Izvor: B92, 06.Nov.2014, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nolan o "Interstellaru": Najbolje od oba sveta
Uoči premijere dugo očekivanog "Interstellara", zakazane za 6. novembar, reditelj Kristofer Nolan sa ekipom filma govori o istraživanju svemira, dubokim ljudskim dramama i snimanju filmova o svemu tome.
“Interstellar” je naziv novog spektakla Kristofera Nolana sa Metjuom Mekonahijem i En Hatavej u glavnoj ulozi. Kritika ga opisuje kao jedan od retkih novijih naučnofantastičnih filmova koji je grandiozan u tom svom aspektu, ali istovremeno ne gubi na kinematografskom iskustvu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << gledaoca. "Naučna fantastika sa emocijom i jakim vizuelnim utiskom."
Radnja filma prati grupu istraživača predvođenu pilotom astronautom Kuperom (Mekonahi) i naučnicom Bren (En Hatavej) koja se zaputila u potragu za novim staništem za ljudsku vrstu. Jedine planete koje su iole prihvatljive za nove ljudske kolonije nalaze se daleko izvan Sunčevog sistema i do njih je moguće doći samo uz pomoć crnih rupa... ali niko nije siguran šta se tačno nalazi na drugoj strani. Ovi istraživači, ostavljajući svoje porodice na Zemlji, kreću u nepoznatu avanturu u plemenitoj želji da spasu ljudski rod.
Iako sinopsis deluje kao klasični naučnofanstastični zaplet, Nolan koristeći sva raspoloživa izražajna sredstva filmske umetnosti stvara svemirsku operu od koje zastaje dah. Sniman u savremenoj “Imax” tehnologiji (bez upotrebe zamarajućeg 3D-a), ekipa je uspela da pred gledaoca iznese prostranstva univerzuma u svoj raskoši.
“Interstelar” je velika svemirska avantura, ali značajan deo filma usredsređen je na veoma intimnu, porodičnu dramu. Da li je spajanje te dve priče bio način da pustite korenje svemirske odiseje duboko u zemaljsko tlo?
Kristofer Nolan: Ne mislim da su to dve odvojene stvari. Kada sam prvi put pogledao Džonatanove skice za scenario “Interstellara”, bilo je jasno da su u središtu priče izvanredni junaci, divne porodične veze. Kasnije smo otkrili da što više istražujemo kosmičku stranu prile, što smo dalje išli u svemir, tako smo se više usredsređivali na ono što su u biti naši junaci i na veze koje postoje među njima.
Džonatan (Džona) Nolan: Da se nadovežem na tu priču, mi samo smo jedini instrumenti uz pomoć kojih možemo da razumemo svemir. Svemirska priča mora biti ukorenjena u ljudskim bićima. Prvi korak tokom pisanja scenarija za ovaj film bio je da pokušam da razumem naučnu podlogu na kojoj je izgrađen. Odatle smo počeli. Prvo sam morao da razumem samo gravitaciju jer mi se činilo da to može biti zanimljiv element u celoj priči. Iznenadilo me je to što, kada čitate Ajnštajnove radove, shvatate da on nije imao instrumente koje je trebalo da koristi. Nije koristio teleskop, ali je koristio svoj um da razume svemir. Čitajući njegova razmišljanja i beleške o eksperimentima, vidite da je uvek govorio o dvoje ljudi koji su u različitim vozovima, ili o blizancima od kojih je jedan brat u svemirskom brodu. Ako to čitate dovoljno dugo i iscrpno, počinjete da uviđate zajednički element u svim tim misaonim eksperimentima kojima je on pokušavao da objasni svet oko nas. Uvek su postojali ljudi koji su činili srce eksperimenta. Uvek su oni bili povezani na neki način.
I, kao što je Kris kazao, naša ideja bila je ta da ako hoćete da istražujete velika pitanja, morate da se krećete i u suprotnom smeru, u smislu da imate i vredan, “zemaljski” ljudski faktor.
Jedno pitanje za glumce. Koji je bio najveći izazov za vas, kada je reč o glumi u svemirskim odelima? Da li vam je to pomoglo? Da li vas je ometalo u izražavanju emocija ili nešto slično tome?
Metju Mekonahi: Uh, sad, da li je pomoglo ili nas je ometalo? Odelo je zapravo teško samo osamnaestak kilograma.
En Hatavej: “Samo”?
Mekonahi: Pa, kažem to “samo” jer mislim da su prava svemirska odela teška oko 45 kilograma.
Hatavej: Da, u pravu si.
Mekonahi: Tako da za nas su uradili mnogo toga da bi nam olakšali stvari. Bilo je lako kretati se u tome. Niste baš mogli da trčite maraton. (smeh) Niste mogli ni visoko da skočite, to nikako. Jednom kada uđete u odelo, sve čime možete da izrazite emocije bilo je vaše lice, ono malo što se vidi kroz masku. Ali, za mene, to je bio samo deo priče koja je imala smisla. Fizički je mnogo izazovnije bilo snimati na Islandu - u svemirskom odelu, na glečeru. (smeh) I to pod helikopetiram, sa vetrom koji duva tridesetak kilometara na sat.
Hatavej: I to kada je neki lakši dan snimanja! (smeh) Da, mislim da nam odelo nije otežalo stvari. Prvi put kada sam ga obukla rekla sam sebi da mi je to omiljeni kostim koji sam nosila. I zahvaljujući ovom čoveku (Nolan), do sada sam nosila neke prilično spektakularne kostime. Ali ovo je bilo najbliže onom osećaju koje ima dete kada se maskira za Noć veštica, kada biste mogli tu jednu noć da rastegnete na nekoliko mesec. I uživala sam!
Ovo je film sa veoma jakim junakinjama, koje je zadovoljstvo gledati. Metju, kao otac jedne devojčice i neko ko često gleda filmove, kako je ovo uticalo na tvoje građenje lika?
Mekonahi: Dozvolite da kažem ovo - ja sam u veoma srećnoj poziciji, jer moja porodica može da putuje sa mnom kada sam na snimanju. Razmišljao sam o tome, jer je Kuper jurio svoj san koji su mu oduzeli. Kada bih ja morao tako da odem na neko vreme zbog snimanja, da ostavim porodicu, to bi bilo beznačajno u odnosu na ono što Kuper čini u “Interstellaru”.
Još malo bih se zadržao na porodici. Kada pogledate nas koji sedmo ovde, vidite ljude sa kojima je Nolan sarađivao i svi su izvanredni u onome što su uradili. I Kristofer ima ćerku. Tako da mi je od početka bilo jasno da je ovo film o porodici, o roditeljima i deci. I mislim da je očigledno da je to bila aorta kroz koju teče ono što pokreće film. Čak iako niste roditelj, imate svoje roditelje i bili ste u tim situacijama gde se opraštate od njih. Nadamo se, ništa nalik ovome. Ali mislim da će se to biti nit sa koju će se svi uhvatiti.
Metju, da li je dobijanje Oskara imalo uticaja na tvoju karijeru i život. Da li i dalje imaš listu profesionalnih želja koje nameravaš da ostvariš?
Mekonahi: Postoje neke stvari koje bih želeo da ostvarim, ali koje vam neću otkriti. To je samo za mene. (smeh). Da li se nešto promenilo? Da vam kažem, ovo je nešto o čemu smo Kris i ja razgovarali znatno ranije. Pričali smo o opsesijama i o tome kako je ono što sada radiš možda baš tvoj poslednji posao, ili da bi trebalo da mu pristupaš kao da je poslednji. To bi trebalo da vas podseti na način na koji treba da radite neki posao. Tako da, uz veliko poštovanje prema onome što mi se desilo poslednjih nekoliko godina, sada još više vodim računa o tome šta radim i kako radim. Ovo bi mogao da bude moj poslednji film. Nadam se da neće, ali…
Još jedno pitanje za glumce, da li je neko od vas ušao u priču misleći kako je istraživanje svemira veoma lepa i važna stvar, ali nije nešto što je od ključne važnosti za čovečanstvo. I kako je rad na ovim filmu sa ovim temama promenio način na koji posmatrate istraživanje svemira?
Mekonahi: Kratko ću vam odgovoriti. To je bilo nešto o čemu nisam razmišljao mnogo u smislu da je to ispitivanje nekih novih granica do kojih stižemo. I ako jeste, zašto to činimo? Jednostavno, nisam o tome mnogo razmišljao. Jedna od stvari koje sam izvukao iz ovog filma jeste to da ljudska vrsta mora da ima očekivanja koja prevazilaze naša ograničenja, i kao što je Kris rekao malopre, što dalje idemo, tako ćemo više stvari naučiti i o sebi samima.
Džesika Čestejn: Sećam se da sam, kao dete, prvi susret sa odlaskom u svemir imala kroz priču o spejs-šatlu Čelendžeru koji je eksplodirao. Bila sam veoma mala i sećam se koliko je za mene to bilo traumatično, jer sam gledala to na vestima zajedno sa decom u školi. Nikada ranije nisam mogla ni da zamislim da je to nešto čime bih se bavila. Ali mislim da mi, ljudska bića, moramo uvek da prevazilazmi strahove i da radimo stvari izvan naših sposobnosti i granica. Mislim da je veoma važno da ne upadnemo u kolotečinu i samodovoljnost. Prelepa stvar u poslu glumice je to što kroz svoje uloge mogu da istražujem svoje granice i otkrivam nove stvari za koje sam sposobna.
Hatavej: Da se nadovežem na ono što je Džes upravo rekla - jedno od mojih prvih sećanja na svemirske programe bilo je upravo vezano za Čelendžer. Kada sam bila u sedmom razredu, moje odeljenje je provelo celu godinu zajedno, pripremajući lansiranje malog šatla. Svi smo imali različite zadatke i morali smo da naučimo ono što nam je potrebno da bismo ih izvršili. Morali smo da savladamo praktičke veštine koje sun am potrebne. Činilo mi se da je to baš kul.
Iako je sve na kraju bilo prava katastrofa, to što smo mi pronašli način kako da učimo ii demo napred, to je odlično! I nadam se da će privremeno ukidanje svemirskih programa biti samo to, privremeno, i da ne odustajemo od toga. Jer nam je ovo zaista potrebno.
Evo pitanja za scenariste - šta vam je bila početna ideja, a za producente i ekipu, šta je bilo prvo sa čim ste se susreli tokom rada na filmu.
Dž. Nolan: Za mene je početak projekta vezan za 2006, ili 2007. godinu, kada sam prvi put počeo da razmišljam o tome. U tom trenutku sam razmišljao kako je to odrastati u ovom vremenu i biti srećan da možeš da rasteš u ovoj zemlji i u ovom trenutku. Postoji čak replika u filmu: “Čini mi se kao da je svaki dan Božić”.
U jednom trenutku sam i shvatio kako su svi ljudi koji su sleteli na Mesec učinili to u godinama između Krisovog i mog rođenja, i kako se niko nije vratio posle toga. Odrasli smo gledajući filmove o lansiranju raketa u “Super 8” format. A onda dođete u određene godine kada postajete svesni tih priča o tome kako se niko nije vratio na Mesec, i kako su to samo - priče. To jednostavno nije isplativo. Ne vraćamo se tamo.
Pomalo melanholično i tužno, činilo mi se posle svih tih priča kako smo već dostigli vrhunac. Ako posmatrate evoluciju naše vrste, rekao bih da smo doživeli vrhunac 1973. godine. Kada sam to shvatio, bio sam veoma tužan. Mislim, gledajte ovako: kada rastete, obećavaju vam džetpekove, a onda dobijete Instagram. (smeh) Nije baš nešto, zar ne? Tako da sam narednih nekoliko meseci proveo zaražen optimizmom oko toga šta bi bilo kada bismo se ponovo otisnuli u svemirsku odiseju.
K. Nolan: Ja sam rođen 1970, Džonatane, čisto da znaš. (smeh) Ali za mene je početak priče bio kada je Džona počeo da priča o scenariju na kojem radi. Uvek razmenjujemo ideje, a ova mi je zvučala neverovatno uzbudljivo. Ono što me je kupilo je način na koji mi je on predstavio priču: to je zapravo priča o neizbežnosti. Mislim, u neko skorije vreme sigurno ćemo napustiti ovu planetu i putovati mnogo dalje. Već sada idemo dalje od Meseca, idemo na Mars. Mislim da smo toga svi veoma svesni, na nekom nivou.
Tako da je ovo o čemu pričamo neizbežno sa stanovišta evolucije ljudi, to je naš sledeći veliki korak, uz ideju o tome da ćemo jednog dana posmatrati zemlju kao gnezdo koje smo napustili. To meni izgleda kao velika stvar o kojoj se ne govori na takav način u filmovima. Ali to je dobra prilika kojoj se radujem.
Kristofere, snimio si veliki broj fantastičnih filmova. Šta tražiš, gde tražiš inspriraciju kada spremaš sledeći film?
K. Nolan: Što se mene tiče, najvažnija je dobra priča. U scenariju, nekom od draftova, koji mi je Džona poslao, sve je bilo relativno, i to je za mene bila velika prilika da se testiram kao autor i to na razne načine. Da se bavim tehničkim pitanjima, ali takođe i emocionalnim. Ja sam roditelj i prema mojim likovima se odnosim tako i želeo sam da to baš istaknem u radnji. Ne mogu više ništa posebno da vam kažem šta je to što tražim u filmu. Tražim ono što će da obuzme i totalno emocionalno okupira.
Kris, čini se da od filma “Uspon Marčnog viteza”, radiš na sve većim i većim scenama u svojim filmovima. Da li je to nešto što ti sada prija? Da li bi mogao da se vratiš u ono vreme, kada dva lika sede u sobi i pričaju? Ili je sada “veliki ekran” mesto na kojem ti je najprijatnije?
K. Nolan: Zabavna stvar s ovim filmom je to da je on, bar za mene, bio dosta baziran na situacijama “jedan čovek u sobi”, čak ne ni dva. Većina tih scena bila je baš intimna i to ekstremno – npr. scena u kojoj Metjuov lik plače i neke od scena sa Džesikom, gde je ona uglavnom sama. S ovakvom vrstom filma, radim sve što znam. Volim te intimne stvari, ali volim i akcione avanture – akcija rasporedi elemente koje ti uzimaš i slažeš da ispriaš priču.
Tako da se ne trudim nešto posebno da budem naročito samosvestan, ali s ovim filmom činilo mi se da imam izbor i da sam mogao da probam da se igram s mnogim drugačijim elementima koji me zanimaju. Ako baš pričamo o “velikim scenama”, rezultat svega toga je da imamo te baš velike, vanzemaljske stvari. Ali i da to uklopimo u neke skroz intimne, lične stvari. Za mene, kao reditelja, to je najbolje od oba sveta.
Film “Interstellar” od 6. novembra prikazuje se širom sveta, uključujući i bioskope u Srbiji.
