Izvor: Radio 021, 25.Nov.2020, 16:45
Hari Stajls se šepuri u haljini sa naslovnice "Voga", a Zoltan Puškaš je haljinu šetao Sentom pre 30 godina
Pevač Hari Stajls prvi je muškarac na naslovnici "Voga" koji je za tu priliku uslikan u haljini. So, what?! Prošetaj ti, dečko, Sentom usred bela dana i onda nam se javi. Do tada - evo priče o reditelju Zoltanu Puškašu, čoveku koji je još pre 30 godina imao herca da učini upravo to - prošeta se u haljini Sentom.
Pevač Hari Stajls postao je prvi muškarac koji se u 127 godina dugoj istoriji "Voga" našao na naslovnoj strani ovog lista. I ne samo to, već je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << naslovnicu najpoznatijeg modnog časopisa na svetu stigao u čipkastoj haljini marke "Gucci".
Stajls i njegova haljina izazvali su u pojedinim krugovima polemike ravne dilemi o tome kako je moguće da se u 21. veku i dalje samo lock downom branimo od epidemije. Smatrajući da se ovom uredničkom potezu "Voga" dalo više pažnje nego što suštinski zaslužuje, britanski reporter Rori Tingl otišao je korak dalje pa je, obukavši haljinu sličnog "senzibiliteta" izašao na londonske ulice da uživo vidi kakve će reakcije da izazove. Rezultat je bio mlak: tu i tamo pokoji pogled, nekoliko wow, ali i jedna prosidba.
Ali to je - londonska priča i pitanje je kakvu bi priču Tingl zabeležio da je isto tako obučen prošetao nekim british countryside-om, odnosno nekom engleskom vukojebinom. A kakvu bi tek priču, obučen u haljinu, pa i mnogo decentniju, mogao da zabeleži isti taj Tingl, ili neki ovdašnji reporter, da je prošetao Beogradom čak, a da ne govorimo, na primer, vojvođanskom varošicom zvanom Senta - o tome možemo samo da nagađamo...
U priči koja sledi, nema nagađanja. Ona je o čoveku čija je duša oduvek žudela za haljinom, iako je svoj krov nad glavom našla u muškom telu. Obukao ju je baš u toj istoj majušnoj Senti, prvi put daleke 1987. godine, kada je imao svega 11 godina – ne zaboravimo pritom da nije isto bilo imati 11 godina te 1987. i imati ih danas.
Tako da, ti dečko koji se šepuriš sa naslovnjaka "Voga", fuck off! Ave, Puškaš, Zoltan Puškaš!
Zoltan Puškaš je reditelj rođen u Senti, mestašcu koje je izrodilo niz vanserijski talentovanih ljudi. Neobuzdanog je i nemirnog duha, otkačen u svim pravcima, urnebesno zabavan, bez dlake na jeziku, vrlo otvoren i duhovit. Nadasve, odličan reditelj. Susret sa njim ne zaboravlja se lako, a onaj ko je imao priliku da se provodi sa njim, žurke računa - do Puškaša i - od Puškaša. Odmah obara teze o sebi kao beskompromisnoj ličnosti: "Ma kakvi! Život je kompromis. Uvek negde jedeš govna: u životu ili poslu, ali utešno je to što nisam osoba koja odmah od prve pravi kompromis."
U svom poslu ne podnosi neiskrenost, kaže da je ona pogubna u pozorištu, kao i u životu. Voli Mocarta i Madonu. Zbog dobre garderobe, voleo bi da se rodio u Egiptu u doba faraona, ili bar u doba renesanse. Kad mu neko ide na živce ili kad mu nešto ne ide od ruke, odvali jedno sočno a tököm tele van.
Ovih dana je u Subotici gde sa glumcima pozorišta "Deže Kostolanji" sprema Čehovljeve "Tri sestre". Očekivano od Puškaša: sestre igraju tri frajera - glumci Gabor Mesaroš, Boris Kučov i David Buboš. Ako korona dozvoli, premijera će biti 30. decembra.
"Kad god se radi Čehov, gde god da se radi, to je uvek kao po nekom diktatu i receptu: već unapred se zna kako treba da izgleda koji lik, šta i kojim tonom treba da kaže. Razmišljao sam šta tu može da se promeni, kako da unese neki dodatni ton, neki nemir, da se uzdrma atmosferu, i zato su moje tri sestre tri transseksualca. Za ovu priliku, mi smo kao ekipa čitali Čehova generalno, ne samo "Tri sestre", nego i "Galeba" i ostale piščeve drame. Kod Čehova je uvek neko čekanje, uvek se sedi, priča i nešto čeka. Poznato, zar ne? To radimo i ovih pandemijskih dana, evo, ja samo sedim, jedem i debljam se. To smo radili i pre, samo čekali da neko drugi nešto za nas uradi: čovek nešto želi, priželjkuje, sanja o nečemu, a prstom ne mrdne da to i ostvari, da realizuje te svoje snove. Celu priču nimalo ne olakšava okolnost da su tri sestre - tri transeksualca", kaže Puškaš na početku razgovora.
U Čehovu Puškaš nalazi još jednu poveznicu sa današnjim trenutkom – da sadašnjosti nema.
"Ništa ne možeš da planiraš, čekaš isto kao kod Čehova, preslikano. Ne možeš da izađeš, pa malo možeš, pa ti skrate dan, pa možeš ovo, ne smeš ono... Nema sadašnjosti. Ukradena nam je. Imamo samo prošlost o kojoj pričamo i budućnost kojoj se nadamo. I o njima samo i govorimo, o sadašnjem trenutku ne. Ništa ne mogu da planiram, samo jedem, žderem i debljam se. Šta da radim, tako je. Ali nekako uvek gledam da nađem i neki pozitivni ugao ove sitaucije, jer nadam se da će biti bolje."
Transseksualnost je tema kojom se Puškaš već bavio u nekoliko svojih predstava. Neke od njih pokušavale su da dokuče kako se postaje netolerantan, da li nas tome uče roditelji, ulica ili društvo, religija možda? Da li smo genetikom za to predodređeni, da li to što smo siromašni ili bogati određuje stepen naše tolerancije? Šta je u toj temi intrigantno, zašto ga zanima, usledilo je pitanje za Puškaša?
"Ja sam isto to: pola žena, pola muškarac. I to je kod mene jako teško, jer ja ništa ne krijem. Kada sam odlučio da više neću da se krijem, jer ne želim da živim laž, već ono što jesam, život nije postao lakši, već možda i teži. Svakodnevna šizofrenija je bio, ali je unekoliko i ostao. To stanje poznajem još od detinjstva", otkriva Puškaš i njegov uvek vedar ton u tom trenutku postaje stišaniji i ozbiljniji.
Na pitanje, kada je u sebi otkrio da je drugačiji, kaže da je to bilo dosta rano, kad je još bio dete.
"Imao sam predivne roditelje koji su me pustili da nosim haljinu i ženski veš, i nikada nisu rekli: 'Nemoj to da radiš', i ja sam, sećam se, bio presrećan zbog toga. Posle je došla osnovna, pa srednja škola, čuješ nekog da kaže da je to bolesno, pa se kriješ i bojiš. Čuješ od sredine da 'to' ne treba raditi, da moraš imati porodicu. Sredina ti kaže i to da moraš biti muško ako si kao muško rođen... Prvi put sam obučen kao žensko na ulicu izašao sa 11 godina u Senti, bilo je to davno, ali se sećam osećaja kao da letim", priseća se Puškaš.
Sa roditeljima nikada o tome nije otvoreno pričao, to je bila tajna. Zapravo, ni sam ne zna šta su oni tačno osećali i znali, da li su, i koliko naslućivali, a on nije hteo da ih uznemiruje, nije hteo da žive u strahu zbog njega i njegove bezbednosti. I tako je bilo sve do smrti njegovih roditelja. Kada je pre petnaestak godina umrla Puškaševa majka, a dve godine kasnije i njegov otac, odlučio je da se, uprkos strahu od sredine u kojoj se kreće, više ne krije.
"Naravno da se bojim, ipak društvo u kojem danas živimo, nigde, pa ni na svetskom nivou, nije tolerantno. U Novom Sadu, na primer, kada radim, i kada uveče treba da idem na predstavu, probu ili negde drugo, uvek idem taksijem. Trošim brdo para na taksi zbog toga, iz straha. Ljudi me gledaju kao da sam neko čudo, i muškarci, i žene, i mladi, i stari, iako nikoga ne provociram, ali iz helikoptera se vidi ta moja seksualnost.“
O toj Puškaševoj seksualnosti sajt transsrbija.org kaže: "Rod je jedan od aspekata našeg identiteta i definiše se kao unutrašnji doživljaj osobe da je muškarac ili žena. Rodni identitet se javlja u ranom detinjstvu, oko treće godine života. Kod većine ljudi pol i rod se podudaraju, dok se kod nekih razlikuju i te osobe nazivamo trans ili transrodnim osobama."
Sam Puškaš to objašnjava mnogo jednostavnije, da je on žena zarobljena u muškom telu.
"Znam da je to većini ljudi malo čudno, ali je prosto tako: imaš sve muške atribute, ali su tvoja duša i razmišljanje potpuno ženski. Sviđaju ti se iste stvari koje se sviđaju ženama, kod muškaraca te nerviraju iste stvari koje nerviraju sve druge žene - a dijapazon je širok, prosto osećaš stvari ženski. Znam to jako dobro, moji najbolji prijatelji su prijateljice, dakle žene, iste već 25 godina. I vidim da smo iste, da imamo iste probleme i dileme. Zaista retko reagujem kao muškarac, a ponekad mislim da nemam niti jednu mušku osobinu", navodi Puškaš.
Na pitanje, da li je razmišljao da operacijom reši svoj životni rebus, Puškaš kaže da jeste u više navrata.
"Za sebe mislim da sam dosta hrabra osoba, ali mislim da ipak nisam dovoljno. Više faktora uticalo je da to ipak nisam uradio. Jedan od njih je činjenica da bi se u slučaju da operacijom promenim pol i zona mog posla promenila, odnosno suzila i skratila. To ne bih mogao da podnesem, jer ja obožavam pozorište, to je moj život, tu sam svoj, siguran. Operacijom bi se promenile mnoge stvari karakteristične za mene, pa i moj hod u cipeli broj 45. Ja sam dosta krupna osoba, visok sam metar osamdeset. U tom smislu smo Jelena Karleuša i ja ista liga. Razlika je u tome što je ona, voleli je, ne voleli, ipak zvezda, a ja sam samo reditelj", opet se vraća vedrom tonu Puškaš i kaže da povodom garderobe uvek ima dvostruku dramu: ne samo ideološku, već i finansijsku!
"Nekad sam u muško, nekad u žensko ruho obučen, zavisi od sredine, s kim se nalazim, gde idem. Mi u mađarskom jeziku nemamo rodove, ali kada govorimo na srpskom jeziku, onda sa ljudima koje znam govorim u ženskom rodu i to je pravo olakšanje, inače ovako brljam i brkam. Kad idem u šoping, to je uvek dvostruki trošak, jer moram da imam i žensku i mušku garderobu. Evo sada sam morao da kupim cipele, ipak radim kod Urbana posle 14 godina, to nije mala stvar i morao sam kupiti 'normalne cipele'. I krenem da nađem neke univerzalne, kupim ih, neke kožne, 'da hodam k’o čovek', ali nije to - to, to nisam ja, jebiga!"
Kako se ovih dana u Mađarskoj podiglo dosta prašine oko predloga vladajuće desničarske stranke Fides, koja je, zatraživši da se deca odgajaju u skladu sa "hrišćanskim tumačenjem rodnih uloga", ponudila nacrt izmena Ustava kojim bi se zabranilo usvajanje dece parovima istog pola, a predložila je i amandman koji precizira "da je majka - žena, a otac – muškarac", Puškašu pitanje, šta o svemu ovom misli on?
"U Mađarskoj je trenutno vrlo loša klima na temu prava manjinskih zajednica i mi ćemo se time pozabaviti i u našoj predstavi 'Tri sestre'. Publika će jasno čuti šta o tome mislimo. Interesantno je da se ja u Pešti nikada nisam bojao da kao žena izađem na ulicu. Pešta je ipak velegrad, metropola. Takvu otvorenost doživeo sam još samo u Izraelu, kada sam pre nekoliko godina bio u Tel Avivu. Tamo je na aerodromu došla da me pregleda žena, a u paru su ljude pregledali muškarac i žena: on za putnike, ona za putnice. U barovima su mi se obraćali u ženskom rodu... Ne interesuje mene šta ko misli i priča. Ali jako mi je teško da svakog dana nalazim snagu za isto: hrabrost i strah da budeš svoj. Svakog dana ustaneš i nosi svoj krst. Ali neću da se žalim, ljudi imaju razne i veće probleme. Ja nekako izdržavam sa svojima", kaže Puškaš.
Na pitanje, da li je biti transseksualac danas ovde lakše od kada je premijerka Srbije javno deklarisana LGBT osoba, zbog čega će možda i drugim pripadnicima ove zajednice biti dozvoljeno da imaju dete, kao što ga u gej zajednici ima i ona, da li se možda oseća zaštićenije otkako je ona premijerka, Puškaš kaže: "Ma daj, zajebavaš me?!"
"Zaštićenim se osećam samo u Senti, tamo imam prijatelje sa kojima mogu da budem to što jesam. Mogu da izađem u štiklama koje obožavam, dobro, ne idem na pijacu po krompir u njima, mislim stvarno, to ne ide. Ali na primer vikendom, kada se sredim, ako nisam u štiklama, svi me pitaju: 'Pa šta ti je, da li se nešto desilo, da nisi bolestan?!' Kažem, ljudi, pa moram nekad i ja malo da pauziram, nije lako biti žena, biti lepa, a možda me malo i vene bole", kaže za 021.rs.
A u skladu sa otvaranjem teme lepote i doterivanja, kaže da muškarci nemaju pojma koliko je teško i zahtevno biti žena. Ulaganje u lepotu je nešto što je svakodnevno i mora biti temljeno.
"Evo, recimo depilacija, u mom slučaju ona traje tri sata jer, napominjem, ja sam žena u muškom telu. To su tri debela, bolna sata. Na depilaciju idem na mesec i po, i uvek dobro stisnem zube. U poslednje vreme nemam baš motivaciju za tu vrstu ulepšavanja, korona mi ju je ubila. Ali pre korone, u lepotu sam ulagao baš mnogo, ali sve zavisi i šta je za koga mnogo?! Poslednjih meseci uglavnom sam domaćica koja samo jede. Na momente ludim zbog korone, Ne, ne ribam farke da iskalim nemoć i bes tim povodom, ne štrikam i ne šijem, već jedem! Neprekidno. Ali i kuvam, ne znam da kuvam za jednu osobu, već za ceo garnizon. Kuvam kao lud", kaže uz smeh Puškaš.
A kakav mu je ljubavni život, kakav je kod njega jer kod većine žena danas nije baš takav da bi se mogle izvući dve čaše i nazdraviti nekim od čuvenih čongradskih ili egerskih vina?
"Ma nikakav! Užas! U mom slučaju nije to ništa čudno, gotovo da je normalno. Mi žene smo uvek na ledu! Dugo nisam imao partnera, a ne znam ni da li sam se ikada pošteno zaljubio u životu. Ne znam šta je prava ljubav. Verujem da se zaljubljivanje desi ili ne desi, da to nije stvar odluke ili prepuštanja slučaju. Šta da radim kada sam ja seksualni objekat, tako me gleda 99 odsto muškaraca. Režirao sam posvuda, upoznao mnogo ljudi - Subotica, Novi Sad, slovenačka Lendava, rumunski Kluž i Temišvar, slovačke Košice, Budimpešta. Javljaju mi se ljudi odasvud, iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Mađarske... Oženjeni, slobodni, sportisti, političari, zgodni momci, malo stariji... Nekad imam utisak da bih mogao mesec dana unapred u neki tefter da zapisujem termine sastanaka, kao kod zubara. Ponedeljak: Pera sportista u tri, u utorak u četiri - kamiondžija i tako redom.
Ali to nisam ja!, naglašava Puškaš. Nikada to ne koristim. To nije moja priča. Ja ne tražim samo seks. Hoću vezu, hoću ljubav, hoću razumevanje i uzajamno poštovanje. Znam da to većini ljudi zvuči čudno, ali ja, na primer, vrlo poštujem brak. Meni je brak zakon, i ako je neko u vezi, a dopadne mi se, ne petljam se u to. Vrlo sam konzevativan, nikada ne bih mogao da budem sa takvom osobom. Pre nekoliko godina imao sam lepe trenutke sa jednim sportistom, koji mi je nešto kasnije priznao da ima devojku. Bio sam povređen, plakao sam jer sam se osećao vulgarno, kao bitch", kaže Puškaš.
Na kraju još pitanje, šta misli da li će doći vreme kada će moći na probu, u pozorište, u grad, bez okretanja iza sebe, bez taksija, mirno u cipelama kakvim god hoće, da se prošeta bilo kojim gradom kod nas? Puškaš kaže da misli da on za života neće dočekati da slobodno živi onako kako on hoće. Višestruki su razlozi za to, dodaje. Ne samo patrijarhalna i konzervativna sredina i isti takav način razmišljanja, već i vrlo složen i komplikovan svet manjinskih seksualnih zajednica.
"Ja, na primer, nisam povezan ni sa jednom transrodnom zajednicom. U Srbiji je 98 odsto transseksualaca eskort i ja to ne mogu da prihvatim. Ako nešto radiš za pare, to je posao. To nije ljubav. Nemam baš mnogo veze ni sa gej zajednicom, besan sam na njih jer se prema nama traanseksualcima drže nekorektno. Recimo, na beogradskom Prajdu pre koju godinu nisu hteli da stanu pored nas, gledali su nas kao da smo odvratni ljudi. Nije mi jasno, kako hoćeš da tebe neko prihvati kao drugačijeg ako ti nećeš da prihvatiš nekog ko je opet drugačiji od tebe? Zato se ja već 30 godina družim sa heteroseksualnim ženama, mojim prijateljicama koje me dobro razumeju, a i ja njih. Tu nema greške", kaže na kraju ovog razgovora Zoltan Puškaš pre nego što će se sa svojim zaraznim kikotanjem uputiti na još jednu probu predstave "Tri sestre", priču, ne samo o čekanju, već i čežnji za razumevanjem i ljubavlju.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
