Izvor: Vostok.rs, 13.Sep.2020, 08:19
Pet najboljih sovjetskih nemih filmova koji se ubrajaju među remek-dela svetske kinematografije
Ovo su najznačajniji nemi filmovi nastali u SSSR-u, od ekscentrične naučne fantastike do avangardne drame o revoluciji, piše Russia beyond.
„Aelitaˮ(1924), Jakov Protazanov
Яkov Protazanov/Mežrabpom-Rusь,1924
„Aelitaˮ je snažno uticala na svoje vreme, prikazujući još 1924. godine provokativnu naučnofantastičnu priču o letu u kosmos i međuplanetarnim ratovima. U ovoj slobodnoj adaptaciji istoimenog romana Alekseja Tolstoja na neobičan način se prepliću živopisne scene iz svakodnevice moskovskog života prvih godina ekonomskih reformi Zemlje Sovjeta sa fantastičnim epizodama o letu na Mars i susretu sa vladarkom crvene planete Aelitom. Kao što se moglo i očekivati, u zapletu se pojavljuje i epizoda o pokušaju ustanka proleterskog dela Marsovaca protiv svojih izrabljivača.
Međutim, sovjetska kritika nije pozitivno ocenila Protazonovljevu hrabrost, dok je svetska kinematografija jednoglasno ubrojala „Aelituˮ među klasična ostvarenja epohe nemog filma. Kako je istakao američki pisac Frederik Pol, kosmička fantastika dostojna „Aeliteˮ u sovjetskoj kinematografiji se pojavila tek pola veka kasnije sa „Solarisomˮ Tarkovskog.
„Oklopnjača Potemkinˮ (1925), Sergej Ejzenštajn
Sergeй Эйzenšteйn /Pervaя kinofabrika «Goskino»,1925
Jun 1905. godine, Ruska Imperija. Članovi posade jednog od oklopnih brodova Crnomorske flote organizuju pobunu. Za ručak su dobili čorbu od crvljivog mesa, a zbog odbijanja da je jedu pokretači bunta su osuđeni na streljanje. Pobuna zbog mesa brzo prerasta u ustanak protiv imperijalizma i oklopnjača napušta eskadru, odbijajući da se potčini.
Ovaj Ejzenštajnov film zasnovan na stvarnim događajima postao je jedan od najviše citiranih u svetskoj kulturi. Remek-delo, koje je 27-godišnji Ejzenštajn snimio po državnom nalogu povodom jubileja prve ruske revolucije, bilo je revolucionarno po formi, pa čak i po muzici. Komponovao ju je Edmund Majzel, berlinski kompozitor-futurista. Odmah posle senzacionalne premijere u Boljšom teatru ovaj film je zemlju trenutno lansirao među vodeće filmske stvaralačke sile i postao dugotrajno oruđe sovjetske propagande – toliko je moćan bio novatorski filmski jezik. Koliko je samo vredela ručno obojena crvena sovjetska zastava u preko sto kadrova filma! U doba crno-belog filma to je imalo zapanjujući efekat.
„Majkaˮ (1927), Vsevolod Pudovkin
Vsevolod Pudovkin/Mežrabpom-Rusь,1927
Još jedan gorostas sovjetskog nemog filma bio je Vsevolod Pudovkin. Novajlija u filmskom studiju, video je razvoj filma na potpuno drugačiji način nego većina uglednih savremenika. 1929. godine on je snimio „Majkuˮ po istoimenom romanu Maksima Gorkog, dramu o ustanku proletarijata i sudbini jedne porodice. Njegov glavni postupak pri oslikavanje junaka nije bila gluma, nego montaža, što je bio povod da za Pudovkina kasnije kažu: „On je u filmu učinio ono što je Dikens izveo u romanima.ˮ
1978. godine filmski kritičari su „Majkuˮ postavili na treće mesto u spisku sto najboljih filmova u istoriji kinematografije, a osnivač Američke filmske akademije Daglas Ferbanks je s razlogom rekao: „Posle 'Oklopnjače Potemkin' sam se plašio da gledam sovjetske filmove, jer sam mislio da je 'Potemkin' jedinstvena pojava, ali sad sam se uverio da SSSR može da snima izvanredne filmove i da 'Majka' u kinematografskom smislu zauzima veoma visoko mesto.ˮ
„Čovek sa filmskom kameromˮ (1929), Dziga Vertov
Dziga Vertov/VUFKU,1929
Dziga Vertov se u epohi revolucionarne avangarde izdvajao osobitim redikalizmom. Pre 90 godina njegov film je doživeo debakl, za savremenike je bio previše šokantan. U suštini, svaki Vertovljev film u to doba („Kino-okoˮ, „Šestina svetaˮ i drugi) bio je pokušaj da se tradicionalna kinematografija uništi i stvori nova „optikaˮ. Dokumentarni film „Čovek sa filmskom kameromˮ bio je vrhunac ovih eksperimenata.
Nemi nizovi fragmenata gradskog života običnog čoveka u SSSR-u, od kojih neki traju samo jedan sekund, pokazali su sav spektar umetničkih traganja Vertova u filmskom jeziku: od ubrzanog snimka do kadrova u ogledalu. Vremenom je ovo ostvarenje postalo svojevrstan manifest i praktičan priručnik za filmadžije širom sveta. Zapravo, Vertov je to i želeo, napisavši: „Ovaj eksperimentalni rad ima za cilj stvaranje istinskog međunarodnog apsolutnog jezika filma na osnovu njegovog potpunog odvajanja od jezika pozorišta i književnosti.ˮ
„Zemljaˮ (1930), Aleksandar Dovženko
Aleksandr Dovženko/VUFKU,1930
„Zemljaˮ je prvi sovjetski film o kolektivizaciji. Siže se oslanja na klasni sukob kulaka (bogatih seljaka) i sirotinje, ali u njegovoj osnovi leži grandiozni proces preuređenja sveta: prelazak od poljoprivredne zajednice do industrijalizacije. „Nikada više neće biti kao što je nekad biloˮ - glasi napomena u scenariju Dovženka, koja u punoj meri opisuje lajt-motiv filma.
U običnom sovjetskom selu prvi put se pojavljuje traktor koji će uzorati simboličnu granicu između privatne i kolektivne svojine, a u selu u kojem se decenijama pre toga ništa nije menjalo desiće se niz dramatičnih događaja.
Za Dovžeka, kao i za mnoge njegove savremenike, revolucija je bila događaj koji uliva nadu, početna tačka za promene na koje se odavno čekalo. Zato u filmu nalazimo brojna poricanja simbola prošlosti, između ostalog, i tradicionalne religije. Ali čak i ideološki zanos nije u svoje vreme zaštitio „Zemljuˮ od kritike. Tek posle četrdeset godina masovno je prikazana kompletna originalna verzija filma i to zbog naturalizma koji je bio neprihvatljiv za sovjetsku cenzuru. Na primer, u jednoj epizodi filma seljaci rezervoar traktora pune sopstvenom mokraćom, „uzdižućiˮ ga ovim „paganskim ritualomˮ do statusa domaće životinje, ili u drugoj epizodi obnažena nevesta oplakuje ubijenog mladoženju. Međutim, na Zapadu je ovaj film prepoznat kao jedan od najpoetičnijih u svetskoj kinematografiji. 2015. godine Unesko je „Zemljuˮ uvrstio među remek-dela filmskog stvaralaštva.
Jekaterina Sineljščikova, Russia beyond
.jpg)
