Izvor: Večernje novosti, 05.Apr.2019, 18:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nele Karajlić: Žao mi je što sa Momom nisam delio astal u kafani

Nele Karajlić dobitnik Kaporove nagrade, o velikom piscu, Sarajevu i Beogradu, našoj sudbini. Zapanjujuće je s kojom je lakoćom baratao rečima. Kao Mesi i Ronaldo zajedno POPULARNI naš muzičar, komičar, pisac, “doktor za rokenrol” Nele Karajlić, sa prošlogodišnjim, prvim svojim “pravim” romanom “Solunska 28” (“Laguna”), postigao je i prvi veliki spisateljski uspeh - pripalo mu je priznanje “Momo Kapor”. Nagrada, novčani iznos i srebrna plaketa >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sa motivom “Momine školice”, biće mu uručeni u Skupštini grada u ponedeljak, 8. aprila, na rođendan velikog pisca. - Samo biti u istoj rečenici sa Kaporom već je nagrada, i za mene velika čast. Mislim da moram da gulim papir još najmanje deset godina da bih postigao stil sa kojim se on razmetao - kaže Karajlić o velikanu sa kojim, ipak, ima i nekih nespornih sličnosti. Za početak, gradove - onaj iz koga su potekli i ovaj, u koji su obojica došli, (za)voleli ga i pisali o njemu. * Kakav je bio vaš prvi čitalački susret sa Momom, a kako pamtite onaj “pravi”, životni, i poznanstvo sa njim? - Momo Kapor se u moj život ušunjao preko moje majke, koja je gutala njegove knjige, tako da me je njegovo ime, kao neki poseban redak začin, dodatak životu, pratilo od malih nogu. Naravno, svi smo mi prolazili kroz mladost čitajući Mominu književnost “u farmerkama”, oplemenjujući se njegovim pričama, nalazeći u njima inspiraciju za naše prve umetničke pokušaje. Upoznao sam ga, nažalost, kasno, ali sam iz svakog našeg susreta crpio maksimalno. Pretvarao sam se u uho, bockao ga da mi priča, što više i što duže, jer sam osetio da je nepresušno vrelo. Nikada se u tim pričama nije ponavljao. Toliko puta mi je bilo žao što nisam njihova generacija, pa da sa njim i Zukom delim astal u nekoj beogradskoj mehani. Kada me je pre neki dan jedan moj drugar pitao kakav je bio Momo Kapor, odgovorio sam isto onako kako je on meni odgovorio na moje pitanje kakav je bio Ivo Andrić. Zaj**an! * Da li ste Momo i vi delili “isto Sarajevo”, preklapaju li se vaša sećanja na rodni grad budući da se vezuju za dva različita rata u Bosni? - Mislim da sam ja veći stručnjak za Sarajevo, a Momo za Beograd, što je i logično, jer sam ja učestvovao u izgradnji slike našeg rodnog grada u njegovoj zlatnoj eri, a Momo je odslikao Beograd tako verno i toplo da je bilo kome teško objasniti da se on nije rodio u gradu na dve reke. Njegov pogled na Sarajevo bio je mutniji i gorči od mog. Bez obzira na to što smo obojica morali da ga napustimo i što nam je obojici povratak onemogućen, ja sam bio, u našim razgovorima, malo više blagonaklon prema gradu na Miljacki, jer sam iz njega vukao kudikamo lepše uspomene od onih koje je sa sobom poneo Momo.Nagrada za roman "Solunska 28" Pročitajte još - Dr Nele Karajlić: Malo nas je, al' smo veliki! Ipak, bez ikakve sumnje najvažnija Momina knjiga je “Sarajevska trilogija”. Tu je njegov nenadmašni stil briljirao. Zapanjujuće je s kojom je lakoćom baratao rečima. Kao Mesi i Ronaldo zajedno! Za njega su mnogi veliki svetski pisci, dobitnici najvećih nagrada, obični disleksičari. Kada sam je pročitao, priznao sam Momi da sam mislio da znam sve o našem rodnom gradu, ali da me je on demantovao. * Mominim “stopama”, postali ste i sami najpre Beograđanin, a potom i “beogradski pisac” i pisac koji piše o Beogradu? - Kad bih ja uspeo da dosegnem Momin stil i veštinu baratanja rečima, bilo bi mi svejedno kako biste to nazvali. Još sam ja daleko od njega. Prirodno je da su teme mojih knjiga vezane za mesta odakle crpim inspiraciju. Da sam se doselio u Toronto, verovatno bih pisao knjigu o našim izbeglicama koji su postali Kanađani. * Postoji li iko, odista, ko bi se mogao smatrati Kaporovim nastavljačem, naslednikom? - Ja ga zasad ne vidim, a možda i ne treba. Možda bi novi, mladi pisci, trebalo da nađu neki svoj, poseban put za svoju književnost. Momo bi nama svima trebalo da bude uzor, i to ne samo kao vrstan stilista, već kao čovek koji je u sitnim, svakodnevnim stvarima nalazio suštinsku filozofiju i iz nje izvlačio eliksir večnoga života. On je u Kalenić pijaci pronašao i Makondo i Peterburg i Jerihon, a mi, obični smrtnici, u njoj vidimo samo mesto gde se prodaje voće i povrće. * Kako danas gledate na ovaj, sve perfidniji “boj za Kosovo” - kao neko ko je, između ostalog, Boju na Kosovu posvetio svoju najbolju pripovetku? - Pogrešno je govoriti o Kosovu a ne baciti pogled u istoriju te svete zemlje. Taj pogled bi nam sugerisao da budemo strpljivi i da ne dajemo lako sudove o pobednicima i gubitnicima. Očigledno je da je to utakmica koja traje vekovima, a kojoj se ne naslućuje kraj. Svaki potez može ujedno da bude i dobar i loš, dobar za prvih dvadeset godina, a loš za večnost. Ili obrnuto. Teško je od jedne generacije zahtevati da pronađe konačno rešenje. Svaka generacija koja se bavila Kosovom, od one pre 1389. do ove posle 1999, misli da joj je ostavljeno u amanet da reši problem. U toj iluziji predaje štafetu “boja na Kosovu” sledećim generacijama. Ako od mene tražite da kažem koje bi bilo idealno rešenje, ja ću vam reći da je to zajednički život svih naroda na tom prostoru u okviru jedne velike, ozbiljne države koja bi se zvala ili Srbija ili Jugoslavija. To rešenje nije ni na vidiku, ali to ne znači da neće biti! Ako nas je kosovski fenomen išta naučio, to je da ništa nije nemoguće. * Ipak, vidite li Srbe kao pobednike ili u gubitnike u tom boju? - Za sto godina moj odgovor biće irelevantan. * Kako, kao neko ko je ponikao na prostoru na kom danas dominira islam, “čitate” i doživljavate tu religiju? - Islam je jedna velika monoteistička religija koja u sebe crpi dosta toga što imaju i hrišćanstvo i judeizam. U svojoj suštini, kao i njegova dva starija brata, i islam neguje najosnovnije ljudske vrline i snažnu veru u boga i njegova plemenite kanone. Nikada mi neće biti jasno šta je to u ljudima pa u svojim religijama pronađu razlog za mržnju i ubijanje. Ja to ni u Novom zavetu ni u Kuranu nisam uspeo da pročitam. Ko to nađe, nek mi se javi. * Da li ste “rusofil” ili “amerikanofil”? - Kod nas je uvek u modi neka podela. Da li ste obrenovićevac ili karađorđevićevac, partizan ili četnik, grobar ili delija, izdajnik ili patriota. Najnovija je ova oko rusofilstva i amerikanizacije. Neverovatno je koliko su Srbi uporni u toj svojoj isključivosti. Kao mazge smo! Smem li da kažem da podjednako volim Dilana i Majakovskog, Hemingveja i Dostojevskog? Hoće li mi neko zameriti ako kažem da nije nemoguće da budemo deo Evropske unije a da pri tome budemo i braća sa Rusima? Šta je tu pogrešno? Jedino mi je teško da pronađem ko bi na ruskoj strani bio “omiljen” kao što mi je “omiljena” Medlin Olbrajt. Nema takvih... VREMENA SE MENjAJU * KAKAV je vaš odnos prema Momovim političkim stavovima? - Naši politički stavovi se nisu uvek poklapali, ali nisu bili ni previše udaljeni. Mislim da nam je u glavi cilj bio isti, ali su nam se pogledi na svet oko nas razdvajali isključivo zbog generacijske razlike. Vremena se menjaju, zar ne? Evo, recimo, povodom priče o previranjima u Turskoj, setih se jedne Momine anegdote. Kako je poslednjih godina života sve češće letovao tamo, znao je da kaže da su njegovi preci od Turaka bežali u Crnu Goru, a on danas od Crne Gore beži u Tursku. ŠTAFETA - PRIPREMAM singl koji bi trebalo da izađe za koju nedelju, a preda mnom su koncertni nastupi od kojih bi izdvojio onaj na Tašu 25. maja. Eto, poklopilo se, da kad već nema Tita da primi štafetu, učiniću to ja umesto njega - kaže Nele Karajlić.

Nastavak na Večernje novosti...