Izvor: Radio 021, 30.Sep.2019, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Podvig“ star 50 godina: Izbacili ga sa obuke, pa im ukrao avion i pobegao
Kada je Teo van Ajk izbačen sa holandske obuke za pilota 1964. odlučio je da im ukrade avion i odleti u Libiju.
BBC
BBC novinarka Ema Džejn Kirbi je dve godine istraživala priču o naredniku Polu Mejeru, nostalgičnom američkom mehaničaru koji je ukrao avion iz američke vojne baze u Engleskoj 1969. kako bi odleteo kući i vratio se ženi u Virdžiniju.
Onda je javio Teo van Ajk, Holanđanin >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << koji tvrdi da je i on ukrao avion dok je služio vojsku. Ali je ceo podvig i preživeo.
Mala kuća Tea van Ajka u Somersetu prava je riznica. Lutke veštice na malim metlama vise sa plafona sobe u kojoj prima goste, porodica keramičkih mačaka znatiželjno gleda naniže s visokih polica, a dve lobanje keze vam se sa kredenca.
Ali predmeti koji očaravaju više od svih leže raširen na Van Ajkovom stočiću za kafu - isečci iz holandskih novina iz 1964, čiji zapanjujući naslovi izveštavaju o nepodopštini mladog mornara koji je ukrao avion s elisom Gruman Treker iz vojne baze na Malti i odleteo njime u Bengazi, u Libiji.
„To sam ja!", smeje se Van Ajk, koji je sada sedi sedamdesetšestogodišnjak. „Ja sam na toj slici, imao sam samo 21 godinu!"
BBCZašto se srušio avion u Etiopiji Boing 737 pao kod Havane Nesreća u Moskvi: Sumnja se na grešku pilota
Njegova žena mi pruža šolju kafe i odmahuje glavom glumeći očajanje dok mi on pripoveda svoje priče.
„Arogantni čovečuljku!", šali se ona, preteći mu prstom. „Dobro je što te nisam tada poznavala."
Teo van Ajk je u to vreme bio tek mladić koji sanja o letenju. Zapravo, sanjario je o letenju još od svoje sedme godine. Priznaje da nije bio baš najbolji đak na svetu i plašio se da nikad neće imati prosek ocena dovoljan da postane pilot vojnog vazduhoplovstva.
Ali onda je čuo za caku u holandskoj mornarici koja kaže da mladić može da se prijavi kao električar na obuci, pa da, ako se pokaže dobrim, može interno da se prijavi na mornarički kurs za pilota. Sa svojih devetnaest godina i prepun optimizma, Van Ajk nije oklevao. Istog trena se prijavio za osmogodišnje služenje.
On sa stočića za kafu uzima crnobelu fotografiju sebe u kokpitu malog aviona i predaje mi je. Ispod teške, tamne kacige vidim dečačko lice ispunjeno osmehom koji zrači apsolutnim uživanjem, nestrpljivo da završi s poziranjem kako bi moglo da uzleti.
„O, lepo je to počelo", potvrđuje on, na moj komentar da na toj staroj slici deluje uzbuđeno. „Bio sam odabran za pilota i bio sam oduševljen."
Ali početkom 1964, posle četrdesetak časova letenja koje je ponosito pribeležio u svoj letački dnevnik, veseli mladić po imenu Van Ajk je otišao na zabavu u kasarni u Holandiji i prilično se napio. Njegov nadređeni oficir je takođe prisustvovao toj zabavi i nije bio u nimalo boljem stanju.
Predložio je Van Ajku da iskreno porazgovaraju o kvalitetu programa za obuku pilota (koji su uglavnom vodili belgijski piloti i pripadnici holandske mornarice) i zamolio je Van Ajka da bude iskren. Uveravao ga je da je razgovor nezvaničan.
I tako je, možda naivno, dvadesetjednogodišnji Van Ajk nastupio iskreno. Insistirao je na tome da mu je potrebna obuka na pravom avionu, uništitelju podmornica Gruman Trekeru, koji bi trebalo postaviti na mornaričke nosače avona, a ne na školskim dvomotorcima u kojima su ih obučavali Belgijanci.
Avioni na kojima su se učili (Teo se smušeno nasmešio prisetivši se svojih reči) bili su „iskreno rečeno, đubre".
BBC
Do tog trenutka Van Ajk je imao besprekoran letački dosije, ali već sledećeg dana posle zabave video je da se na njegovom izveštaju nalazi narandžasta oznaka za upozorenje, što je značilo da postoji pretnja da ga obore.
Razbesnevši se zbog nepravde, dok je čekao instruktora u učionici, napisao je na tabli nešto nabusito o sporosti programa za obuku.
Zbog toga je vikend proveo zatvoren u kasarni, ali videvši da je ugaona lajsna na podu razlabavljena, upotrebio ju je da smakne rezu s vrata ćelije i pobegne. Čim je otkriveno da je pobegao, skinuli su ga s letačkog programa.
Nadređeni koji su se divili njegovoj snalažljivosti su ga podsticali da se žali na tu odluku. Ali oficiri su mu slučajno dali da popuni pogrešne formulare.
Kada je tri meseca kasnije konačno dobio odgovor, rečeno mu je da nije sledio ispravnu proceduru i da je sada kasno da se preduzmu dalji koraci. Više nije mogao da se obučava za pilota i morao je da odslužio preostalih šest godina u mornarici kao električar.
„Dolazim iz velike porodice", kaže Van Ajk, koji je deveti po redu od dvanaest braće i sestara. „I u porodici smo svi znali šta je ispravno, a šta nije. Ovo nije bilo ispravno. Prosto nije bilo fer."
Depresivan i razočaran, razvejanih snova o letenju, Van Ajk je tražio da ga ražaluju iz mornarice, ali njegov zahtev je uporno odbijan. Stoga je počeo da smišlja način da jednom zasvagda završi sa služenjem.
„Nisam to ispričao ama baš nikome", govori on uz stidljivi osmeh. „Da sam bilo kome rekao, ne bi mi uspelo."
Baš kao narednik Pol Mejer, Teo van Ajk je rešio da ukrade avion kako bi se domogao slobode. Pronašao je priručnik za avion Gruman Treker i sakrio ga u svoj ormarić. Dok su njegovi prijatelji izlazili i pili, ili provodili vreme u spavanju, Vaj Ajk je krišom učio. Sprijateljio se sa kvalifikovanim pilotima i ćaskao je s njima o avionskim instrumentima, o radu motora, o poletanjima.
„Oni nisu imali pojma zašto me to zanima!", tvrdi on kroz kikot. „Ali iz Holandije je ruta bila teška - nisam želeo da završim u Istočnoj Nemačkoj, usred svih tih političkih problema. A onda su jednog dana tražili volontere koji će sa Britanskom mornaricom otići na Maltu, na dvomesečnu vežbu. Pomislio sam da s Malte mogu da odem bilo kuda!"
BBCVojna letelica Gruman Treker
Na Malti, Van Ajk se motao po aerodromu i razgovarao s avio-mehaničarima, posmatrajući ih kako rade. Rano ujutro i uveče nastavljao je da proučava svoj sad već dobrano raskupusani priručnik. Poslednjeg vikenda pred povratak kući, učtivo je prisustvovao oproštajnoj zabavi u bazi, ali dok su se njegove kolege iz službe predavale iskušenjima besplatnog alkohola, mladi Van Ajk se potrudio da ostane sasvim trezan.
„I tu se moja priča podudara s pričom poručnika Pola Mejera", kaže on. „Jer sledećeg jutra sam ustao rano i pozajmio bicikl na kom sam dospeo do piste. Narednik Mejer je rekao stražaru da se zove kapetan Epštajn. Ja sam dežurnom stražaru rekao da se zovem Jansen - što je za Holanđane kao Smit za Engleze - tako da nije imao pojma ko sam i pomogao mi je da otvorimo vrata hangara!"
Van Ajk tvrdi da je precizno isplanirao krađu, čak i to da će zaključati stražarev pištolj i bicikl, te ukloniti mikrofone iz telefona u njegovoj kancelariji, kako bi otežao stražaru da pozove pojačanje budu li ga prerano razotkrili.
Vaj Ajkove plave oči blistaju dok se priseća uzbuđenja tog jutra.
„Pokrenem ja tako motor, uključim radio i iz kontrolnog tornja počnu da me ispituju ko sam, šta to radim. Nisam im odgovarao. Zarulao sam pistom i onda..."
Teatralno trlja ruke i pokazuje mi otvorene dlanove, poput mađioničara koji uživa u izvođenju složenog trika nestajanja.
„I onda me... više nije bilo."
Getty Images
Nije bilo njega, kao ni holandske vojne letelice za uništavanje podmornica po imenu Gruman Treker, opremljene s dva torpeda, koja se kretala ka Severnog Africi.
„Torpeda me jesu malčice brinula", priznaje Van Ajk. „Ali nisam mario, zato što sam naprosto želeo da odem. Nije bilo šanse da me se mornarica opet dočepa."
Leteći na visini od 1500 metara iznad Mediterana kako bi uštedeo gorivo, Van Ajk je bio sam-samcijat na nebu.
„Znam kako se osećao narednik Mejer", kaže on. „Zato što sam se i ja tako osećao. Bilo je to nešto najbolje na svetu; radite nešto za šta svi tvrde da je nemoguće učiniti, i sami ste. Sami ste u toj velikoj mašini i moćniji ste od svih, usamljeni na tom širokom nebu i..."
Odjednom mu glas zamire i ja uviđam da plače.
„Niko vam to ne može oduzeti", kaže on, boreći se s rečima. „Bilo je veličanstveno, moćno. I dalje to osećam. Bio sam potpnuo siguran da mogu to da izvedem."
Podsećam Van Ajka da je poručnik Mejer, sedeći u kokpitu i pokušavajući da shvati kuda ide i šta to radi, pozvao ženu preko radija kako bi se umirio. Pitam Van Ajka da li je mislio na svoju porodicu dok je leteo u nepoznato.
„Na majku", kaže on tiho. „Da, mislio sam na svoju majku. Oko nedelju dana ranije poslao sam joj poklon. Srebrni krst. I ona, moja majka, pretpostavila je da nešto smeram."
Van Ajk sada s mukom savladava suze i traži kratku pauzu kako bi popio kafu. Zvončići koji vise s plafona nežno se dodiruju na povetarcu koji dopire kroz otvoren prozor i ispunjuju tišinu reskim, kratkim tonovima. Požuteli novinski isečci na stolu lepršaju i povijaju se.
.jpg)
