Izvor: BalkanRock.com, 08.Nov.2016, 19:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvostruka doza klasike maestralno isporučena – Ian Gillan u Sava Centru
Ian Gillan, foto: Branislav Milošević
U beogradskom Sava Centru sinoć je održano svojevrsno rokenrol hodočašće ispraćeno u klasičnom maniru, a radi se o koncertu Iana Gillana, koji ovaj put nije nastupao sa svojim matičnim bendom, legendarnim Deep Purpleom, već sa beogradskim simfonijskim orkestrom, na čelu sa dirigentom Stephen Beltley Kleinom, i grupom klavijaturiste DP-a, Don Aireyem. Iako ovakve varijante uglavnom nikad ne mogu da zainteresuju >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << publiku na nivou na kom može jedan koncert samog benda, kao što je to bilo pre više od dve i po godine kad je DP nastupao u prepunoj Areni, ovo se do kraja ipak ispostavilo kao veče koje se neminovno moralo urezati u pamćenje ako ne svih, a onda bar većine prisutnih, čak iako to možda nisu očekivali.
Prizor koji se mogao zateći ispred SC poslednjih sat vremena pre početka manifestacije je bio nešto što samo u ovakvim prilikama može da se desi – spoj svih generacija koje su neprestano navirale u stotinama, a potom i u hiljadama – tinejdžeri i penzioneri, bračni parovi, roditelji sa decom, brojne ličnosti sa domaće javne scene, svi podjednako uzbuđeni i objedinjeni oko istog cilja: čuti, videti i nadasve ispoštovati jednu od najvećih ikona rok muzike koja je, zajedno sa DP-om, možda i nesvesno postavljala njene standarde pre skoro više od pola veka i ušla u anale istorije muzike uopšte. Uprkos uzimanju celokupnog događaja sa rezervom usled činjenice da “to ipak nije to”, ako je neko sinoć bar na momenat sklopio oči i samo slušao, lako je mogao da pomisli da, možda, ipak i jeste.
Bez sekunde kašnjenja, tačno u 20 časova, na bini se pojavio sastav koji je imao čast da otvori veče, a u pitanju je Papa Le Gál, predvođen pevačicom Grace Gillan, Ianovom ćerkom. Ova sedmočlana ekipa, formirana početkom 2009. godine, uspela je da sintetizuje brojne žanrove poput funka, latina, jazza, afrobeata, i sve to smesti u jedan veoma specifičan, ne često viđen muzički paket koji je, iako se, naravno, značajno razlikovao od onog što je usledilo posle, ipak uspeo da privuče pažnju publike u dovoljnoj meri. Poletna i vesela Grace je neprestano skakutala po bini u, slobodno se može reći i hippie stilu, bosa, u laganoj haljini, raspuštene kose, i razdragano komunicirala sa prisutnima trudeći se da zagreje atmosferu. Na stranu njena pojava, ono mnogo bitnije što se možda ispostavilo i kao centralna tačka je svakako njen muzički talenat koji je, sasvim jasno, nasledila od oca. Narodski rečeno, iver ne pada daleko od klade, a Grace je to u potpunosti potvrdila. Zajedno sa uigranim muzičarima iza sebe, koji su se sjajno zabavljali tokom svoje izvedbe, Papa Le Gál su, između ostalih, odsvirali i pesme “Take A Step” i “Practice What You Preach”, a kako su se i drugi članovi benda trudili da ostvare interakciju s publikom i što toplije im isporuče svoj repertoar, celokupan utisak što se ovog nastupa tiče je vrlo pozitivan. Ipak, već u drugoj polovini istog je postalo jasno da je dobar deo prisutnih bio dovoljno “doziran” ovim cheery tonovima te da počinje da eskalira nestrpljenje za zvezdom večeri – na sreću pomenutih, PLG su nakon 45 minuta pozdravili publiku, a potom je usledila pauza od oko pola sata tokom koje su se odvijale pripreme za, kako se ubrzo pokazalo, istinski spektakl.
Pred kraj pomenute pauze polako su počele da odjekuju ovacije i aplauzi koji su bili jasan pokazatelj da svi željno iščekuju ono zbog čega su došli, a pri prvom tonu simfonijskog orkestra, nastao je potpuni muk u sali, a ujedno i vrhunac uzbuđenja. Dvominutni intro koji je orkestar veličanstveno izneo je bio sjajna uvertira tokom koje su se članovi Don Aireyovog benda, uključujući i njega samog, namestili na bini i momentalno prouzrokovali lavinu još glasnijih ovacija, a energičan zvuk gitare je jasno i glasno podsetio da je ovo ipak, prvenstveno, rock koncert. Sa prodornim i jedinstvenim zvukom hammond orgulja, koji je momentalno prostrujio duž sale i prouzrokovao nezaobilaznu jezu, otpočeta je prva pesma, iz perioda Gillanovog solo stvaralaštva, “Hang Me Out To Dry”, a potom se pojavio i – on. Za čoveka takvog kalibra, koji je čak i nevezano od Deep Purplea svojevrsna institucija, što neretko sa sobom povlači egocentričnost i aroganciju kod brojnih zvezda, tome nije bilo ni najmanjeg traga kada je Ian sinoć stupio na scenu bez prevelike pompeznosti i ljubazno pozdravio publiku koja ga je gromoglasno dočekala.
U potpuno opuštenom maniru, sa vrsnim muzičarima uz sebe, gde bi neosporno morao najviše da se istakne Don Airey, školovani pijanista koji je pohađao prestižne univerzitete i o čijem umeću bi mogao da se napiše zaseban izveštaj, Ian je izvodio miks pesama iz svih perioda svoje bogate karijere i to je uradio, na radost mnogih, iznad očekivanja. Uzevši u obzir da se radi o nekom ko broji 71 leto, u navratima je bilo nemoguće za poverovati da je njegov vokal i dalje toliko raskošan i u tako dobroj formi, uprkos desetinama hiljada koncerata iza sebe i neizbežnoj zamorenosti i zasićenosti koje oni u nekoj tački moraju da prouzrokuju posle toliko vremena. Tome se takođe skoro nije nazirao trag dok su se sinoć nizale “Strange Kind Of Woman” i “Pictures Of Home”, neizostavni hitovi iz zlatnog i najčuvenijeg perioda rada DP-a ’70-ih godina, hitovi na kojima su odrastale nebrojene generacije i zbog kojih je ko zna koliko mladih širom sveta poželelo da i oni sami formiraju bend i sviraju bar približno kao DP. U toku prve polovine koncerta akcenat ipak nije bio stavljen ni na jedan period posebno, već se marširalo kroz sve decenije i različite albume te je publika mogla da čuje i još par pesama sa Ianovih solo izdanja, kao što su “No Lotion For That”, “A Day Late And A Dollar Short”, tokom koje su posebno do izražaja došle violine dajući pesmi dodatan šmek i dinamičnost, a na setlisti su se našle i numere sa novijih albuma DP-a, poput “Razzle Dazzle” i “Rapture Of The Deep”. Uprkos opšte poznatoj činjenici da publika, kad su u pitanju bendovi sa ovolikim stažom, uvek najviše želi da čuje “one stare stvari”, i deo repertoara koji njih nije obuhvatao je bio solidno prihvaćen i ispraćen aplauzima, ali se ipak nije moglo oteti utisku da je u toku te prve polovine večeri većina prisutnih ipak bila inertna, a pojedini deo njih čak i blago nezainteresovan.
Situacija se popravila tokom izvođenja epske “Lazy”, čije karakteristične hammond deonice spadaju u lektiru rock muzike, a Don Airey je maestralno pokazao i zašto je to tako, kada se u potpunosti “stopio” sa svojim instrumentom uz pratnju violiniste i, najjednostavnije rečeno, objasnio kako treba da zvuči jedan klavijaturista u bendu. Da Ian još uvek može da dominira u visokim registrima ovde je na kratko potvrdio uz malu pomoć sjajnih pratećih vokala, ali ipak je, naravno, instrumentalni deo odneo pobedu kad je ova pesma u pitanju. Jedna od najčuvenijih i najlepših balada, “When A Blind Man Cries”, na momenat je, kako joj i priliči, unela setu, ali i poslala svima veoma jednostavnu poruku, da u životu zaista treba uživati, čak iako to nekad nije tako lako, kako je rečeno u okviru njenog najavljivanja. Osvežavajuć i veoma emotivan momenat tokom koncerta je bilo gostovanje Grace, koja je, zagrljena sa ocem, otpevala jednu pesmu, a potom joj je on prepustio binu i svojih 5 minuta slave na istoj podelio sa njom.
Pre finalne etape večeri usledio je još jedan miks kompozicija koji je na kratko čak prevazišao okvire stvaralaštva DP-a, budući na to da je jedno mesto ovde bilo obezbeđeno i za fenomenalan instrumental čuvene Ritchie Blackmoreove grupe Rainbow, “Difficult To Cure” sa istoimenog albuma. Nizale su se i “Anya”, koja datira početak ’90-ih i poslednje izdanje DP-a snimljeno sa najpoznatijom postavom benda, fantastična i hipnotišuća “Perfect Strangers” koja označava reunion pomenute klasične postave tokom ’80-ih godina, kao i jedna sasvim nova stvar, “Hell To Pay”. Simfonijski orkestar koji se idealno, ponekad umereno i tiho, ponekad burno i gromko, u sebi svojstvenom stilu nadovezivao na skoro svaki ton, bio je počašćen pohvalama i od strane samog Gillana, a besprekorna usklađenost i gospodstvenost njegovih članova je celokupan događaj pretvorila u pravu senzaciju. Sveža krv u vidu gitariste i bubnjara Don Aireyovog benda svoj doprinos je dala u obliku energičnosti i srčanosti, dvema neophodnim karakteristikama kada je u pitanju nastup bilo kog rock sastava, a možda je najslabija tačka bio isuviše statičan basista, koji je neretko i previše štrčao u odnosu na ostatak ekipe, no to ipak nije uspelo značajno da pokvari celokupan utisak, posebno ne kada se pređe na završnicu večeri koja je sa sobom donela šlag na ovu rokenrol tortu u klasičnom ruhu.
“Smoke On The Water”. Antologijski hit koji je još davne ’72. bend lansirao u planetarne zvezde i potom im doneo kultni status, a rif ove pesme, kao što svaki poklonik rokenrola zna, spada u, slobodno se može reći, opštu kulturu. Nije ni potrebno posebno istaknuti reakciju publike kroz koju je oduševljenje prostrujalo svetlosnom brzinom te je nateralo da ustane i u adekvatnom maniru isprati jedan od najupečatljivih momenata ovog koncerta. Biser sa “Fireballa”, “Demon’s Eye”, odlično je održao uspostavljenu atmosferu, a potom je usledio i bis, odnosno crème de la crème večeri – “Hush” i “Black Night”. Epohalne pesme koje su svojevremeno postale neke od najvećih himni Deep Purplea, pesme uz koje se raslo, pesme uz koje se učilo – sinoć su, uz klasičnu pratnju, neosporno i po ko zna koji put, trijumfalno potvrdile da su i one same – klasici. Uz solo deonice svih članova benda, kao i dugačke improvizacije u okviru njihovog izvođenja, atmosfera se u potpunosti zapalila, a sveopšte ushićenje je neprestano cirkulisalo svakim milimetrom Sava Centra. Uostalom, kako je bilo moguće išta drugačije i očekivati od strane živih legendi, koje su se na kraju srdačno zahvalile i, uz dubok naklon, napustile binu koja život znači?
Kako je na početku rečeno, ova manifestacija u celosti može da se posmatra kao jedno pravo hodočašće. Iako su briljantan simfonijski orkestar i bend Don Aireya u ovakvoj prilici svakako bili neki od njegovih suštinskih elemenata, ipak su Don i Ian čak i sami za sebe bili ono zbog čega je nesumnjivo vredelo doći. Možda i nije izlizana fraza da rokenrol čoveka čini večno mladim, jer umeće koje su oni sinoć pokazali, način na koji su vladali scenom i manir u kom su izneli vrhunske muzičke produkte su zadali domaći zadatak brojnim bendovima – da gledaju, slušaju, uče i upijaju znanje od pravih, istinskih i neponovljivih majstora ovog “zanata”, majstora koje je bila čast videti i podsetiti se zašto smo svi mi u jednoj tački života odlučili da uplovimo u ove vode, rokenrol vode, i beskrajno uživamo u svim putevima kojim su nas one odvele.
GALERIJA FOTOGRAFIJA
.jpg)
