Izvor: Politika, 08.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemojmo o ratu u Noći veštica
Četvrtak, 30. oktobar 2008.
Učim „Rekonstrukciju” iz američke istorije. Lekcije su pune prikrivenog patriotizma. Prisećam se udžbenika za istoriju, za treći razred gimnazije i Karađorđa, koji je opisan kao šumadijski gorostas koji se vinuo i dao krila izmučenom narodu i tako se tešim.
Lako je priznati, a zvuči i kao istina: „Američka nacija ima jednu boljku – osećaj nadmoći”. Većini Amerikanaca ne bi bilo lako da ovo izgovori, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << baš kao što ni većini Srba i svih drugih ljudi na svetu ne bi bilo lako da kažu: „Moja zemlja boluje od osećaja nadmoći”. A boluju li svi i šta je razlog tog bola? Možda očuvanje nekakvog identiteta podrazumeva prisustvo te boljke, a možda je „bolest” teška reč. Istina je, američki udžbenici ne govore sve onima koji iz njih uče. Diskutabilne poruke se prenose na vrlo direktan način. Nije li svuda tako?
– Zašto Amerika ratuje? – upitao je danas profesor američke istorije. Odgovora dugo nije bilo. Ja nisam hteo da se mešam u unutrašnja pitanja zemlje u kojoj gostujem.
– Za demokratiju – začulo se stidljivo iz poslednje klupe.
– Ne verujem. Gorivo je mnogo vrednije od demokratije – neko je tiho dobacio.
Petak, 31. oktobar 2008.
Po dolasku iz škole, umoran, odmah sam legao u krevet i zaspao.
Neko zvoni! Probudio sam se i pogledao na sat. Ko bi to mogao biti? U kući sam očigledno sam, pošto gost ne prestaje da zvoni već dobrih pet minuta. Otvorio sam vrata i onako umoran, zaboravivši da je večeras Noć veštica, bio zatečen onim što sam ugledao. Dva petogodišnjaka, razbijenih glava, oblivenih krvlju zatražili su mi na tradicionalan način slatkiše. Odahnuo sam. Zamolio sam ih da sačekaju. Ušao sam u kuhinju i, preturajući po fiokama, razmišljao o onome što mi je juče jedan drug u školi rekao: „Ako im se ne dopadne slatkiš, onda uzmu jaja i gađaju ti kuću, kola, a nekada čak i tebe!” Na sreću, nekoliko lizalica im je bilo dovoljno.
Na trpezarijskom stolu već četvrti dan me čeka bundeva,a nikako da je isečem i od nje napravim strašilo. Hajde, uradiću to sada. Zasukao sam rukave, uzeo nož i obeležio flomasterom gde treba da sečem. Iako su me krvavi Amerikanci svih uzrasta i jedan indonežanski učenik na razmeni prekidali, iznuđujući mi slatkiše, posao je ipak bio obavljen. Na kraju sam zaključio da imam talenta za sečenje bundeva.
Još jedno poznanstvo sa američkom kulturom usledilo je kada se američki „brat” vratio sa posla i kada mi je rekao da se spremim, jer idemo u „potragu” za slatkišima. Pokušao da ga ubedim da smo previše odrasli za tako nešto, ali je njegova bila poslednja. To je moja prva Noć veštica, lažno krvava, bez imalo straha i sa puno iznuđenih čokoladica, bombona, lizalica.
Kao i u svakoj drugoj, za mene novoj, situaciji, pa i u ovoj, nisu izostala logična pitanja, na koje večito dobijam nelogične odgovore:
– A zašto vi slavite Noć veštica? – upitao sam „brata”.
– Marko! Kako zašto slavimo? Radi zabave! Ne moramo uvek da imamo razlog da bismo nešto radili!
– A zašto Amerika ratuje? – setio sam se pitanja o kome smo juče diskutovali u školi.
Bio je zbunjen. Nije mu bilo jasno zašto ga to pitam, ali mi nije tražio razlog pre nego što je odgovorio:
– Kako, zašto ratuje? Ponekad jednostavno nemaš izbora.
Marko Milovanović
[objavljeno: 09/11/2008]
.jpg)
