Izvor: Politika, 01.Apr.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Kakva nam je kulturna politika potrebna
Jelena Bogavac: Dajte kulturu u obrazovanje jer smo videli ko su idoli maturantima. Tu nam gori, za decu nikad nije kasno.– Bojan Đurić: Ključno je ko je odlučio da se ogroman novac potroši na subvencije „Fijatu”, a ne za kulturu ili neku drugu oblast
U Bitef teatru je pre deset dana Liberalno-demokratska partija organizovala skup posvećen problemima kulturne politike u Srbiji. Uz opštu saglasnost umetnika da je, kada je u budžetu izdvojeno minimalnih 0,62 odsto za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kulturu, gotovo apsurdno govoriti o daljim koracima, čuli su se, osim jednoglasnog nezadovoljstva, i neki konkretni predlozi i mišljenja u vezi s mogućim usmeravanjem kulturne politike u Srbiji.
O tome šta su problemi, greške, a kako bi situacija eventualno mogla da se popravi, razgovarali smo s rediteljkom Jelenom Bogavac i članom Predsedništva LDP-a Bojanom Đurićem.
Politika: Koji problemi su najakutniji u kulturnoj politici u Srbiji do sada?
Bogavac: Trebalo bi depolitizovati kulturne institucije, a konkursi da budu javni. Do toga se stiže kroz evaluacije. Treba da se podstiče odgovornost institucija za programe i tako otvara mogućnost za doniranje i raspodelu sredstava. Kultura mora da izađe na tržište, to stoji, ali mora da postoji nivo subvencionisanja visoke, elitne kulture kojom mi kao malo tržište konkurišemo na većem, evropskom tržištu.
Đurić: Moram prvo da kažem da ne volim termin „radnici u kulturi” jer on kao da gura te ljude u poziciju nužno zavisnog položaja u odnosu na državu.
Slažem se da jedna vrsta subvencija mora da postoji. To je pitanje kriterijuma. Kad se uspostave kriterijumi, s državnih jasala otpadaju oni koji su tu decenijama, a pitanje je da li su postigli kreativne i profesionalne rezultate. Ne pripadam onima koji bi u 2013. sve objašnjavali Miloševićem, ali jednu vrstu nerazumevanja i rezignacije vučemo iz tih vremena. Fokus je bio obračun s njim, a malo se razgovaralo šta treba da bude kulturna politika. Sledi povratak u vrednosti devedesetih godina prošlog veka, na šta se naslanja opšte siromaštvo i kulminira sa 0,62 odsto za kulturu i nulom za kinematografiju.
Bogavac: Iza tog broja više nema o čemu da se razgovara i na osnovu tog broja praviti neku strategiju je nadrealno.
Politika: Da li umetnici osećaju da ih je demokratska vlast izneverila?
Bogavac: Bilo je tada dobrih kadrovskih rešenja kao što su Jelena Kajgo, Mija David...
Đurić: Šta mi zovemo demokratskom vlašću? Bilo je mnogo umetnika na binama DS-a, ne znam da li su zloupotrebljeni, ali sigurno nisu dobro „upotrebljeni” kasnije. Ja ne bih mogao da izjednačim vlast, ako govorimo o periodu 2001–2003. i onoga što se dešavalo između 2004. i danas, ili makar 2004–2007, kada je na vlasti bila politička koalicija koju je predstavljao Vojislav Koštunica, kada je DSS imao jasan svetonazor u različitim oblastima, pa i u oblasti kulture. Ako je estetika 2008. bila moleban za Kosovo, sada imamo bizaran nacionalni projekat o Konstantinu Velikom.
Politika: Utisak je da stranke desnije orijentisane imaju jasniji ideološki koncept kada je kultura u pitanju, a da demokrate to nisu imale...
Bogavac: To je samo nominalno, a zapravo krije istu šizofreniju, što znači potpuno nepostojanje smera kulturne politike. Nikada se nije desilo da imamo petogodišnji plan razvoja kulturne politike. Nismo se nikada bavili dugoročnim planiranjem u kulturi.
Politika: Kako u tom smislu vidite ulogu Nacionalnog saveta za kulturu?
Bogavac: Oni imaju savetodavnu ulogu i od nas su tražili da svojim akcijama „odozdo” potpomognemo potpisivanje nekih administrativnih praksi. Postoje memorandumi koje bi država trebalo da potpiše, kako bismo dotakli fondove i nadomestili slabost države. Naravno, ako nudimo nulu, teško ćemo ući u evropski koprodukcioni sistem.
Đurić: Taj savet je neka vrsta ourizacije kulture. Raspravljamo kako da se minimalni novac u kulturi podeli, što je pogrešno. Treba jasnije definisati interes i na političkom tržištu boriti se za svoje interese. Ključno je ko je odlučio da se ogromni budžetski novac potroši na subvencije „Fijatu”, a ne za kulturu ili neku drugu oblast. Imamo 1.700.000 penzionera koji vrše jasan pritisak i uvek će se izboriti za 2,5 milijarde evra budžeta.
Politika: Da li to znači da ljudi koji rade u kulturi nisu dovoljno organizovani?
Bogavac: Krajnje je vreme za taj stepen samoorganizacije, i to je moguće.
Đurić: Tada će se ti interesi susresti sa interesima drugih stranaka. Čini mi se da se ulepšava prošlost, sanja se o sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, kada je navodno država više brinula o kulturi. Nisam siguran da je tako. Čuo sam za predlog da se vrati porez na šund, ali problem je što će o tome opet odlučivati političari.
Bogavac: Kao kada narodnjacima dajemo nacionalne penzije. Divna ideja, samo je pitanje ko će da dodeli i kome.
Politika: Da li je moguća departizacija kulture i kako je vi zamišljate?
Bogavac: To zvuči suludo, optimistično i neobjektivno. Prvo mora da se uspostavi kriterijum u branši jer imamo pad kriterijuma.
Politika: Pozorišta su pokrenula inicijativu da se programi ustanova kulture izuzmu iz primene Zakona o javnim nabavkama...
Bogavac: Taj zakon je apsurd i ja to ne mogu da komentarišem.
Đurić: Tada će revizorski policajci procenjivati koliki treba da bude budžet, ili ansambl, kao što je gradonačelnik hteo da glumcima dodeli status javnog službenika. To znači radno vreme od osam sati i da ne smete da budete napadno našminkani na radnom mestu, dakle, na pozorišnoj sceni.
Bogavac: Doći ćemo brzo i do autocenzure koja će nas sahraniti.
Politika: Političari neretko zastupaju tezu o izlasku kulture na tržište...
Đurić: Mene nerviraju institucije kulture kakve su danas. Političari sigurno misle da je ovaj model bolji, ali valjda niko ne želi da bude večiti hipik. Kvalitet i komercijalnost je moguće spojiti, država to može da omogući, recimo reformom poreskog sistema. Privrednik može deo poreske obaveze da nameni za kulturne programe.
Bogavac: Apsolutno. To mora da dođe iz same vlasti. Ima suviše institucija i ne može sve da ih održi u životu.
Politika: Mislite da je otpuštanje zaposlenih rešenje?
Đurić: Ne mora, tada zalazimo u zakon o radu. Tu su ugovori na određeno i neodređeno, to je problem ustanova jer su stranke zapošljavale svoje, manje talentovane ljude. Umetnici pitaju zašto ugovori važe samo za njih, a ne i za druge u javnim ustanovama. Razmatra se da li da ugovori budu na tri, a ne na jednu godinu, što je bolje. Ugovor na godinu dana je pre bio izuzetak, posao se dobijao u 23. godini a sa 65 se išlo u penziju.
Politika: Da li Beograd može bez Bitefa i Festa, kao što je na tribini rekao Čedomir Jovanović?
Đurić: Mislim da bi Beograd „crkao” bez Festa, ali će isto „crći” ako svaki Fest počne snimkom o velikim vremenima kad su ovde bile velike zvezde. Nema više Tita.
Bogavac: Bitef i Fest kao takvi ne mogu više da funkcionišu. Sve ovo što smo rekli, trebalo bi primeniti na Bitef. Dajte kulturu u obrazovanje jer smo videli ko su idoli maturantima. Tu nam gori, za decu nikad nije kasno.
Đurić: Ali, ključno pitanje je kakav nam je učiteljski fakultet? Lepo je to, uvođenje kulture i umetnosti u škole, ali ko će da sprovodi takvo obrazovanje? Pa na učiteljski fakultet se guraju manje ambiciozna deca, ponavlja im se da će imati male plate, ali da će biti na sigurnim jaslama do penzije. Nisam siguran da takvi kadrovi mogu da sprovedu obrazovni program o kome govorimo.
Politika: Da ste na mestu ministra kulture, u zemlji u kojoj je izdvojeno 0,62 odsto za kulturu, šta biste najpre učinili?
Đurić: Ukinuo bih subvencije za „Železnice Srbije” i državne gubitaše, pa bi 10 odsto tih subvencija rešilo akutne probleme ustanova kulture. Vršio bih politički pritisak na one koji se bave drugim resorima da ne uništavaju budućnost neopreznim izjavama, u stilu „da je Niš najveći rimski grad posle Rima!”. I sada ima potencijala koji se ne koriste jer u Srbiji svetski producenti mogu da snimaju pod povoljnijim uslovima. Ali, to ne može da bude priča o tome kako je pre 30 godina izgledao „Avala film” i kako je sve upropastila privatizacija. Nije to problem, nego ono što je 1989. ili 1990. neko rekao: „Ne umemo da radimo, nego umemo da se bijemo”.
Bogavac: Najviše bih se oslonila na kadrovsku politiku. Pozorišnim rečnikom rečeno, dobra podela je 80 odsto dobre predstave. Trudila bih se da u tom načinu odlučivanja budemo isključivo konkursno i otvoreno vođeni profesionalnim kvalifikacijama koje nas vrednuju za obavljanje neke dužnosti u kulturi.
Politika: Ali profesionalna kvalifikacija je u Srbiji relativizovana...
Bogavac: Ne može da bude relativizovana ako se naprave takvi konkursi koji tačno preciziraju šta i kako. I čime konkurišeš.
Politika: U redu, ali dođe novi upravni odbor i promeni statut i uslove konkursa za novog direktora. U tom smislu govorim o relativizaciji...
Đurić: Ako je kriterijum diploma, je l’ bi to bila isključivo diploma državnog fakulteta?
Bogavac: Ne mora da bude. Ali da se zaključi stepen stručnosti to je ozbiljan i veliki posao. Sad se kupuju doktorati i to ukazuje na neverovatnu paranoju.
Politika: Kako vi, Bojane, objašnjavate da je LDP-u nekoliko ljudi baš iz sveta umetnosti okrenulo leđa. Mislim na Biljanu Srbljanović, Nenada Prokića...
Đurić: Ne bih ih stavljao u isti koš. Oni su privremeno bili učesnici političkog života u Srbiji. Tu pre svega mislim na Biljanu Srbljanović. Ona nije ni imala ambiciju da bude pravi profesionalni političar. Iznela je neke svoje primedbe i imali smo normalan dijalog. U slučaju Prokića ne treba mnogo da objašnjavam njegovu i našu poziciju. LDP ne bi smeo da posmatra Aleksandra Vučića fenomenalnim političarem, modernizatorom Srbije. Prokić u ovom trenutku iz nekih svojih razloga tako razmišlja, a ja mu želim svu profesionalnu i ličnu sreću.
Marija Đorđević, Mirjana Sretenović
objavljeno: 01.04.2013.
.jpg)
