Izvor: Luftika.rs, 14.Dec.2018, 01:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deo potresne ispovesti Žarka Lauševića iz Zabele: „Nisam lopov, nego ubica“
Žarko Laušević bio je jedan od omiljenih jugoslovenskih glumaca. Njegovu blistavu karijeru prekinuo je događaj iz 1993. godine kada je u kafanskoj tuči ubio dvojicu muškaraca, a jednog teškog ranio. Žarko je zbog dela na suđenju osuđen na 15 godina zatvora. Ta je presuda, nakon žalbi, potvrđena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu.
Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998. godine, kojim je predsedavala sudija Svetlana >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << Vujanović, izrečena mu je kazna 4 godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane.
Budući da je u tom trenutku već izdržao 4,5 godine, pušten je na slobodu. Nakon toga odlazi u Ameriku.
Žarko je 2011. godine objavio svoju knjigu „Godina prođe, dan nikada“, „Drugu knjigu“, a sada je u Blicu objavljen odabir tekstova iz njegove knjige „Sve prođe pa i doživotna“.
Tekstovi objavljeni u knjizi nastali su tokom trideset meseci zatvora u Zabeli kod Požarevca. U nastavku pročitajte samo deo tekstova nastalih iza rešetaka.
Prekoračenje nužne odbrane
Kaznu sa mnom dobrovoljno služe i Fjodor Mihailovič Dostojevski, rano oćelavljeli rusku poručnik, i Savo Stanišić, Hitlerov miljenik i Titov suborac, suradnik svih svetskih tajnih službi, bit će bez godina i istine…
Zašto ovo pišem?
„Rođen 1960., umro 1993.“ Samo tako da stavim?
Poštovani državni tužioče, mi svakako znamo da nam je život ograničen, ali ga pogano teramo i živimo, kao da nam se nikad neće završiti. Toliko smo pohlepni i neskromni. A doći će deca, smejaće nam se, a i oni će ostariti i bićemo isti.
Svi ćemo biti isti jednog dana. I naši roditelji i naši potomci. I iste ćemo suze liti i jednako se smejati. I sve ćemo tada znati.
Toliko sad ništa ne znamo.
Zabetoniraj me, ako ti je to važno, oslobodi, ako misliš drugačije, za ostalo ne pitaj. Trudimo se iz ovoga sveta što više izvučemo, znanja, iskustva, lepote, uživanja…
Kao da će nam to nešto pomoći tamo. I svaki dan, kao poslednji da je. A nekad i bude. A sve je to samo veliko polje između ljubavi i straha… Neko je to polje nazvao životom.
Tek je svanulo. Krećem na posao.
„Stani!“ Okrećem se i vidim nadzornika koji me primio onog prvog dana u Zabeli.
Čeda. Čeda Šiptar. Bio je samo sedam dana službeno na Kosovu pre desetak godina, ali dovoljno da zaradi nadimak za ceo život. S njim u društvu je i jedan zapovednik, Albanac Kastrati, koji ćuti celo vreme.
Izvol’te, gospodine nadzorniče!
– Kuda si krenuo?
– Na posao, gospodine nadzorniče.
– Gde radiš, lopove?
– U Domu kulture i… nisam lopov, gospodine nadzorniče.
– Nego koji si kurac?
– Ubica, gospodine nadzorniče.
– Tebi je draže što si ubica nego lopov?
– To sam što sam, gospodine nadzorniče, ali nisam lopov, rekoh pomirljivo.
– Jesi uzeo dva života?
– Jesam.
– Pa, to ti pričam – lopov!
– Ćutim.
– Svi su ovde… lopovi. Eto, onaj narkoman, ukr’o ženu najboljeg prijatelja. I šta je on? Narkoman? Ubica? Ma, kurac! Lopov!
Anđele moj predobri, Anito moja!
Ja sam i dalje tu i voleću te kao pas, odano, ne uzimajući hrane iz tuđih ruku. Kroz maglu trećeg jutra meseca decembra, kroz neku nepojamnu crtu zemljine kore, kroz veliki mozak njen, jebitačno kao onaj „Jebiter“ Milića od Mačve, stižem do tvog podnožja.
I ležaću tu, kao pas, dok me ne oteraš kao psa, ili ne udeliš oholo kao psu, malo nežnosti.
Ako uhvate ovo pismo, ne iznenadi se ako iduće dobiješ iz štenare.
Da, dodirnuh se jučer. Tobom. Morao sam. Znaš kako je… ne znaš. To me budi, vodi negde tebi, čini muškarcem. I čini da jesam, a tako nisam.
To me budi i vodi, no opet me vraća, ali ruka me grešna na tebe podseća. Ruka što ubi, što piše i čeka. Nema rime…
Samo usamljen orgazam… i posramljen.
Nije robija ono što običan, neobavešten svet, ima predstavu o njoj – neke godine provedene iza katanca, bez prava na viđanje svojih, bez prava na bilo kakvu vrstu radosti, bez prava na ikakvu udobnost i privatnost.
Nije.
To i jest najveći šok svakog ovde dospelog.
Robija je – pretres usred noći, prekinut mlaz tople vode na tvoje nasapunano telo, oteto pismo, zaplenjen ručni rad, bahatost i nemar polupismene sekretarice, koja je negde zagubila tvoju molbu, jer je sinoć ponovo imala onaj isti očajan seks sa svojim kasnim povratnikom u njen krevet, brak i alkohol.
Robija je kad ti prekinu, iz čista mira, posetu jer se oglasio neki alarm, robija je kad ti drže neki telegram o kojem već pišu novine, a ti ga nisi dobio, robija je kad si slavan, pa ti tako slavnom toliko spominju majku…
Pismo sestri Branki
Kaži mi, Kaka moja, ti si profesor ovog našeg teškog jezika, ima li jezivijeg glagola od ubiti, teže spoznaje od perfekta u prvom licu jednine – ja sam ubio? Ima li strašnije imenice od ubice? Ili ubijanje?
Ko tu trajnu, mislenu, glagolsku imenicu može prekinuti, obesmisliti, odglagoliti iz mojih snova? Koja sila, koja gramatika, koji ljudi, koja pravda, čiji sud?
Znam, Kaka moja, kako se zove dete, deca bez oca, kako ih zovu – siročad, znamo i kako tebe oslovljavaju kao ženu umrlog muža – udovicom.
Ali, kako njih obesinovljene nazvati, koje ime imaju u ovom jeziku? Bih li se spasio kad bih im našao ime, imenicu. I, kako se i tada spasiti, od sebe?
Da se dam konjima na repove, da se obesim o remen vlastite puške ispred njihovog praga, da se oderane kože, iskopanih očiju, uvaljam u so… ne bi ni to pomoglo.
Ni njima, ni svim paziteljima pravde, zakrvavljenim čuvarima nacionalnog morala, ni bezgrešnim isceliteljima moje bolesti, nepogrešivim sudijama, razočaranim vernicima, izneverenim gledaocima, ni političkim sveznalicama, ni dobro obaveštenim novinarima…
Sam sam ja tu. I biću do posljednjeg daška.
18. februar. 933. dan Danas si došla, sama, po prvi put u Zabelu. Gledamo se u dvorani za posete. Niko nas ne pita, niti nam to piše na čelu, ali oboje smo službeno razvedeni i slobodni. Jest, sloboda je ponekad širok pojam. Ne znamo što bismo sada jedno drugom rekli.
– Sad smo slobodni – prozborih napokon.
– Jesmo – promuca.
Do kraja posete smo ćutali i držali se za ruke. Namerno nismo plakali. Malo kasnije sedim sam u Domu kulture. Gledam Dostojevskog. Gleda i on mene.
– Nije ti lako – kao da čuh.
Vidim tamo u uglu Dračin „Playboy“. Fjodor okrenu glavu.
Pročitajte dirljivo pismo kojim se Laušević oprostio od Nebojše Glogovca
.jpg)
