Izvor: Luftika.rs, 04.Feb.2019, 02:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečiji neurolog upozorava: Roditelji, sami stvarate autizam kod dece!
„Već dugo želim da sakupim i javno objavim svoja zapažanja o potencijalnim posledicama preteranog korišćenja uređaja sa ekranima u najranijim uzrastima. Pod njima mislim na sve televizoze, kompjutere, tablete, mobilne telefone…
Na početku želim da se ogradim i kažem da su ovo moja zapažanja, ali stečena na osnovu bogatog iskustva. Može se to razumeti kao zastrašivanje iz neznanja – i to sam imao prilike da čujem. Ipak, čini mi se da se sve uklapa i polako dolazi na svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << mesto…
Isti problem pet godina
Posao mi nalaže da se svakodnevno susrećem sa decom sa manjim ili većim smetnjama u razvoju. Već pet godina se po pravilu susrećem sa istim problemom – decom koja u proseku sa tri godine praktično ne govore. Ponašanje te dece slično je ponašanju dece s autizmom. Zajedničko im je to što su im, kada su imala oko godinu dana, dati smartfoni odnosno tableti.
Ta deca praktično sve slobodno vreme provode s tim uređajima, bukvalno žive u njima. Od toga strada facijalna ekspresija (mimika lica), usmeravanje pogleda (kontakt očima), i emotivna sfera. Pokušaj da od deteta uzmete uređaj, kod njega izaziva krajnje negodovanje i agresiju. Govor se po pravilu nije razvio ili je rudimentaran.
Komunikacija s okolinom, s realnim svetom očigledno je loša… Znajući koliko je lako pomešati uzrok i posledicu, ne isključujem da su neka od te dece načelno autistična, a da je preokupacija gedžetima jednostavno jedna od varijanti stereotipnog ponašanja… Ipak, sledi jedna od kratkih priča.
Slučaj jednogodišnje devojčice
Devojčica, 1 godina i 3 meseca, živi u Njujorku. Pažnju je privuklo što što se ne odaziva i ne reaguje na verbalne zahteve. Nema razvijenu adekvatnu mimiku i gestikulaciju. Nekoliko meseci ranije nije bilo tako loše. Dete je tapšalo, mahalo pa-pa. Specijalisti su posumnjali na poremećaj iz autističnog spektra…
Dobio sam veliki broj video-snimaka s epizodama iz života deteta. Sve je počelo oko 7-8. meseca kada je dete počelo da jede u stolici za hranjenje, ispred uključenog televizora. Idemo dalje: sa godinu dana, devojčica je praktično sve slobodno vreme provodila ispred nekakvog ekrana.
Roditelji su poslušali moj savet i sve gedžete su sklonili od deteta. Očekivano, prvih dana primetili su kod devojčice razdražljivost, histeričnost i agresivnost, bilo ju je teško nahraniti.
Ali… Vratili su se kontakt očima i pokazivanje rukom! Krenuli su na terapiju. Razumem kolebljivost i subjektivnost procene date na daljinu… Ali, svejedno ne prestajem da se pitam: da li je moguće da se u „spektru“ naiđe na situacije s mehanizmom koji bi se mogao okarakterisati kao „pseudoautizam“? (Nisam siguran da je termin ispravan, naišao sam na njega kod Čarlsa Njokiktjiena…)“
Autor: Oleg Korenj, dečji neurolog iz Novosibirska
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov, za Detinjarije.com
U našim domovima se razvija tiha tragedija, a deca su najugroženija
.jpg)
