Izvor: B92, 04.Okt.2018, 14:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Velika većina onoga što danas čujete je veoma primitivna muzika"
Na pitanje da li je tačno da godišnje, širom sveta, održi više od 100 koncerata, ruski pijanista odgovara: "Da. To je, zaista, pomalo previše. Ali, da li bi zbog toga trebalo da otkažem nastup u Beogradu?"
Razgovarao: Miloš B. Jovanović
Nikolaj Luganski je veoma predan svom pozivu. Pre samo sva dana svirao je u Nemačkoj, a večeras i sutra veče nastupa sa Beogradskom filharmonijom. Slavni pijanista će izvesti veoma zahtevan monumentalni Drugi klavirski >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koncert Johanesa Bramsa.
Smatraju ga jednim od najboljih pijanista sveta, a ovde, miljenikom beogradske publike. Sa Beogradskom filharmonijom poslednji put je nastupao 2014. godine. Redovan je gost najistaknutijih svetskih festivala klasične muzike, dok u kamernim sastavima nastupa sa najvećim svetskim izvođačima klasike.
"Voleo bih da smanjim broj nastupa, ali uvek postoji problem kome da kažem ne. To je veoma teško!", počinje razgovor za B92 Nikolaj Luganski.
U vašoj biogafiji se navodi da ste naučili da svirate "Betovenovu sonatu" čak pre nego što ste naučili da čitate. I to "na uvo". Da li je to istina?
"Možda. Nije lako setiti se šta se tačno dešavalo kada ste imali pet i po godina. Pokušao sam da odsviram tu Betovenovu tzv. 'laku sonatu' u Ge-duru. Moj prvi učitelj je bio impresioniran. On je, inače, bio naš prvi komšija. Kada su me roditelji doveli kod njega, bio je veoma skeptičan. Međutim, znao sam da sam on ima pianino, pa sam želeo da probam. Kada sam zasvirao sonatu on je promenio mišljenje, i postao moj prvi učitelj pre odlaska na Centralnu muzičku školu. Ipak, u to vreme nisam mogao da odsviram celu kompoziciju."
"Prvi instrumenti koje sam imao kod kuće je bio klavir igračka. Sledeći, organola od tri i po oktave, koje je morala da se 'pumpa' nogama da bi se sviralo. Sa šest i po - sedam godina roditelji su mi kupili pianino. U tim godinama, to je za mene bilo isto što i Gagarinov let u kosmos za narod Sovjetskog Saveza. Ipak, nabolji poklon koji sam mogao da dobijem od roditelja bio je upis u muzičku školu."
Imam utisak da su, kako u Rusiji tako i u Sovjetskom Savezu, kvalitetna klasična muzika i dobri muzičari koji je izvode, oduvek bili veoma cenjeni, bez obzira na politički trenutak, ljude na vlasti ili vladajuće ideologije?
"Da. To je apsolutno tačno. Sve je to nastalo u Sovjetskom Savezu. Mnogo dobrih stvari za klasičnu muziku se dogodilo i u Carskoj Rusiji. Međutim, tada to nije bila državna politika. A državna politika Sovjetskog Saveza je bila takva da smo morali da pokažemo da smo najbolji. Sada se tako nešto dešava u Aziji, u Koreji i Kini."
"Već '20-ih godina prošlog veka prvo Šopenovo takmičenje osvojio je sovjetski muzičar. Ali, državno obrazovanje ne govori mnogo o talentu. Talenat je nešto od boga dato, i ne zavisi ni od države, nacije, niti od škole. Priprema, obrazovanje i vežba su za decu, posebno tokom '60-ih i '70-ih godina prošlog veka, zaista bili najbolji. Danas su se politika i ekonomija potpuno promenile. Od jedne veoma socijalističke države, postali smo jedna od najkapitalističkijih država sveta. Sistem obrazovanja, od najranijeg detinjstva do konzervatorijuma, međutim, još uvek postoji. Nešto se malo promenilo, ali je osnovna ideja i dalje tu."
Kada ste počeli da svirata toliko mnogo koncerata? Pretpostavljam da ih je pre 10 - 15 godina bilo manje.
"Pre 10 godina ne, ali pre 20 nešto manje. Znate, svake godine 20 do 25 pijanista završi konzervatorijum u Moskvi. Od toga su devet zaista dobri muzičari. Ali tu je i Njujork, London, Rio de Žaneiro, Sidnej. Samo jedan ili dvoje studenata svake godine imajz tu sreću da uspeju. Svako od njih bi trebalo od najranijeg perioda da svira negde što više. Ako sam se pre 15 godina trudio da sviram više, sada će me više pozivati da sviram. A kada odem negde da sviram, kažu mi 'Dođite opet!' Ne mogu da im kažem 'Neka hvala'. Obično im kažem ' Da, hvala, doći ću'."
Ako već svirate tim tempom, od oko stotinak koncerata godišnje, vama gotovo da i nije potrebna vežba? Šta svirate dok vežbate?
"Što ste stariji, potrebno vam je više vremena za vežbanje. Bez izuzetka. Danas nemam koncert (odnosi se na sredu, prim. aut.), ali ću poslepodne vežbati bar tri sata u Beogradskoj filharmoniji. To nekada jeste luksuz, ali takav je život. Obično vežbam ono što moram da sviram na koncertu sutra. Međutim, svake godine se trudim da vežbam i da sviram neke nove stvari. Generalo, nemam mnogo vremena za vežbu, ali se trudim da jedan do 1,5 sat svakoga dana da posvetim tome."
Nikolaj Luganski na svom repertoaru ima više od 50 različitih klavirskih koncerata. Koji od njih je bilo najteže savladati?
"To je tačno. Jedan od najtežih je upravo ovaj koji sviram sa Beogradskom filharmonijom, Bramsov Drugi klavirski koncert. To je jedan od najtežih koncerata za klavir. Mislim da bi se mnogi pijanisti sa time složili. Jedno od najtežih dela za učenje mi je bilo jedno moderno delo, klavirski koncert Mihaila Pletnjeva 'Kapričo za klavir i orkestar'. Klavirski koncert Edvarda Griga je takođe jedan od najtežih, bar je za mene bio."
Kada negde nastupate da li vam obično traže da svirate nešto posebno ili ostavljaju izbor na vama?
"Ako sviram klavirske recitale u 85 - 90 odsto slučajeva se radi o mom izboru. Kada sviram sa orkestrom, taj izbor je 50 - 50. Neki orkestri posebno traže izvođenje određenog dela, a nekada me i pitaju šta bih želeo da sviram. To je sasvim normalno. Ako mi neki orkestar traži nešto baš posebno, ja imam slobodu da im kažem da to zaista ne mogu da sviram. I to nikada nije predstavljalo problem. Nekoliko puta su mi orkestri tražili da sviram neka zaista dobra dela, ali ja to jednostavno nisam želeo. Kada sam imao 20 godina tada sam uvek odgovarao da mogu da sviram sve. Sada umem da kažem 'Da, to je sjajno delo, ali izvinite...'"
Da li vaši nastupi više privlače stariju ili mlađu publiku?
"Veoma me raduje kada u publici vidim lepa mlada lica. Međutim, da budem iskren, to uopšte nije toliko važno. U Evropi se često postavlja pitanje kako rešiti problem toga što veliki broj starih ljudi dolazi na koncerte. Ja tu, međutim, ne vidim problem. Kada ste mladi imate mnogo veći izbor stvari koje možete da radite uveče. Ali sa 70, izbor vam je znatno sužen. Brojni organizatori se trude da dovedu što mlađu publiku, što veoma cenim. Na primer, Denis Macujev u Rusiji dosta radi na tome. On organizuje festival sa pristupačnom cenom karata i velikim brojem kraćih nastupa muzičara, koji privlači dosta mladih ljudi. Mislim da je beogradska publika mlađa nego u Moskvi, a pogotovo nego u Nemačkoj. Ali mi se svakako čini da svugde u svetu u publici ima nešto više žena nego muškaraca".
Imali budućnosti za klasičnu muziku kada je mlađa publika u pitnaju?
"Postoje mladi koji se od malih nogu školuju za klasičnu muziku i oni koji je iznenada otkriju. Što ste mlađi, lakše vam je da prihvatite neke nove stvari. Međutim, popaganda koja prati jeftinu pop muziku je ogromna, što je veoma lako objasniti. To je muzika za stadione, za 50, 80, 100 hiljada ljudi koji će doći da je slušaju. Naravno, organizatori dobro znaju koliki je profit od organizovanja koncerta za 100.000 ljudi. Zato je promocija takvih događaja veoma agresivna. I zbog toga deca i mladi svugde na svetu slušaju jednostavnu, lošu i, ponekada, primitivnu pop muziku. To je tužno. Protiv toga ne možemo da se borimo, ali moramo to da objašnjavamo."
"Upravo u tome i leži osnova mišljenja da je klasična muzika teška. Ona je veoma drugačija i nije baš uvek lagana za slušanje, ali je ona ustvari kao i osećanja. Da li je jednostavno osećati ljubav? Ona je prirodna i neizbežna i tiče se veoma snažnih osećanja."
Kakvo je Vaše mišljenje o muzičarima koji kombinuju klasičnu muziku sa rokom i popom? Da li oni čine klasiku bližom i prijemčivijom mlađoj publici?
"Najverovatnije da. Ja to ne radim, ali postoje oni koji imaju talenta za to. Macujev je, u Rusiji, veoma uspešan u tome. Mnogo muzičara u svetu to rade. Mislim da to nije loše, ali to nije moj način rada. Ponekada, više za sebe, sviram neke džez melodije ili poneku pop pesmu od Vitini Hjuston ili Selin Dion, ali ne na koncertu. Ponekada odsviram i nešto od (Nikolaja) Kapustina, džez kompozitora kod koga je sve napisano i kod koga nema improvizacije."
"Nekoliko puta sam, uživo u radio programu, svirao melodije Antonia Karlosa Žobima, 'Girl from Ipanema' i još neke. Takođe, postoji sjajna muzika koja je na ganici klasike, kao što je Pjacolina. Pop muzika kao što je Pjacolina i Žobimova je zaista sjajna muzika. Ona je nešto što će ostati i postojati i za 50 i 100 godina. Naravo, ostaće i nešto malo od Vitini Hjuston i Fredija Merkjurija... To je, međutim, samo mali deo. Velika većina onoga što danas čujete na radiju je veoma primitivna muzika".
.jpg)
