Izvor: KMnovine.com, 10.Okt.2018, 04:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rizikujući život fotografisao najteže zločine NATO pakta 1999. godine na Kosovu i Metohiji
Od 1999. godine stanovnik je Beograda, rođen je u Prištini a već od prvog dana svog života nosilac je jednog od najčuvenijih imena srpske istorije - Vuk Branković.
Jedan od najuspešnijih srpskih fotografa sa Kosova i Metohije, Vuk Branković. / Foto: lična arhiva
Da okolnost bude upečatljivija i jeste potomak upravo te loze od kojih je Vuk bio gospodar Prištine. Iako je >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << loza Brankovića dala mnoge značajne ličnosti, pa i neke od svetitelja, kroz istoriju ime Vuka Brankovića pamtimo u samo jednom kontekstu. Naravno, kao što se može pretpostaviti, drugarima našeg sagovornika u školi to je predstavljalo nepresušni izvor šala koje mu nisu uvek bile toliko zabavne. Ipak, to nije ono što ga je u životu označilo. Pa ni zanat ključara kojim se njegova porodica generacijama bavi do danas a koja je vekovima nadaleko čuvena po svom umeću u izradi ključeva.
Naš sagovornik, 40-togodišnji Vuk Branković, jedan je od najuspešnijih srpskih foto reportera sa Kosova i Metohije. Fotografijom je počeo da se bavi u vreme napada šiptarskih terorista, neposredno pre NATO agresije. Da ironija, vezana za njegovo ime, bude veća fotografijom je počeo da se bavi - na Vidovdan 1998. godine. No, naš sagovornik je ostao veran nacionalnom identitetu a onim što je uradio pokazao je najveći prkos i otpor NATO zločincima. Za KM Novine sa njim razgovaramo o tome kako je to počelo, kroz šta je prolazio, kakvo je iskustvo stekao, kakve uspehe a kakve kritične situacije nizao jer je u mnogima bio jedini fotograf na terenu, a inače, jedan od dvojice koji su za tokom trajanja bombardovanja imali dozvolu da se kreću celim Kosovom i Metohijom. Mnoge fotografije koje danas možete videti u medijima i na društvenim mrežama a kojima podsećamo jedni druge na užase 1999. godine, zabeležio je upravo naš sagovornik.
***
Vreme početka oružanog sukoba, terorističkih napada i kasnije bombardovanja, iz ovog ugla se ne čini kao pogodnim periodom da jedan 20-togodišnjak počne da se bavi fotografijom, naročito ne na tako ozbiljan način. Kako je to počelo?
- Fotografijom sam počeo da se bavim sasvim slučajno. Iako sam rastao uz fotografiju, jer se otac time amaterski bavio, nisam pokazivao neko posebno interesovanje za nju. Ono što mi je činilo svakodnevicu, kao i danas, bila je muzika pa sam nakon završene osnovne škole sa još dva druga oformio bend i njemu svirao bas gitaru. Uporedo sam pohađao srednju elektrotehničku školu u Prištini a u slobodno vreme sam pomagao ocu u porodičnoj zanatskoj radnji.
S proleća 98. godine u hotelu "Grand" otvara se Medija Centar. Čovek koji je bio direktor te ustanove bio je naš porodični prijatelj koji je tada došao kod nas u radnju sa zahtevom da se ulazna vrata Medija Centra osiguraju i taj posao je otac poverio meni. Montaža sigurnosne brave na ulaznim vratima u Press Centru je bila moja ulaznica u svet medija. Kako je rad Centra još bio u povoju i falilo je radne snage, direktor me je pitao da li bih radio kao saradnik budući da dobro vladam engleskim jezikom a njemu trebaju ljudi od poverenja.
Naravno, pristao sam i već narednog dana sam počeo sa radom u Medija Centru. Kako su napadi šiptarskih terorista na policiju bili sve učestaliji tako je i priča o Kosovu bila sve češće u top pet svetskih tema. U Press centar su počele da pristižu novinarske ekipe iz celog sveta a među njima i naša i strana najpoznatija imena iz sfere novinske fotografije. Jedno od mojih zaduženja bilo je svakodnevno uslužno skeniranje negativa i slanje fotografija imejlom za one fotografe koji nisu imali mogućnost da to urade sami sa terena. Tako mi je svakodnevno pred očima prolazila gomila fotografija.
Moj prvi susret sa fotoaparatom bio je 28. juna 1998., na Vidovdan. Fotograf novinske agencije Rojters me je pozvao da sa njim pođem u Gračanicu gde se Vidovdan obeležavao kao i svake godine. Usput mi je dao jedan foto aparat i rekao: "Evo ti sine kamera, slikaj malo pa da vidimo posle šta si uradio". Objasnio mi je osnove funkciomnisanja fotoaparata i moja fotopriča je mogla da pocne. Tog dana sam "ispucao" dve rolne filma. Kada smo se vratili u Prištinu predao sam mu obe rolne da razvije i istog dana je Rojters na svom fotoservisu objavio dve moje fotografije. Tog dana mi je, da tako kažem, "voda ušla u uši". Od tog momenta sam svakog dana bio na terenu sa raznim, uglavnom stranim novinskim i TV ekipama. Njima bio vodič i prevodilac a usput fotografisao događaje koje su oni pratili.
Jedna od fotografija kojima se često ilustruju NATO zločini - Bombardovano srpsko groblje u Prištini / Foto: Vuk Branković
Počeo sam da napredujem iz dana u dan a agencije tipa AP, AFP, Rojters i EPA su počele da objavljuju moje fotografije. Od prvih honorara sam kupio svoj prvi ozbiljan fotoaparat. Ubrzo sam dobio i stalni angažman za Evropsku press foto agenciju i kao amater počeo profesionalno da se bavim fotografijom što radim i dan danas.
Da li ste tada razmišljali, bili svesni, šta Vas čeka kada ste baš uoči rata počeli time ozbiljno da se bavite?
Nisam bio svestan jer je meni u početku to bila igra. Bio sam mlad a i ponela me slava jer su moje fotografije počele da bivaju objavljivane u svetskim medijima. O bombardovanju i ratu nisam ni sanjao dok se nije desilo. Isto kao što nisam bio svestan da ću morati da napustim svoj rodni grad i ako me je prijatelj koji je radio kao producent za APTV u par navrata upozoravao da je ovaj scenario koji se dešava već video u Bosni. Svakog dana smo razgovarali na tu temu i sećam se njegovih reči :" Ne daj Bože da doživiš rat u svom gradu".
Meni je sve to delovalo tako daleko, pogotovo što u Prištini nije bilo nikakvih dejstava iako se u Metohiji u veliko kuvalo. A sve i kad sam odlazio na teren, a obišao sam Kosmet uzduž i popreko, nije mi delovalo da će to da eskalira do te mere da ćemo morati da ratujemo protiv celog sveta. I bi bombardovanje. Prve bombe dočekasmo na prozoru hotela Grand sa kamerama u rukama nameštenim na dugu ekpoziciju jer je napolju bilo zamračenje. Ulična rasveta pogašena i muk. Tišinu su prekidale sporadične detonacije koje su dolazile iz pravca Ajvalije. Od ekplozija se crvenelo nebo ali od okolnih zgrada nismo mogli da vidimo gde su dejstva. Te noći je jedan od kolega slavio rođendan pa smo nakon par sati više bili zaokupljeni flašom nego bombardovanjem.
Kasnije će se ispostaviti, doduše, nije baš za pohvalu, da će mi ta flaša možda i spasiti razum a i pomoći da spavam nakon napornog dana.
Koje su najteže, najopasnije situacije u kojima ste se našli tokom bavljenja ovim poslom?
Najopasnije situacije... hmm... Bilo je raznih situacija. Od fotografisanja na kolenima pod dejstvom snajpera, pa i mokrenja na kolenima od pojačaniog dejstva adrenalina, do snimanja pogotka mosta na nekih 500 metara od mene. Nebrojeno puta mi je lice zapahnuo onaj čudni topli vazdušni talas. Nebrojeno puta sam stajao na ivici kratera koji je u prečniku dostizao i preko 100 metara.
Krater koji su napravile NATO bombe / Foto: Vuk Branković
Ili, fotografisanje akcije čišćenja nekog sela između Peći i Đakovice gde su dve prage i dva tenka pružali podršku jedinicama policije ali ni to nije ostavilo neki poseban trag na meni. Nekao sam bio zaštićen iza kamere dok sam gledao kroz tražilo smišljajući kako da što vernije dočaram trenutak. Neretko se dešavalo da tek kad razvijem filmove i gledam negativ kroz lupu odreagujem i oblije me hladan znoj jer tek tada skapiram gde sam bio i šta sam video. Ono što ću pamtiti dok sam živ i trenutak kad sam se stvarno uplašio, tačnije mislio sam da je kraj, noć kada je bombardovana zgrada SUP-a u Prištini.
Ne sećam se tačno ali mislim da je bila peta noć od početka bombardovanja. Nalazio sam se u hotelu Grand, u Medija Centru. Dan je bio relativno miran. Osim dejstava po aerodromu Slatina, koji su gađali svaki dan od samog početka, nije bilo nikakvih dešavanja. Što bi se reklo, zatišje pred buru. Počelo je da smrkava, stajao sam ispred hotela naslonjen na svoj auto i paleći cigaretu video kako vojnici istrčavaju iz zgrade komande i aktiviraju dimne bombe praveći dimnu zavesu oko Doma vojske i komande. Nisam ni slutio šta će se u narednih pola sata desiti. Bombarodvanje SUP-a je bilo najavljeno a vojska je za svaki slučaj dimom štitila komandu jer je navodno dim smetao krstarećim raketama. Utrčao sam u hotel i sa još jednim kolegom ušao u hotelsku sobu. Sedeli smo na krevetu i uz svetlo baterijske lampe bacali kockice i igrali jamb. Bio je mrkli mrak, debele plišane zavese crvene boje bile su navučene preko prozora koji su bili izlepljeni lepljivom trakom. Nismo prošli ni prvu kolonu a prva raketa je već zagrmela i pogodila zgradu SUP-a koja je vazdušnom linijom bila možda 200 metara od našeg prozora. U neznanju, strahu a i znatiželji, potrčao sam ka prozoru i pomerio zavesu. Druga mi je preletela ispred nosa, na 2 metra od prozora i to tako malom brzinom da sam mogao da pročitam njen serijski broj a onda se odjednom uspravila, velikom brzinom poletela u vis i isto tako velikom brzinom sletela i udarila u zgradu SUP-a koja je već uveliko gorela od prve rakete. Usledila je i treća odmah za drugom. Od siline udarca i uplašen samog zvuka rakete, bacio sam se na pod. Pomislio sam ovo je kraj...
Ceo dotadašnji život mi je za sekundu proleteo kroz glavu. Setio sam se detalja koji su bili duboko urezani u moju podsvest i kojih se možda nikada ne bih setio. Drug koji je bio sa mnom u sobi, od straha je počeo da trči po sobi u mraku i čulo se samo - tup!.. Udario je glavom u zid i onesvestio se. Film mi se odmotao i usledila je pauza... tajac. Čujem graju i viku. Trčanje kroz hodnik. Skamanjen sam, ne mogu da ustanem, mrak, osećam miris paljeviine. Rukom pokušavam da nađem drugara. Ne uspevam, čujem neko lupa na vrata i pita ima li koga unutra, nemam glasa, derem se a ne čujem samog sebe. Neko provaljuje vrata nogom, ulazi čovek koji me prepoznaje, ja njega ne znam, osvetljava me baterijskom lampom, pita da li sam sam, pokušavam i na jedvite jade ispuštam glas: - Kolega je nedge u sobi, onesvešćen. Hvata me pozadi, za kaiš, podiže me kao pero i iznosi iz sobe.
U hodniku haos, policija, vojna lica, ljudi u civilu, ne znam gde sam... Čovek me nosi kao da sam ceger, okrećem se i gledam kako drugi nosi ovog drugara koji je i dalje onesvešćen. Sve to traje i traje i od jednom ogroman prostor, i gomila uplašenih, prašnjavih, krvavih ljudi, mladi vojnici razrogačenih očiju koji kao roboti ponovljaju, "jurila me... jurila me..."
Neko mi dodaje flašu sa vodom, ispijam gutljaj i dolazim sebi. Osvrćem se i skapiram gde se nalazim. Improvizovano atomsko sklonište hotela "Grand". U stvari, nekada je to bila diskoteka dva nivoa ispod zemlje. Cela komanda je tu, vojni, policijski kao i politički vrh. Saznajem da je čovek koji nas je izvukao iz sobe jedan od momaka koji čuvaju visokog predstavnika vlasti u to vreme. Saznajem i ko su vojnici razgoračenih očiju, kao da su videli utvaru, mlada vojska koja je davala stražu oko komande grada. Saznajem i da je drugar dobro, došao je sebi. Sledeća misao u glavi - auto... Tata mi ga je poklonio kad je odlazio u rat (bio je mobilisan) uz reči "ako mi se nešto desi, da ti bar to ostane od mene". Hoću da izađem napolje, ne daju mi, insistiram, otimam se i istrčavam uz stepenište, jedno, drugo, pa treće. Nikako da se ponem... Izlazim ispred hotela, sve je belo kao da je pao sneg. Dimne zavese još rade, miris baruta i paljevine se meša sa nekim specificnim mirisom koji sam nakon toga osetio nebrojeno puta. Podseća me na kiselo trulo lišće. Negde u daljini zavijaju alarmi na automobilima a ispred mene takva belina da mi se činilo da je svanulo i ako je bilo nekih sat vremena do ponoći. Vraćam se u hotel, odlazim u sobu, ležem na krevet i momentalno tonem u san. Sutra dan se budim, uzimam fotoaparat i odlazim da fotografišem ono što sam prethodnu noć samo mogao da čujem.
Zgrada prištinskog SUP-a / Foto: Vuk Branković
Bili ste jedini fotograf koji je izbliza snimio bombardovani autobus Niš-ekspresa u Lužanima 1. maja 1999. godine, tada je ubijeno i oko 70 putnika od čega 15-toro dece. Kako je to izgledalo?
Jedna od priča koja je imala veliki odjek u javnosti je baš ta, gađanje autobusa Niš-Ekspresa u selu Lužani nadomak Podujeva. Bombardovanje je uveliko trajalo pa smo se već i navikli. Noću normalno spavamo. Više ne čujemo ni NATO avione, ni dejstva naše PVO, niti detonacije nakon pogodaka. To postaje rutina svakog našeg radnog dana. U Prištini se nalazi, pored RTS-a, TV ekipa AP-a, fotoreporter Rojtersa, novinar Vašington Posta i ja. To jutro ekipa APTV i kolega fotograf su otišli sa jednom jedinicom PJP. Radilo se čišćenje Lauše ili Bajgore, nemojte me držati za reč, uglavnom, reon oko Kosovske Mitrovice. Mi koji smo ostali lagano smo ispijali jutarnju kafu dogovarajući se šta bi danas mogli da radimo. Tačnije, kada nije bilo dejstava koje bi mogli da ispratimo, odlazili smo među naše ljude koji su živeli okruženi šiptarskim teroristima i pravili priču o tome kako podnose ratne dane i opasno okruženje. Tu priču prekida direktor Medija centra informacijom da se desio "incident", NATO pogodio civilni autobus na mostu u selu Lužane. Sedamo u auto i krećemo ka Podujevu.
Velikom brzinom prolazimo sela Devet Jugovića, Lebane, Besinje i Vrani Do. Ulazimo na područje sela Donje Ljupče, sedim na mestu suvozača sa kamerom u ruci spreman da fotografišem jer se neretko dešavalo da u vožnji spazim nešto što mi privuče pažnju pa fotografišem kroz prozor. Kako vozač vozi baš velikom brzinom jedino što mi preostaje je da gledam u nebo jer sa strane nema šta da se vidi pri toj brzini. U tom iščekivanju spazim na nebu dva NATO aviona kako kruže na velikoj visini kao lešinari iznad mrtve životinje. Zagledan u nebo i opijen prizorom, razmišljajući šta me tamo čeka, nekako kao za sebe promrmljam da bi ovi gore mogli i nas da "sastave" ako nas uoče jer smo jedina dva vozila na putu. Čuvši to vozač naglo koči i zaustavlja se, ja negodujem i tražim da nastavimo, nestrpljiv da stignem na mesto događaja kao da će autobus da nestane. Kreće perepirka, svađa, psovke... 'Ajdemo, nećemo, čekaj da odu... Izlazimo iz auta, ja tražim da vozim i u tom trenutku svu tu gungulu prekidaju dve vezane detonacije. Na nekih 500 metara od nas jedan od aviona sa dve rakete pogađa mostić koji je bio prelaz preko pruge. Naravno, spreman ko zapeta puška fotografišem prizor a onda nastaje haos. Salve uvreda i psovki na moj račun: "Jel' vidiš, mogli smo da poginemo zbog tvoje brzopletosti, j... te slika, sad ćemo da se vratmo nazad za Prištinu" itd, itd...
Bombardovanje mosta na putu ka selu Lužani / Foto: Vuk Branković (fotografiju objavljujemo uz saglasnost autora)
Nekako se dozvasmo sebi, sedosmo u auto i krenusmo ka mestu pogotka a tamo prizor od kog zastaje dah. U trenutku kada je raketa pogodila mostić, na njemu se nalazio sanitet hitne pomoći koji se vraćao iz Lužana i prevozio preživelog iz autobusa. Za volanom moj drug iz srednje škole koji je radio kao vozač hitne pomoći u Prištini. Priseban, hladan kao špricer priča mi šta se desilo i kako je veštom vožnjom izbegao raketu da ne pogodi direktno u vozilo. Lekar koji je bio sa njim je lakše povređen. Fotografišem, i nastavljamo put Lužana.
Doktor povređen u NATO bombardovanju jsno označenog vozila hitne pomoći / Foto: Vuk Branković
Nakon par minuta stižemo. Pred nama se otvara prizor kao iz pakla. Ne mogu da dočekam da stanemo, hoću da iskočim kroz prozor, ne znam šta pre da fotografišem. Ekipa RTS-a je već bila na licu mesta. Stiže istražni sudija i počinje da radi uviđaj. Na mostu olupina potpuno spržena, podno mosta drugi deo autobusa koji još gori i tela nastradalih putnika u plamenu.
Autobus pogođen na mostu u selu Lužani. NATO je pokušao da se opravda da po lepov vremenu nije uspeo da vidi autobus međutim činjenica da je autobus pretrpeo direktan pogodak a da most nije oštećen, govori sasvim suprotno. / Foto: Vuk Branković
Ne znam gde ću pre.. dal' za sudijom da dokumentujem uviđaj ili da se popnem na most. Ubrzo dobijam informaciju da sam jedini novinski fotograf na licu mesta i da će morati da se radi takozvani PUL (POOL) što će reći da će sve svetske agencije da objave moju fotografiju. To mi daje dodatni podsticaj ali me adrenalin toliko radi da zaboravljam na parametre na fotoaparatu pa je jedan deo fotografija neupotrebljiv, to kasnije skapiram kad razvijem filmove. Dobro je i da su ove uspele kakav je naboj bio.
Jedna od žrtava u pogođenom autobusu Niš-ekspresa / Foto: Vuk Branković
U par navrata se dešavalo da me događaj i situacija toliko ponesu da zaboravim da ubacim film u kameru. Odem na snimanje i sit se "islikam". Trljam zadovoljno ruke jer će slike biti neverovatne a onda po povratku sa terena usledi šok i hladan tuš. Saznanje da niste ubacili film u kameru... Mladost, neiskustvo, brzopletost...
Nažalost, u takvim nesrećama je dobro, čak neophodno dokumentovati zločin i njegove posledice što može često da bude krucijalni dokaz posebno u svetu opšte manipulacije. Kako danas vidite ono što je urađeno tada od naših novinara i fotografa, gde smo grešili a ša smo radili dobro?
Bilo kako bilo, mislim da smo svi zajedno uradili veliki posao. Ne bih dozvolio sebi da na ovaj način komentarišem bilo čiji rad, niti bih da ističem bilo koga ponaosob, pa ni sebe, i ako nosim dobar deo tog bremena. Vreme će pokazati, posedujem jedan vredan dokument koji sam lično napravio i deo sam istog. Dokument i svedočenje jednog vremena, deo istorije a istorija će nam suditi.
Sa ove vremenske distance, kada se osvrnem na svoj tadašnji rad, moglo je bolje i više, naravno. Imao sam gomilu pehova i propusta. Mlad, neiskusan, početnik kao fotograf i kao čovek, sa 22 godine bačen u vatru, prepušten sam sebi. A opet, imao sam veliku podršku starijeg kolege od koga sam jako puno naučio. Kako o fotografiji tako i o životu i sreću da budem na pravom mestu u pravo vreme. Naravno bilo je tu detalja na koje nismo mogli da utičemo ali ne bih da pričam o tome. Za tih godinu, godinu i po dana koliko je sve trajalo, dok nisam izašao iz Prištine pa i zemlje na kratko, bilo je kako lepih tako i ružnih i mučnih, napetih trenutaka. Ratno stanje a vaše jedino oružje i štit je kamera. Mene je moja uspela da sačuva. Kako fizički tako, nadam se, i psihički.
Razgovarao: Ivan Maksimović
KM Novinama je potrebna vaša podrška - KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2018 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
