Izvor: SEEcult.org, 02.Jan.2019, 01:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarls Simić – esej
Kako sam našao kamen mudrosti
Čarls Simić
Sedamdesetih godina, čuvši moju pesmu „Grudi“, desetak žena išetalo je na ulice Oberlina u Ohaju, zalupivši s treskom vrata za sobom. Šta više možete očekivati od života, moliću lepo?Beograd, 1. januara 2019.
Jedne noći u Njujorku bilo je toliko sparno i vlažno u knjižari gde sam čitao pesme, da sam bio sav obliven znojem, pantalone su mi neprestano klizile naniže, dok sam ja sve vreme pokušavao da ih podignem jednom rukom, držeći knjigu u drugoj. Neki poznanik mi je kasnije rekao da je bilo očaravajuće. On i njegov drug bili su ubeđeni da ću se na trenutak zaboraviti i pustiti ih da mi spadnu. Drugi put, u Montereju, u Kaliforniji, čitao sam pred bezmalo praznom salom mesnog koledža, smeštenom tik pred druge sale u kojoj se pred prepunim gledalištem održavala projekcija King Konga. U jednom trenutku, baš dok sam recitovao jednu od mojih najlirskijih ljubavnih pesama, začuo sam riku tog majmunolikog čudovišta iza mojih leđa, kao da će svakog časa doći da me zadavi. Još ranijom prilikom, negde šezdesetih, smestili su moj nastup između tačke nekog amaterskog mađioničara i tipa koji čita misli, a publici sastavljenoj mahom od lokalnih mangupa nije rečeno ni ko sam niti šta treba da činim. Sećam se njihovih unezverenih pogleda dok sam čitao moju prvu pesmu. U Detroitu je jedna beba zakmečala dok sam čitao, a zatim je i psić kojeg je neko krišom uveo u salu počeo da kevće. U Džinivi (država Njujork), zahtevao sam da pogase sve reflektore izuzev onog na mojoj govornici, a zatim sam dva sata čitao, neke od pesama i po dvaput, kako su mi sutradan ispričali. Sedamdesetih godina, čuvši moju pesmu „Grudi“, desetak žena išetalo je na ulice Oberlina u Ohaju, zalupivši s treskom vrata za sobom. U jednoj gimnaziji u Medfordu, Oregon, predstavili su me kao svetski čuvenog pisca krimića Bernarda Zimića. U San Hozeu izgubio sam vodiča kog je trebalo kolima da pratim kroz saobraćajnu gužvu u popodnevnom špicu i shvatio da nemam pojma gde se održava književno veče. Nastavio sam pravo napred, misleći da će on shvatiti da ne idem za njim i zaustaviti se kraj puta. Prošišao sam kroz centar, izašao iz predgrađa i najzad pomislio, dođavola s njim, odoh natrag kući u San Francisko. Pošto sam morao da se vratim istim putem kojim sam došao, odlučio sam, bez razmišljanja, da pođem jednom od izlaznih cesta i raspitam se kuda dalje, s tim što u osam uveče u ulici s drvoredom i kućicama za stanovanje nisam imao koga da pitam. Posle kraćeg kruženja, spazio sam nekog starog Kineza kako sam ide ulicom. Zaustavio sam kola i upitao ga, i sam svestan koliko je to apsurdno, da slučajno ne zna gde se održava poetsko veče. Da, rekao je, u crkvi iza ugla. U Arori, država Njujork, na prelepom Džiniva jezeru, održao sam najkraće čitanje u životu. Trajalo je tačno dvadeset osam minuta, dok su organizatori i publika očekivali da će trajati čitav sat. Doduše, imao sam odličan izgovor. Zbrzao sam čitanje između prve i poslednje četvrtine utakmice NBA plej-ofa i odjurio u motel, pretrčavši dve žene koje su želele da im potpišem knjige. U Ohridu, Makedonija, čitao sam preko mikrofona koji ne radi pred hiljadama posetilaca koji me ne bi razumeli ni da su me čuli, ali su mi svejedno tapšali posle svake pesme. Šta više možete očekivati od života, moliću lepo?
Prevod sa engleskog: Vesna Roganović
Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla, čije su knjige izabranih eseja Čudovište voli svoj lavirint, Gledaj dugo i netremice i Tamo gde počinje zabava objavljene u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pogledaj vesti o: Nju Jork
.jpg)
