Izvor: RTS, 11.Okt.2019, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su bogati ljudi tako zli
Želja da se distancirate od ljudi koji su siromašniji od vas može se nazvati „sindromom bogataškog đubreta“ (Rich Asshole Syndrome). Prenosimo odlomak iz knjige Kristofera Rajana, „Civilizovani do smrti: cena progresa“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), objavljen u časopisu "Wired".
Gari Rivlin je 2007. godine za Njujork >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << tajms napisao tekst o uspešnim ljudima iz Silicijumske doline. Jedan od njih bio je i Hal Steger koji je sa suprugom živeo u kući od milion dolara sa pogledom na Tihi okean. Vrednost njihove imovine u tom trenutku je iznosila oko tri i po miliona dolara. Uz pretpostavljenu razumnu rentu od pet procenata, Steger i njegova supruga bili su u poziciji da svoj kapital ulože, i ostatak života, posle tegobnih godina napornog rada, provedu uz redovan prihod od oko 175 hiljada dolara godišnje.
Međutim, umesto toga, kako Rivlin beleži, Steger je svakog jutra sedao za svoj radni sto i radio po 12 sati dnevno, a vikendom još dodatnih 10 sati. Ovaj, tada 51-godišnjak je bio svestan ovog apsurda, ali Rivlinu je rekao da „Danas nekoliko miliona dolara nije isto što i nekad“, verovatno misleći na efekte inflacije, međutim nije bio svestan kako je bogatstvo uticalo na njegovu ličnost.
„Silicijumska dolina je prepuna ljudi koji bi se mogli nazvati radnicima-milionerima (working-class millionaires). Ljudi poput gospodina Stagera koji na opšte iznenađenje i dalje rade tako naporno, potpuno su nesvesni činjenice da su se već obreli u društvu srećnika. Međutim, mnogi tako ostvareni i ambiciozni pripadnici digitalne elite sebe još uvek ne smatraju posebno srećnima, delom i zato što su okruženi ljudima koji su mnogo bogatiji od njih, često neuporedivo bogatiji“, smatra Rivlin.
Posle razgovora sa više rukovodilaca Rivlin je zaključio da svi oni doživljavaju tih nekoliko miliona dolara nagomilanog bogatstva kao odraz njihovog skromnog statusa u ovom novom Zlatnom dobu, jer su stotine hiljada drugih nakupile mnogo veće bogarstvo.
Sjajan primer ovog paradoksa bio je i Gari Kremen koji je kao osnivač Match.com-a imao imovinu u vrednosti od 10 miliona. Kremen je shvatio zamku u koju je upao.
„Ovde svi gledaju ljude iznad sebe. Ovde si niko i ništa sa 10 miliona dolara“.
Postavlja se pitanje, ako si niko i ništa sa 10 miliona dolara, sa koliko se postaje neko i nešto?
Sada, možete da kažete „Baš me briga za ove što se vozikaju svojim privatnim avionima“. I to bi bilo u redu. Ali, u tome je caka, ovi momci su već sj...ani. Stvarno. Radili su do iznemoglosti da bi došli do ovih pozicija. Zaradili su više novca od 99,99 odsto ljudskih bića koja su ikada živela, ali još uvek nisu mislili da su dostigli mesto koje im pripada. Uzaludnost svog položaja kako je oni doživljavaju sigurno neće naići na razumevanje i simptaije njihove rodbine i prijatelja.
Šta ako većina ovih đubreta (assholes) nije bogata po rođenju, već su to postali zahvaljujući svom radu? Šta ako je bezosećajnost nužna karakteristika viših klasa - nazovimo to sindromom bogataških đubradi (Rich Asshole Syndrome) - i nije posledica toga što vas je odgajala armija ozlojeđenih dadilja, ili ste imali previše časova jedrenja, ili ste se predozirali kavijarom, već je ta mešavina razočarenja što ste imali sreće, a ipak se osećate neostvareno. Naučeni smo da oni koji imaju najviše igračaka pobeđuju, da je novac glavni životni cilj.
Ali šta ako je ova stara priča samo još jedna od zamki ove prevare u koju smo uvučeni?
Španska reč aislar znači i „zaštititi“ (to insulate ) i „izolovati“ (to isolate), što većina nas i čini što ima više novca. Prvo kupujemo automobil da se više ne bismo vozili autobusom. Zatim se selimo iz stana da ne bismo bili okruženi tim dosadnim i bučnim komšijama. Na odmoru odsedamo u skupim, mirnim hotelima, a ne u pretrpanim pansionima u kojima smo do tada odsedali. Novac nam služi da bismo se zaštitili od rizika, buke, neprijatnosti.
Ali ova zaštita se plaća cenom izolovanosti. Udobnost zahteva da se odvojimo od slučajnih susreta, nove muzike, nepoznatog smeha, svežeg vazduha i slučajnih druženja sa strancima.
Istraživači iznova i iznova zaključuju da je jedina i najpouzdanija pretpostavka osećanja lične sreće osećanje prihvaćenosti u zajednici. Tokom 1920-ih, oko pet odsto Amerikanaca živelo je samo. Danas, po podacima Zavoda za statistiku, više od četvrtine, što je najviši nivo do sada. U isto vreme, upotreba antidepresiva se povećala za preko 400 procenata u poslednjih dvadeset godina, a zloupotreba lekova protiv bolova je dostigla razmere epidemije. Ova korelacija ne dokazuje da postoji uzročno-posledična veza, ali potvrđuje da su trendovi ipak u vezi.
Možda je vreme da se preispitaju nekadašnje neupitne težnje za udobnošću, bogarstvom i moći.
Boravio sam u Indiji i tada sam prvi put pomislio da sam i ja bogataško đubre. Putovao sam nekoliko meseci izbegavajući prosjake što sam bolje mogao. Živeći u Njujorku, navikao sam da ne obraćam pažnju na očajne beskućnike i psihopate, ali imao sam problema da se naviknem na decu koja su se okupljala oko mog stola u uličnim restoranima i zurili u hranu na mom tanjiru. Povremeno, konobar di došao i oterao ih, ali oni bi samo otrčali malo dalje na ulicu i nastavili da izgladnelo zure i čekaju da ostanem bez konobarove zaštite, nadajući se da ću podeliti koji zalogaj sa njima.
U Njujorku sam uspeo da razvijem mehanizme odbrane od očaja sa kojim sam se susretao na svakom koraku. Govorio sam sebi da postoje socijalne službe koje se bave beskućnicima, da će poklonjeni novac sigurno iskoristiti za piće ili drogu, i da su verovatno sami odgovorni za situaciju u kojoj su se našli. Ali nijedan od tih mehanizama nije radio po pitanju ove dece u Indiji. O njima se niko nije brinuo. Ne postoji prihvatilište u koje bi se mogli skloniti. Noć su provodili na ulicama, zbijeni jedni uz druge kako bi se ugrejali. Oni sigurno ne bi protraćili poklonjeni novac. Čak nisu ni tražili novac. Samo su buljili u hranu na stolu, a njihov izgled je nedvosmisleno govorio da se sigurno ne pretvaraju da su gladni.
U par navrata kupio sam tuce samosa i podelio im, ali hrana bi nestala u trenutku, a oko mene bi se okupila još veća grupa klinaca (često i odraslih) koji su me dodirivali rukama, molećivo pokušavajući da uhvate moj pogled. Brojke su mi bile jasne. Novacem koji sam potrošio za avionsku kartu od Njujorka do Nju Delhija, mogao sam da iz dužničkog ropstva izvučem nekoliko porodica. Novac koji sam potrošio po njujorškim restoranima tokom prethodne godine, bio bi dovoljan da se plati školovanje nekolicini od ove dece. Što je još gore, od novca koji sam potrošio za putovanje po Aziji, verovatno bih mogao da izgradim i celu školu.
Voleo bih da mogu da kažem da sam nešto od toga i učinio, ali nisam. Umesto toga, razvio sam psihološke mehanizme za ignorisanje ovakvih situacija. Naučio sam da ne razmišljam o stvarima koje sam mogao da uradim, a znam da neću. Naučio sam da ni izrazom lica ne pokazujem da saosećam sa njihovom situacijom. Naučio sam da ih preskačem po ulici, ne obazirući se da li spavaju ili su mrtvi.
Naučio sam sve ovo jer sam morao - ili zato što sam sebi rekao da tako mora.
Istraživanje koje su sproveli naučnici sa Univerziteta u Torontu pod rukovodstvom Stefana Kotea i saradnika, potvrđuje da su bogataši manje darežljivi od siromašnih ljudi, ali njihovi rezultati pokazuju da zaključak nije da su oni prosto škrtiji, već da su zahvaljujući bogatstvu razvili distancu koja, izgleda, prekida prirodan tok ljudske solidarnosti. Što je neko siromašniji od nas, manja je verovatnoća da ćemo mu pomoći.
Kote je utvrdio da su „pojedinci sa višim dohotkom manje velikodušni samo ako žive u kraju sa velikim ekonomskim i socijalnim razlikama ili kada se nejednakost, makar i u eksperimentalne svrhe, prikazuje kao drastična“. Bogataši su bili velikodušni kao i svi drugi kada je nejednakost bila manja. Ako osoba kojoj je pomoć potrebna izgleda kao neko ko se ne razlikuje mnogo od nas, verovatnije je da ćemo joj pomoći, ali ako se ekonomski i kulturološki mnogo razlikuje od nas, manje je vjerovatno da ćemo joj pružiti ruku.
Socijalna distanca razdvaja bogate i siromašne, kao što nas i mnoge druge stvari udaljavaju jedne od drugih, što je ljudima postalo svojstveno još od osvita civilizacije i uspostavljene hijerarhije koja je stvorena, zato nam je psihološki toliko teško da svoju dušu preoblikujemo tako da može da ignoriše izgladnelu decu koja ti zure u pun tanjir. Moramo da ućutkamo unutrašnji glas koji vapi za pravdom i jednakošću.
Ali, da bismo ućutkali ovaj drevni, urođeni glas savesti platili smo visoku psihološku cenu.
Nedavno mi je jedan dobrostojeći prijatelj rekao da se uspeh postiže tako što često govoriš „da“. Ali kada postaneš uspešan mnogo češće moraš da govoriš „ne“. Ako te ljudi iz tvog okruženja doživljavaju kao imućnijeg, mnogo češće će ti se obraćati sa različitim zahtevima, ponudama, molbama, bez obzira da li si u Silicijumskoj dolini ili na ulicama Kalkute.
Odbijanje iskrenog poziva u pomoć nije prirodno za našu vrstu. Neuronaučnici Džordž Mol, Džordan Grafman i Frenk Kruger sa Nacionalnog instituta za neurološke poremećaje uz pomoć snimaka magnetne rezonance dokazju da je altruizam duboko usađen u ljudsku prirodu. Njihovi nalazi govore da je altruističko ponašanje kod većine ljudi izazivalo osećaj zadovoljstva ne zbog kulturoloških uticaja, već zbog evolutivne arhitekture ljudskog mozga.
Kad su volonteri tokom istraživanja interese drugih stavili ispred svojih, aktivirao se primitivni deo mozga koji je obično povezan sa hranom ili seksom. Kada su istraživači izmerili vagalne (nervne) tonove (pokazatelje osećaja sigurnosti i smirenosti) kod 74 predškolske dece, otkrili su da deca koja su donirala žetone za pomoć bolesnoj deci imaju mnogo bolju inervaciju, od one koja su sve žetone zadržala za sebe. Džonas Miler, vodeći istraživač, navodi da ovi nalazi sugerišu da nam „povezanost još od malih nogu daje osećaj sigurnosti tako što brinemo za druge“. Ali Miler i njegovi saradnici su takođe otkrili da bez obzira na urođenu predispoziciju, empatija je pod velikim uticajem društvenih okolnosti.
Deca iz imućnijih porodica delila su manje žetona od dece iz manje imućnih porodica.
Psiholozi Dačer Keltner i Pol Pif posmatrali su ponašanje ljudi na raskrsnicama i utvrdili da su vozači skupljih kola četiri puta češće preticali od ostalih vozača u skromnijim automobilima. Kada su istraživači postavili pešake da čekaju da pređu ulicu, svi vozači u jeftinijim kolima su ih propuštali, dok su ovi u skupim automobilima u 46,2 odsto slučajeva nastavljali put, čak i ako su uspostvili kontakt očima sa pešacima koji čekaju. Neki drugi rezultati ovih istraživača pokazuju da su bogatiji ispitanici bili spremniji da varaju na testovima i igrama. Na primer, Keltner navodi da su imućniji ispitanici bili skloniji da tvrde kako su pobedili u kompjuterskoj igri – čak i kada je igra bila podešena tako da je dobitak nemoguć. Dobrostojeći ispitanici su češće lagali tokom pregovora i koristili neetične izgovore, i lagali klijente kako bi ostvarili imovinsku korist. Kada su Keltner i Pif ostavili teglu slatkiša na ulazu u laboratoriju na kojoj je pisalo da će sve što bude preostalo biti poklonjeno deci u obližnjoj školi, utvrdili su da su bogatiji uzimali više slatkiša.
Istraživači sa Državnog instituta za psihijatriju iz Njujorka posmatrali su 43 hiljade ispitanika i utvrdili da su bogati češće izlazili iz prodavnice ne plativši nego siromašniji. Ovakvi rezultati (kao i ponašanje na raskrsnici) mogu da govore da imućni manje brinu zbog mogućih zakonskih posledica. Ako znate da vam nije problem da platite dobrog advokata, prolazak kroz crveno svetlo ili jedan neplaćeni „Snikers“, i nisu neki preterani rizik. Ali sebičnost ima mnogo dublje korene od ovih. Više neprofitnih organizacija poziva se na nezavisno istraživanje koje pokazuje da ljudi koji imaju godišnji prihod ispod 25.000 dolara, obično doniraju nešto više od četiri odsto, dok oni koji zarađuju više od 150.000 dolara, doniraju samo oko 2,7 odsto svog dohotka (i pored brojnih poreskih olakšica koje im sleduju, a koje ne postoje za one koji zarađuju mnogo manje).
Postoje razlozi da se veruje da je neosetljivost na patnju drugih u stvari psihološka adaptacija na nelagodnosti koju uzrokuju ekstremne razlike u bogatstvu. Majkl V. Kraus i njegove kolege utvrdili su da ljudi višeg društveno-ekonomskog statusa zapravo teže tumače emocije na licima drugih ljudi. Nije da ih je bilo manje briga šta ta lica poručuju, već su jednostavno bili slepi za znakove. A Kili Maskatel, neuronaučnica sa Univerziteta u Los Anđelesu, otkrila je da mozak bogatih ljudi pokazuje daleko manje aktivnosti od mozgova siromašnih ljudi dok gledaju fotografije dece obolele od raka.
Knjige, kao što su Zmije u odelima: kad psihopata ide na posao (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) i Test za psihopate (The Psychopath Test) tvrde da se mnoge osobine karakteristične za psihopate u poslovnim krugovima visoko cene: nemilosrdnost, društveno prihvatljivo odsustvo savesti, fokusiranost isključivo na „uspeh“. Ali, iako psihopate mogu biti idealne za neke od najunosnijih profesija, ja tvrdim nešto drugačije. Ne samo to da će se bezosećajni ljudi lakše obogatiti. Kažem da bogatstvo nagriza i ono malo srca što vam je ostalo. Drugim rečima, sugerišem da su bogati ispitanici koji su učestvovali u Maslatelinom istraživanju naučili da budu manje uznemireni dok gledaju fotografije bolesne dece zahvanjujući bogataškom iskustvu - kao što sam ja naučio da ignorišem izgladnelu decu u Radžastanu i mirno nastavio svoj odmor.
U jednoj studiji Ekstremno bogatstvo je štetno za sve - posebno za najbogatije (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Majkl Luis primećuje da „izgleda da problem nije u tome što ljudi koji se nalaze na ovoj prijatnijoj strani nejednakosti pate od neke moralne nesposobnosti koja im daje tržišnu prednost. Problem uzrokuje sama nejednakost: ona pokreće hemijsku reakciju kod nekolicine privilegovanih. Utiče im na mozak. Zato je manje verovatno da će brinuti o bilo kome osim o sebi ili da će iskusiti moralna osećanja potrebna da bi bili pristojni građani“.
U jednoj od mojih omiljenih studija, Keltner i Pif odlučili su da se malo poigraju sa popularnom društvenom igrom, „Monopolom“. Psiholozi su igru preuredili tako da je jedan igrač od samog početka imao ogromnu prednost u odnosu na drugog. U istraživanje su uključili više stotina parova igrača. Svi su u laboratoriji bacali novčić kako bi se odredilo ko će u igri biti „bogat“, a ko „siromašan“. Nasumično izabrani „bogati“ igrač počeo je sa dvostruko više novca, sakupljao je duplo više svaki put kada je obišao krug i morao je da baca kockice dva puta, umesto jednom. Nijedna od ovih prednosti nije bila prećutana igračima. Obojica su dobro znali koliko je situacija bila nepravedna. Ali i pored toga, kod „bogatih“ igrača počelo je da se pojavljuje ponašanje karakteristični za „bogataško đubre“. Ponašali su se arogantno, lupali su po tabli svojim figurama, glasno slavili svoje uspehe, čak su jeli i više pereca iz činije koja se nalazila na stolu.
Posle 15 minuta, istraživači su zamolili ispitanike da prodiskutuju svoje iskustvo tokom igranja. Kada je „bogati“ igrač tumačio svoj uspeh, uglavnom je isticao svoju izvrsnu strategiju, pre nego što je bio spreman da prizna da je bilo gotovo nemoguće da izgubi. „Zaključili smo posle više ispitivanja i hiljade učesnika iz cele zemlje“, kaže Pif, „da što se nečije imovno stanje više popravlja, to saosećanje i empatija opadaju, a osećanje izabranosti, zaslužnosti i sebičnosti raste“.
Naravno, postoje izuzeci od ove tendencije. Mnogi dobrostojeći ljudi imaju dovoljno mudrosti da izbegnu ove surove struje koje generiše njihovo bogatstvo bez podleganja sindromu bogataškog đubreta (RAS), ali takvi ljudi su retkost i obično su skromnijeg porekla. Možda razumevanje efekata koje proizvodi bogatstvo objašnjava zašto neki koji su stekli ogromno bogatstvo, obećavaju da ga neće ostaviti svojoj deci. Nekoliko milijardera, uključujući Čaka Finija, Bila Gejtsa, Vorena Bafeta, obećali su da će dati sve ili većinu svog novca pre nego što umru. Postala je slavna Bafetova izjava da namerava da svojoj deci ostavi „dovoljno novca da ne moraju da rade bilo šta, ali nedovoljno da ne rade baš ništa“. Slične namere izrazili su i neki koji se nalaze nešto niže na milionerskoj lestvici. Prema jednom čalanku objavljenom na CNBC.com-u, Krejg Volfi, vlasnik kompanije "CelebriDucks", najvećeg proizvođača gumenih patkica, namerava da milione koje je zaradio donira u dobrotvorne svrhe, što je iznenađujuće - ali ne toliko koliko činjenica da je neko mogao da zaradi milione proizvodeći gumene patkice.
Poznajete li nekoga ko pati od sindroma bogataškog đubreta?
Možda mu možete pomoći. Rob Viler i njegov tim sa Univerziteta Berkli, u svom istraživanju su učesnicima dali novac i zatražili od njih da igraju igre različite složenosti koje će doprineti „opštem dobru".
Ispitanike koji su bili velikodušni njihove kolege su najviše uvažavale, poštovale i imali su veći društveni uticaj. „Nalazi sugerišu da će svakoga ko deluje isključivo u svom vlastitom interesu okolina izbegavati, neće ga uvažavati, čak će i omrznuti“, navodi Viler. Keltner i Pif uočili su istu stvar. „U mnogobrojnim laboratorijskim istraživanjima smo otkrili da male psihološke intervencije, male promene ka ljudskim vrednostima, mali pomaci u određenim smerovima vraćaju osećanje jednakosti i empatije“, naglašava Pajf. „Na primer, podsećanje ljudi na koristi od saradnje ili na prednosti zajedništva, uzrokuje da bogatiji pojedinci postanu pravedniji kao i siromašni“.
U jednom istraživanju, ispitanicima su prikazali kratak video snimak od 46 sekundi o siromašnoj deci. Zatim su proverili spremnost ispitanika da pomognu nepoznatoj osobi koja se našla u laboratoriji, a koja je bila u nekom problemu. Sat vemena posle gledanja videa, bogati ljudi su bili spremni da pomognu u istom procentu kao i siromašni. Pif veruje da ovi rezultati pokazuju da „ove razlike nisu urođene ili nepromenjive“.
Rezultati Pifove studije se slažu sa lekcijama koje nam generacijama prenose naši preci lovci-sakupljači, čije je preživljavanje zavisilo od razvijanja mreže međusobne pomoći. Razumeli su da sebičnost vodi samo u smrt: prvo društvenu, a zatim i biološku. Dok se neo-hobsovci muče da objasne postojanje altruizma kod ljudi, drugi naučnici preispituju njihovu premisu, pitajući se ima li koristi od sebičnosti. Rob Viler kaže, „S obzirom na to koliko možemo dobiti od velikodušnosti, sociolozi se sve manje pitaju zašto su ljudi velikodušni, a sve više, zašto su ikada sebični“.
Decenije ponavljanja poruke „pohlepa je dobra“ imale su za cilj da uklone osećaj stida povezan sa uživanjem u blagodetima koje nastaju zahvaljujući ekstremnoj nejednakosti. Ipak, osećanje stida ne nestaje jer su ove poruke u direktnoj suprotnosti sa jednom od najdublje usađenih vrednosti naše vrste. Institucije koje pokušavaju da opravdaju suštinski protivljudski (anti-human) ekonomski sistem iznova i iznova šalju poruku da će pobeda u igri novca doneti dobitniku sreću i zadovoljstvo. Ali iskustvo naših predaka staro oko 300.000 godina nam govori suprotno. Sebičnost je možda od suštinskog značaja za civilizaciju, ali postavlja se pitanje da li za ljude uopšte ima smisla da žive u civilizaciji koja toliko odstupa od naše prirodne evolucije.
.jpg)
