Izvor: S media, 07.Feb.2011, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živim kako bi moja pokojna ćerka volela
Aleksandra Janković otkriva kako je 1998. godine tragično izgubila ćerku i kako se još bori sa lažima da je njeno dete bilo narkoman. Poslanica NS-a priča i kako je posle smrti majke, prevare muža, gubitka posla... uspela da se vrati u život i politiku, i da se veri po treći put
Aleksandra Janković, poslanik Nove Srbije, najčešće je u medijima prisutna kao psihijatar koji tumači različite oblike ponašanja, događaje i odnose među ljudima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu S media <<
Njenu tragičnu životnu priču malo bi ko mogao i da zamisli. Kao uostalom i jačinu snage Aleksandrinog duha, koja je preživela tragičnu smrt ćerke, odlazak supruga sa duplo mlađom devojkom, smrt majke, odlazak sestre u inostranstvo i gubitak porodice.
U ispovesti za P r e s s Aleksandra kaže da ni sama ne zna kako je opstala i tvrdi da je za sve zahvalna bogu, crkvi, sveštenicima...
A sve je počelo bezbrižno, baš onako kakvi su bili njeno detinjstvo, odrastanje i obrazovanje.
- Rođena sam u Kragujevcu, ali sam odrasla i život provodim u Beogradu. Imam sestru, pa sam ja pomalo bila tatin sin. Otac je bio arhitekta, a ja sam redovno s njim išla na utakmice. Mnogo sam volela i da igram fudbal. Od toga se ježila moja majka, koja me je upisivala na klavir i balet. Klavir sam uspešno pohađala, ali sam jedva čekala da šutnem loptu. I sada to ponekad uradim kada uletim na teren klincima koji pikaju fudbal. Otac me je naučio da navijam za Zvezdu, što je kasnije bio njegov i moj glavni kriterijum pri izboru momaka - počinje svoju životnu priču Jankovićeva.
Prva ljubav
U osnovnoj školi i gimnaziji bila je odlična u učenju i nemoguća u ponašanju:
- Tukla sam se sa dečacima, na udvaranja koja mi se nisu sviđala znala sam da uzvratim kamenom. I obavezno sam štitila slabije, druge devojčice... Nisam volela da me grle tamo neki, pa su njihova muvanja znala da se završe tako što su se kući vraćali prebijeni.
Prvu ljubav imala je u trećoj godini gimnazije, dok se prve simpatije seća po mokrim gaćama.
- Imali smo po četiri godine, a meni nije bilo jasno kako to moja simpatija može da piški stojećki, a ja ne mogu. Probala sam isto što i on i vratila se kući upišana. Eto, tako pamtim prvu simpatiju.
Prva profesionalna simpatija bila joj je gluma, ali je ipak upisala arhitekturu, iako joj je tata rekao da ona nije za taj fakultet.
- Dve godine sam išla na arhitekturu, uspešno davala ispite, a onda jednog dana priznala sebi da je otac u pravu, bacila te dve godine i počela da spremam prijemni za psihologiju. Tokom studija sam imala ozbiljnu vezu i žarko želela da dobijem bebu. Ne da se udam, već da imam dete. To se i dogodilo. Ostala sam trudna i to saopštila svojim roditeljima, koji su očekivali svadbu. Prvo je majka bila zapanjena odlukom da ne želim da se udam, a potom i otac. Na kraju smo napravili kompromisno rešenje - udala sam se, ali brak sa Vladimirom nikada nije zaživeo. Anu smo dobili 1982. godine, a posle dve godine braka smo se razveli. Vladimir se ponovo oženio, dobio dva sina, a ja sam ušla u vezu sa Mirkom, svojim kasnijim drugim mužem. Ana je njega prihvatila, pa smo čak porodično išli kod Vladimira u posetu - priča Aleksandra i dodaje:
- Ja sam moju Anu svuda vodila sa sobom. I u Klinički centar kada sam dobila posao. Ona je bila sve što sam želela. Toliko je bila takva da jednostavno nisam želela drugo dete. Kao drugarice smo bile, pa me je i njeno društvo obožavalo. Pomišljala sam da bih umrla da se njoj nešto dogodi. A onda se dogodilo najgore.
Tragedije u nizu
Aleksandra kratkim rečenicama opisuje najteže trenutke u svom životu:
- Ana je bila kod svog oca. Dogodila se nesreća... Pala je sa neograđene terase. Ne znam kako se to desilo...
- Posle njene smrti krenule su bljuvotine, da je bila narkomanka, da se predozirala... Moje dete nije bilo u tom fazonu. Tog dana je sa mojom prijateljicom bila kod kozmetičara, a svom drugu je ostavila uobičajenu poruku. Rađena je i obdukcija, toksikološki je bila potpuno čista. Ali zli ljudi su nastavili da je ubijaju pričama. Najgore što sam čula je da je mene zatekla u nekoj lezbo sceni, pa se ubila. Odvratno, strašno, jadno - priča Aleksandra.
Dodaje da je posle ćerkine smrti prošla kroz pakao i da ni sama ne zna odakle joj snaga.
Vukov telegram, Dana, Velja, konobarice...
U političke vode Aleksandra Janković je ušla početkom 90-ih kada je postala član SPO-a.
- Zaista sam uvek bila antikomunistički nastrojena, iako komunista ni danas ne možemo da se oslobodimo. Od početka sam bila na ulicama, čak sam i moju Anu vodila. Bila sam poslanik SPO u dva saziva. Negde 1996. godine sam se povukla, kao da sam predosetila da treba da budem više sa Anom. Bez obzira što nisam više u SPO, Vuka i Danu doživljavam kao velike ljude i prijatelje. Ništa potresnije i utešnije nisam pročitala od Vukovog telegrama kada sam ostala bez moje Ane.
- Negde 2000. godine sam se vratila, bila poslanik DOS-a mesec dana, ali nisam imala živaca za te face. Radila sam emisiju na televiziji koja se ticala moje osnovne profesije, pomagala sam ljudima. Kada sam ostala bez posla 2005, Velimir Ilić me je uzeo da mu pomažem oko medija, pošto sam dugo radila na televiziji. Sada sam poslanik Nove Srbije, a u Skupštini su mi najbolji prijatelji konobarice i čistačice sa kojima razmenjujem iskustva o šopingu kod Kineza za male pare.
- Ja sam moju Anu išla da vidim i ona je meni i mrtva bila lepa. Zaista jeste. I držala sam govor na njenom opelu, izgovorila reči koje bi ona želela da čuje. I danas živim isključivo onako kako bi moja Ana volela da živim.
Svoja sećanja Aleksandra meri po važnim datumima iz Aninog života - kada je prohodala, pošla u školu, gimnaziju... A kada sretne njene drugare razmišlja koji bi fakultet Ana završila, da li bi imala dečka, da li bi se udala...
- Ani se sigurno ne bi dopali događaji koji su usledili. Majka mi je umrla posle tri godine, a ja sam žaleći svoju majku samo razmišljala: Blago njoj, ona će biti kod Ane. Želela sam i ja da umrem, ali hriščanka sam, ne mogu da budem samoubica. Drugi muž me je ostavio, našao mnogo mlađu, uhvatila ga kriza srednjih godina. Sestra je sa porodicom otišla u Kanadu i ostala sam bez posla na RTS-u. Ostala sam bez svih i svega, i bez sredstava za egzistenciju - kaže Jankovićka.
Spas je pronašla u crkvi, u dugim razgovorima sa vladikom Porfirijem, a posao u Vladi Srbije, kod Velimira Ilića, koji nije zaboravio da su zajedno osnivali opoziciju.
- Ni sama ne znam kako sam živa. Valjda zato što mislim da moja Ana želi da ja živim, da radim, odem u kafanu, da imam prijatelje i ljubav. Da posle svega imam snage za ljubav, pa čak i verenika, i to mlađeg. Posle dva braka, ne znam kako će se ovo završiti... Za sada nam je lepo.
Danijela Isailović
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
