Izvor: RTS, 01.Feb.2020, 14:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima je u oglasima, hotelima, na ulici, u komšiluku... Koliko poznajemo prostituciju
Prinudna prostitucija je jedan od najtežih oblika nasilja nad ženama. Stručnjaci se slažu da „zanimanje“ koje se krije pod nazivima „poslovna pratnja“, „luksuzna druženja i putovanja“ ili „masaža“, zaslužuje mnogo veću pažnju javnosti i angažovanje institucija. Eventualna legalizacija bi, možda, omogućila zaštitu i korisnika i pružaoca usluga, dok kontraargumenti leže u strahovima, neznanju, predrasudama i nespremnosti društva da preuzme odgovornost >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << za takav potez.
Kristina se godinama bavi, kako to naziva, seks-radom. Kaže da je svaki posao sebi svojstven, pa je tako i seksualni rad usluga namenjena ljudima kojima je potrebna.
„Ukoliko se radi profesionalno, zahteva dobru psihologiju radnika, psihičku stabilnost i volju i želju da se izađe u susret kupcu. Seks-rad nije ništa što je prinudno. To je sporazumni odnos dvoje ljudi, od kojih jedan prodaje servis, a drugi kupuje. Njime se ne mogu baviti deca. Onda kada je nešto prinudno, nasilno, manipulisano, to nazivamo prostitucijom. A ima je u svim sferama našeg života“, objasnila je Kristina.
Kaže da njen dan počinje „slobodnim vremenom i psihičkom pripremom za rad“.
„Kafa mi je nezamenljivi izvor toga. Onda je dan podeljen na osam do deset radnih sati, dostupnih poslu, i to varira u smislu da li će biti posla ili ne, kakav je dan, da li će neko zvati itd. I onda, ugovorena usluga je i ugovorena cena. Nekad pola sata, nekad sat. I sve češće ljudi dolaze da budu saslušani, da dobiju utehu ili mišljenje. Da dobiju zagrljaj. Iskreno ću reći da je u ova teška vremena, seks-usluga u drugom planu“, navela je Kristina.
Dodaje da do sada u radu nije imala veće probleme, osim one verbalnog tipa kada je bila u društvu osoba koje su bile pod dejstvom alkohola ili narkotika.
Smatra da je pitanje izbora posla individualno, ali i „vezano za samu ljudsku sudbinu“. U njenom slučaju, sve je počelo kada je sa 19 godina došla u Beograd kako bi, pošto je transrodna osoba, mogla da izvede sve neophodno za tu vrstu „tranzicije“, uključujući endokrinologe, psihijatre, hormonske terapije, operacije...
„Kako sam radila nešto duže od godinu dana regularne poslove od kojih sam uspevala jedva da preživljavam, pomislila sam – ovako nikada neću uspeti. Odlučila sam da radim apsolutno bilo šta kako bih mogla da zaradim, kako bih probližila svoju prirodu sebi, spolja kao što je i iznutra. I tako sam se našla u društvu trans-devojaka, koje su već radile taj posao godinama. Verovatno ga ne bih radila da se nisam snašla, ali čovek valjda može u svemu da uspe ako su želja i cilj dovoljno veliki i od značaja“, iskrena je Kristina.
Polazna tačka može se skrivati i iza oglasa Plata: 10.000 evra – tako je naslovljen jedan od desetine oglasa na internetu u kojima se traže devojke za „poslovnu pratnju“. Neki su detaljniji, pa konkretizuju zaradu na 200 do 400 evra na sat. Upravo ti konkretni objašnjavaju svojim budućim uposlenicama da će se baviti isključivo „VIP poslovnom pratnjom inostranih biznismena“. Dodatno navode da je broj radnih mesta ograničen. Dakle, poruka mu dođe – sad ili nikad, brzo se odluči!
Ovakvi oglasi obično se, u masi drugih, nalaze u kategorijama „Opšti poslovi“, „Turizam“, „Ugostiteljstvo“, pa i „Administrativni poslovi“.
Instant zarada moguća je i za devojke koje mogu da putuju, pa im se tako nudi angažman uglavnom u Italiji, Holandiji i Nemačkoj, gde ih čeka „sve sama ugledna i fina gospoda“.
Sledeći korak je oglašavanje usluge angažovanih devojaka, ali i, doduše manje brojnih, mladića. Predstavnici jačeg pola u oglasima najčešće nude masažu i poslovnu pratnju uz luksuzne poklone i društvo, hvaleći se negovanim izgledom i „visokim stepenom higijene“.
Kada sve prođe kroz jednu kao „posebnu mašinu“, to izgleda otprilike ovako – „Vrlo povoljno!“
Kada se na ovakve sadržaje naiđe, reakcije su različite, ali mora se priznati da mnogi u njima vide materijal za osuđivanje, predrasude, pošalice, lovačke priče... Stvar je mnogo ozbiljnija.
Iskusni psihoterapeuti navode da bavljenje prostitucijom, kada je izjednačeno sa devijantnim i kriminalnim ponašanjem, generiše osećanje krivice, socijalne inferiornosti i neadekvatnosti, i da je nekada praćeno dubokim emocionalnim osećanjima očajanja, nemoći i/ili besa.
„Osobe koje reše da se bave prostitucijom uglavnom nisu napravile slobodan, kritičan i informisan izbor i izložile su se visokim psihosocijalnim rizicima“, kaže prof. dr Nevena Čalovska Hercog, psihijatar i psihoterapeut.
Trgovina nevinošćuJasno je da će se na pomenute oglase, u kojima se traži specifičan vid „radne snage“, javiti uglavnom ranjive grupe devojaka, među kojima su i studentkinje iz unutrašnjosti pod „smanjenom“ roditeljskom kontrolom.
Osokoljuju ih, osim velikih honorara, i priče o elitnoj prostituciji i agencijama koje trguju, na primer, nevinošću svojih klijentkinja. One njima najpre daju lekarsko uverenje o tome da su virgo intacta, atraktivnu fotografiju i naravno – početnu sumu (aukcijska prodaja) od oko miliona evra.
Kako nas, s vremena na vreme, izvesti neki strani medij, često im ta priča uspe, i za svoje devičanstvo, kako tvrde, dobiju novac koji žele da potroše na luksuzan život, ali nekada i na obrazovanje.
Nedavno je izvesna Katja, koja je nevinost prodala oglašavajući se na internetu, za više od milion evra, izjavila da je dugo razmišljala o tom koraku. Suštinu (prema njenim merilima) svela je u nekoliko rečenica.
„Više puta sam razmišljala o tome da prodam svoju nevinost. To je definitivno teška odluka, iz prostog razloga – nema povratka. Težak je izbor između gubitka devičanstva sa nekim koga volim, s jedne strane, i 1,2 miliona evra s druge strane. Donela sam odluku smatrajući da je veća verovatnoća da ću zažaliti što nisam uzela novac, jer bi me budući dečko najverovatnije napustio u nekom trenutku. Na kraju krajeva, to je moje telo, moj izbor i najbolja odluka za mene“, izjavila je Katja.
„Prodaja nevinosti apsolutno predstavlja oblik zloupotrebe i ekvivalent je trgovini ljudima. Poseban aspekt je stavljanje u istu ravan materijalnih dobara sa ljubavnim, romantičnim partnerskim odnosom, što briše smisao univerzalne ljudske emocionalne potrebe za pripadanjem, bliskošću, stabilnošću, erotikom, životnom dobrobiti“, smatra prof. dr Čalovska Hercog.
Pomoć? Ne treba!Kada se malo spustimo iz apartmana luksuznih nemačkih hotela do nekih lokacija u Beogradu poput Plavog mosta, jasno je da tamo nema „cvetića i leptirića“, niti kupanja u kozjem mleku i džakuziju.
Kada na „Guglu“ ukucate „Plavi most Beograd“ u povezane pretrage spada i sledeća: „Gde naći jeftinu ku...vu u Beogradu“. Jasne su i cene, i usluge, i nivo, i uslovi.
Ulična prostitucija puna je mučnih detalja i tužnih priča devojaka i žena koje ne spadaju u ono što se naziva „elitna prostitucija“. Mada muka ima i u „eliti“, sto posto!
„Mi kao Savetovalište i sigurne kuće nismo imali žene koje su tražile pomoć ili savet a bavile su se prostitucijom. Razloge možemo samo da pretpostavimo, ali to je ipak pokazatelj da one pomoć i ne traže i ne očekuju“, rekla je Vesna Stanojević iz Sigurne kuće.
Legalizacija – za i protivDa li bi svima u lancu „najstarijeg zanata“ bilo bolje, mada je bez sumnje nekima i sada vrlo, vrlo dobro, ako bi ljudi jednostavno sve to radili – legalno? Kao tamo, na tom Zapadu kojem stremimo.
Kristina, naša sagovornica s početka ove priče, zalaže se za osnovna ljudska prava seksualnih radnika, za sva ona prava koja, kako kaže, imaju i drugi ljudi po Ustavu.
„Njihova zaštita je jako bitna jer nisu kao ljudi manje vredni, kako se često kaže - građani drugog i trećeg reda, i zato što su postojeći zakoni izvor zloupotreba i nova dimenzija sistematskog nasilja nad njima. Ne možemo biti slepi pred tim da bismo rešili problem. Nikada ni jedna restrikcijska zakonska mera nije donela pozitivne rezultate. I treba razmišljati kako pomoći tim ljudima, a ne kako ih kazniti“, izričita je Kristina.
„Argumenti za legalizaciju su na prvom mestu sveobuhvatna zaštita i korisnika i pružaoca usluga, legalna, finansijska, zdravstvena. Dekriminalizacija prostitucije omogućava potpuno drugačiji, kako formalni, tako i neformalni pogled i društveno razumevanje i pristup“, smatra prof. dr Nevena Čalovska Hercog.
„Argumenti protiv zasnivaju se na strahovima, neznanju, predrasudama i mistifikaciji, nespremnosti društvene zajednice da preuzme odgovornost. Razlozi koji se navode su poput onih da bi to bila normalizacija, pa čak i marketing trgovine ljudskim telom“, dodaje dr Čalovska Hercog.
Vesna Stanojević iz Sigurne kuće smatra da bi svaki oblik legalizacije ili bilo koji oblik pomoći ženama koje se bave prinudnom prostitucijom bio za njih bolje rešenje.
„Prostitucija je legalizovana u mnogim zemljama Evrope, ali pouzdane podatke o tome koliko i na koji način je to uticalo na tu pojavu, mi faktički nemamo, kada govorim u ime Savetovališta protiv nasilja u porodici“, rekla je Stanojevićeva.
„Mentalitet našeg društva je takav da se malo ko uopšte izjašnjava po tom pitanju, osim ljudi koji to rade profesionalno kroz institucije, jer ostali smatraju da je to nebitno ili malo bitno pitanje, da je prostitucije uvek bilo i da će je uvek biti, i da, bilo šta da se uradi kroz legalizaciju, uvek će postojati mogućnost da se sve radi i ilegalno na način kao i do sada“, smatra Stanojevićeva.
Na kraju krajeva, tu je i pitanje poreza i budžeta.
Prof. dr Saša Virijević, ekonomista, smatra da je ekonomske efekte legalizacije prostitucije najbolje sagledati iz primera sedam država Evrope koje primenjuju takav model regulative – Nemačke, Holandije, Grčke, Irske, Austrije, Švajcarske i Mađarske.
„Najočigledniji ekonomski efekat je oporezivanje posla. Osim toga, postoje primeri, poput Holandije, koji su legalizaciju prostitucije iskoristili za promovisanje turizma, o čemu svedoči amsterdamska Ulica crvenih fenjera“, rekla je prof. Virijević.
„Međutim, kada pričamo o Srbiji, treba uzeti u obzir da se naš mentalitet, sistem vrednosti i moralne norme umnogome razlikuju od stanovnika, na primer Holandije. Tako da bi ideja o legalizaciji prostitucije najverovatnije naišla na osudu javnosti. Takođe, treba imati u vidu da je prostitucija često sinonim za trgovinu ljudima i da su mnoge žene, nažalost, primorane da se bave tim poslom“, istakla je dr Virijević.
Licemerje ili šta?Kulturolozi smatraju da je prostitucija u Srbiji tema o kojoj se ne govori, i da se izbegavala, kao donedavno i tema homoseksualnih veza i transseksualnosti.
„Sve se to smeštalo u korpu dekadentnog zapada – vrednosti Evropske unije koje nam se nameću“, navodi prof. dr Milena Dragićević Šešić, kulturolog.
Dr Dagićević Šešić dodaje da volimo da sopstvenu sredinu definišemo kao sredinu svetosavlja i tradicionalnih vrednosti, pa se u tim okolnostima ne može javno govoriti o pojavama koje su deo društva, ali koje se u tu idiličnu, idealizovanu sliku sopstvenog društva ne uklapaju.
„A onda, kao i uvek i svuda, tabu teme izazivaju veliko interesovanje. Sećam se da je na prvoj Noći muzeja najveću pažnju izazvala izložba Velimira Ćurgusa Kazimira 'Iza sedam brava', posvećena prostituciji u Beogradu na početku 20. veka – u Savamali. To je tema koja se izbegavala, koje nema u muzejima, koje retko ima u književnim radovima, u srpskoj dramaturgiji... Zato je izložba ponovljena i na drugoj Noći muzeja. (U Jednospratnim kućama Sofije Radojičić Žeželj, glavna junakinja dokazuje sebi hrabrost i smelost – upravo odlaskom u Savamalu, da vidi pravi život.)“, komentariše dr Dragićević Šešić.
Detabuizacija i obrazovanjeStručnjaci se slažu da, bez obzira na pitanje legalizacije, o prostituciji treba govoriti i da je treba istraživati.
„Prostitucija je tema koja zaslužuje mnogo više i pažnje i angažovanja određenih institucija, jer prinudna prostitucija je jedan od najtežih oblika nasilja nad ženama, i kao povremena tema bez jasnih stavova, potpuno je marginalizovana“, smatra Vesna Stanojević.
„Treba govoriti o svim negativnim posledicama prostitucije, pre svega po same seksualne radnike i radnice, treba obrazovati pripadnike snaga reda na koji način i kako da prepoznaju eksploatisane i maltretirane osobe, primorane da se bave ovim poslom, a i stvoriti uslove za njihovu resocijalizaciju i integraciju u društvo“, zaključuje dr Dragićević Šešić.
.jpg)
