Izvor: B92, 16.Apr.2021, 17:21

Film i Holivud: Kako je Čarli Čaplin postao prva superzvezda u 20. veku

Pre 80 godina u Njujorku je premijerno prikazan film "Veliki diktator" koji se smatra najboljom antiratnom komedijom.

Postoji jedan fascinantan podatak iz biografije Čarlija Čaplina koji naizgled nema mnogo veze sa filmom.

Čaplin je autor pesme Osmeh koja je dugo slovila za jednu od najpopularnijih svih vremena, a retke su radio stanice iz 20. veka koje ovu numeru nemaju u vrhu plej liste.

Priča iza te numere je podjednako fascinantna kao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i njena popularnost.

Čaplin je bio poznat kao autor koji je razvio veliku strast prema muzici, a naročito je prepoznavao njen značaj u filmovima.

Još kao dete je sam naučio da svira klavir, violinu i čelo, ali nikada nije bio muzički školovan.

Nikada nije ni naučio da čita note i da se služi muzičkim pismom u komponovanju.

Zbog toga je imao nekoliko kompozitora i aranžera koji su bili u stanju da njegove zamisli pretoče u dela.

Od tog trenutka, Čaplin je postao kompozitor u sopstvenim filmovima.

Od kasnih 50-tih, pa sve do smrti, muzički je opremio i sve njegove neme dugometražne, kao i veliki broj kratkih filmova.

Ali ovim priča o "najpopularnijoj pesmi svih vremena" tek počinje.

Originalna instrumentalna verzija iz njegovog poslednjeg nemog filma Moderna vremena (1936), na kojoj su Čaplin i Raskin radili nedeljama, bila je veliki uspeh, ali ta muzika nikada nije ni trebalo da postane pesma.

Ali to se dogodilo punih 18 godina kasnije.

Na osnovu teme iz Modernih vremena, Džon Tarner i Džefri Parsons su napisali tekst i prearanžirali instrumental u melodiju.

Ona je prvenstveno, prema rečima autora, trebalo da oživi lik i duh Čarlijeve skitnice, poznate po osmehu koji nije skidao sa lica ni u najtežim i najtužnijim trenucima.

Tako je nastao ovaj muzički standard i klasik za sva vremena.

Prvu vokalnu verziju pesme je otpevao besmrtni Net King Kol, a posle toga pesma je doživela i ogroman broj obrada.

Svakako su najpoznatije verzije Džudi Garland i Majkla Džeksona, a od skorašnjih, pamti se ona Džimija Durantea iz filma Džoker Toda Filipsa.

Raskin nikada nije potpisan kao ko-autor ove pesme, kredit koji je svakako zaslužio, ali ni njegovo ime nije zaboravljeno.

Teško je reći da Čaplin nije zaslužio da se isključivo njegovo ime vezuje čak i za vokalnu verziju ovog velikog hita.

I da, naravno, pesma se zove Osmeh. Kako drugačije?

Pre 20 godina, Endrju Saris, jedan od najznačajnijih teoretičara i kritičara i autor čuvene autorske teorije o filmu, nazvao je Čaplina rečima koje je bilo nemoguće pripisati bilo kome drugom:

"Čaplin je, bez dileme, najvažniji umetnik kojeg je kinematografija proizvela, on je sasvim sigurno najčudesniji izvođač i još uvek najuniverzalnija filmska ikona".

Britanski filmski institut ga opisuje kao "dominantnu figuru svetske kulturne baštine".

Tajm magazin svrstava ga u "100 najvažnijih ljudi 20. veka" zbog osmeha koji je doneo na lica miliona ljudi i zbog toga što je "manje-više izmislio globalnu prepoznatljivost i što je pomogao da se jedna industrija pretvori u umetnost".

Goran Terzić, profesor filmske montaže na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu ističe da je Čaplin bio prva medijska superzvezda u 20. veku.

Zanimljivo je, tvrdi, da su i mnogi drugi genijalni umetnici tog vremena, poput Bertolda Brehta i Pabla Pikasa bili fascinirani njegovom pojavom.

"Doživljavan je kao tvorac svih njegovih filmova, a zbog lika skitnice i cele poetike koja je to pratila, sve se to prihvatalo kao vrlo autentična stvar, što se donekle uklapa i u Serisovu autorsku teoriju", navodi Terzić.

Seris je poprilično umanjivao značaj onih koji su bili potpisani samo kao reditelji, objašnjava Terzić.

"Smatrao je da ako nisi i scenarista i nisi imao druge doprinose tokom stvaranja filma, onda si uglavnom doživljavan kao organizator i nisi mogao da budeš svrstavan u ravan sa piscima ili slikarima koji su sami bili odgovorni za kompletno delo", kaže on.

Slika Čaplinovog skitnice ja postala deo istorije kulture.

Prema scenaristi i reditelju Sajmonu Lovišu, ovaj lik je prepoznatljiv i ljudima koji nikada u životu nisu videli Čaplinov film.

Filmski istoričari se slažu da je za komediju Čaplin bio ono što je američki režiser D.V. Grifit bio za dramu.

Iako se uglavnom oslanjala na slepstik - komediju improvizacije, nasilja i destrukcije - uticao je i na autore poput Ernsta Lubiča koji je bio poznat po sofisticiranim delima.

Sve njegove inovacije su bile vrlo brzo prihvatane i postajale su uobičajena praksa u zanatskom procesu pravljenja filmova.

Ogroman je broj filmskih autora na koje je uticao - italijski režiser Federiko Felini ga je zvao "nekom vrstom Adama od kojeg smo svi mi nastali", dok je Žak Tati rekao da bez Čaplina on nikada ne bi snimio nijedan film.

Rene Kler je takođe smatrao da je Čaplin inspirisao praktično svakog filmadžiju, a impresioniranost Čaplinom nisu krili ni Majkl Pauel, Bili Vajlder, Vitorio de Sika, Ričard Atenboro i drugi.

Ruski režiser Andrej Tarkovski je čak rekao da je Čaplin "jedina osoba koja je u filmsku istoriju ušla bez trunke sumnje i da filmovi koje je ostavio iza sebe nikada nisu zastareli".

Iako se danas čini da je njegov prelazak na zvučni film bio lak i uspešan, očigledno je bilo da se Čaplin mučio kao i ostali stvaraoci iz te epohe.

A tu je i večno pitanje o tome da li je Čaplin bio uspešniji u nemoj ili zvučnoj epohi.

"On se prilagodio na zvučni film, iako je prilično teško sada utvrditi čvrste kriterijume za to", kaže Terzić.

"Te dvadeste se najviše cene kod njega, a posle Velikog diktatora koji je iz 1940. i njegov je prvi pravi zvučni film, on ima interesantnog Gospodina Verdua, kao i ostvarenja iz 50-tih i kasnije koja više nisu toliko upečatljiva".

Kada ga poredite sa svim što se tada dešavalo, o njemu se više ne može govoriti kao o ostalim klasicima tog vremena, što je nekako i prirodno, smatra Terzić.

"Možda ga možemo, recimo, porediti sa džez legendom Lujem Armstrongom, recimo, i svim onim što je on radio 30-tih kada je bio revolucionaran, da bi kasnije prihvatio neki mejnstrim, ali na vrhunski način".

Takvi ljudi imaju kvalitet da, bez obzira na vreme ili stil, pružaju vrhunske stvari.

"Ali sve je to potpuno prirodno, i teško je očekivati da neko bude genije punih 50 godina".

"Možda samo Alfred Hičkok u nekom smislu, ali čak i kod njega u poslednjim filmovima se oseća zamor".

I tako, tačno 132 godine pošto se rodio u Londonu i punih 100 i više godina kako je počeo da pravi filmove, Čaplin je i dalje figura koja se ne zaboravlja i čiji se značaj ne može porediti verovatno ni sa jednim filmskim stvaraocem.

Spomenici Čaplinu se mogu videti ne samo na londonskom Lester skveru, već i u Slovačkoj, Poljskoj, Irskoj, Indiji, Italiji, Španiji i Švajcarskoj.

Zvezde se možda ne smeju, ali jedna mala planeta u našem sistemu koju su otkrili sovjetski astronomi ima baš širok osmeh. Zove se 3623 Čaplin.

Umro je na Božić 1977. godine, a sahranjen je u Švajcarskoj.

Tri meseca posle sahrane, njegovo telo je ukradeno.

Uni Čaplin su otmičari mrtvog Čarlija tražili 600.000 dolara za otkup, ali su Gančo Ganev i Roman Vardas ubrzo bili uhapšeni i poslati u zatvor.

Ali ne pre nego što su Uni poslali pisamce u kojoj su joj se izvinili. Ona im je sve oprostila

Pogledajte video o filmu o Srebrenici "Quo vadis, Aida"

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom
Pogledaj vesti o: Nju Jork

Nastavak na B92...