveta koristilo mu je kao iskustvo. Njega je život prosto tako čuvao", ističe glumac i dodaje da to iskustvo moramo da upamtimo, da sve što učimo nečemu služi, a da sve što ne naučimo - nečemu šteti.
(Foto: Branko Lučić)
Lebović je u jednom trenutku ovde proglašen za nacionalistu, proglasili su ga oni što su podstrekivali na rat, a nikad u ratu nisu bili. Zato Lebović odlazi u Izrael jer ne može da podnese da će u Jugoslaviji doći do rata. Ali i tamo gleda "Dnevnik"! Pita ga supruga Zlata zašto to gleda, a on kaže: "Pa i ovaj mali rat moram da preživim, veliki sam preživeo, moram i ovaj."
I mi moramo da preživimo ovaj naš mnogo manji rat, zvani epidemija, rat koji je uneo nemir, beznadežnost i strah među ljude, koji je oteo poslove mnogim ljudima, oteo im mogućnost da rade. Među njima u velikoj meri bili su i glumci.
"Mi posle logora zvanog korona nismo igrali u Somboru i kada sam ušao na Sterijino i video te obeležene stolice, naježio sam se, Vrlo neugodan osećaj. Osećao sam se kao u logoru: sedišta obeležena, atmosfera u kojoj će te neki ljudi gledati ispod maske... Pitaš se, jesmo li mi na sceni sada ti 'smrdljivi Jevreji' na koje neki ljudi gledaju sa maskom?! Razne asocijacije ti se bude.
(Foto: Branko Lučić)
Lebovića je njegov deda Adolf učio – a to mi danas treba nekoliko puta da pročitamo i shvatimo, da svet nikada ne može da uništi priroda, već samo ljudi. Ti misliš da zlo ne može da se ponovi, pitaš se, pa kako izgleda to biće koje je ljude bacalo pod led. Ja sam Kragujevčanin i znam da je streljanje u Kragujevcu počinio elitni odred nemačke vojske. Ne neki bezvezni vojnici, već oficiri, školovani, koji su se vratili u Nemačku, svojim kućama, svojim porodicama. Kako posle legneš u krevet, kako pomaziš dete po glavi posle toga? Šta si ti?", pita se glasno sagovornik 021.rs.
Na kraju ovog susreta tek konstatacija povodom jednog drugog događaja, jedne druge važne predstave - "Tartifa" Igora Vuka Torbice u kojem Marković igra: pre nekoliko večeri je, posle duge pauze, igran ponovo u Somboru.
"Bilo je potresno. Imali smo probu u podne. Isplakali se... Aplauz – tako nešto nikad u životu nisam doživeo – zagrobni. Svi ustali, aplauz traje i traje... Uvek smo se posle predstave iza scene smejali, baš je bila dobra atmosfera. Tu noć – ćutali smo, muk po hodnicima, u garderobi, presvlače se ljudi bez reči, u tišini, gledamo se, neki plaču... Strašno..."
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
