Izvor: B92, 31.Okt.2019, 17:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekadašnji bubnjar EKV za B92: "Mislili smo da smo zaboravljena i propala generacija"
U svojoj 36. godini, 5. novembra, prerano nas je napustio "dečak iz vode". Tadašnja Jugoslavija je plakala. On je oličenje rokera, čoveka sa emocijom.
Rokenrol je bio način života, a muzika, kako je govorio, vazduh koji je udisao. Povodom 25 godina od odlaska Milana Mladenovića organizovan je tradicionalni koncert grupe "Krug EKV". Sastav čine njeni bivši članovi Marko Milivojević, bubnjar, i Dragiša Uskoković Ćima, bas-gitarista, kao i Nemanja Dašić, iz sastava >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Vampiri.
U razgovoru za B92 Marko Milivojević govori o Milanu, Magi, Bojanu. O osećaju koji su delili, osećaju propale i zaboravljene generacije. Ističući da Milan nikad nije voleo da sam bude predstavljen kao Ekatarina Velika, Marko napominje da predstojeći koncert u Božidarcu, 2.novembra, nije samo u Milanovu čast, već i za Magi i Bojana. Svi oni zajedno su celina zvana Ekatarina Velika.
Kako objašnjavaš sve što se desilo i što se i dalje dešava sa muzikom EKV?
Nešto se desilo u međuvremenu svima, pa i kod mene, i EKV se ugradio svima u sistem. Mi smo bili, za mene, super rok bend, ali mi smo mislili, kao što i jeste bilo, sami smo protiv svih. Mislili smo da je jedini razlog za naš mladi život da pokažemo jedan umetnički odnos prema svemu što se dešava. Mi smo mislili da smo zaboravljena i propala generacija. Meni je EKV neprekinut film.
Koja je je najveća zabluda o EKV?
Ima toliko tih misterija oko EKV-a. Šta da ti kažem koja je najveća zabuda i misterija?! Ali shvatiti velikog čoveka, velike umetnike nije lako. Postavljaju se pitanja: "Kako su oni to radili?" "Šta se to desilo?" Ništa se nije desilo, to je najveća misterija. Čovek koji osluškuje umetničko u drugome, to su božanske stvari. Bio je veliki umetnik, to je jedino što je bio. Zašto je bio drugačiji, pametniji ili ne? Prosto je bio takav. Dosta vremena smo proveli zajedno, to je jedno stanje duha. To se sve radilo nehajno, bilo je prirodno, nepretenciozno.
Ali vi ste važili za jedan pretenciozan bend!
Da, da. E, pa vidiš, nije to tako bilo (smeh). To su bili ljudi retko prijatni za društvo, retko zanimljivi. Ne možeš ti da budeš specijalno "Ne" u novom talasu, u Beogradu, i budeš arogantan. To su najbolji izdanci te generacije, skupili su se u jedan projekat koji su nazvali Ekatarina velika. Magi je bila arhitekta, Bojan slikar, Milan pesnik. Oni nisu bili muzičari, ali je muzička grupa EKV bila sublimacija nekog umetničkog izraza u svetu. Ne možeš da budeš toliko osetljiv na neke stvari, da živiš u centru dešavanja, da upoznaješ ljude, a da nisi komunikativan. Baš naprotiv! Da su Milan i Magi živi sad, svi bi ih upoznali. Mnogo veća misterija u to vreme bila je o "Idolima", sa kojima sam svirao. Mnogo ih mistifikujemo. Nema prijatnijih ljudi od tih ljudi. Iz ličnog iskustva kažem.
Po čemu pamtiš tvoj dolazak u EKV?
Došao sam u veoma nezgodnom trenutku. Imam utisak kao da pričam o nekom drugom životu. Svejedno, morali smo da nađemo saradnike koji će nas pratiti kroz ozbiljne probleme, bilo nas je i troje u nekom trenutku. I to je možda neverovatno da se tražio basista za takav bend. Komplikovanije i značajnije je bilo što sam ušao u bend posle Vda, posle Žike. Vd je bio virtuoz u odnosu na čitavu tadašnju generaciju, koji je učinio da EKV bude veliki koncertni bend. Sa Žikom su dostigli jedan koncept brutalno umetničkog benda. On je taj koji je uspeo da sklopi sve to kroz nelinearan fazon. Oni su nerealno zvučali. To nije lako ostvariti. Kad sam došao u bend, bio je trenutak njihovog loma, od kojeg se praktično nisu ni oporavili, a i tad je krenulo ludilo u zemlji. Nije nam bilo lako, eto tako je izgledalo.
Šta ste mislili tih godina, kakav ste imali osećaj šta će biti sa vama?
Mi smo mislili da srljamo u neku rupu, takav smo imali osećaj. Imali smo apokaliptičnu viziju da će nas mašina pojesti i makar smo hteli da damo pečat. Nije to bilo vreme za razmišljanje o "sutra". Išli smo kroz ludilo koje nas je okruživalo.
Zašto ste hteli da odete u inostranstvo?
Mi smo došli odjednom u krug estrade, gde sviramo svi po istim festivalima. Nismo mogli da dobijemo ovde neki nastavak naše priče. Zato smo se okrenuli ka inostranstvu. Neverovatan je bio odlazak Milanov i moj u London. Našli smo se tamo sa Tedom Janijem i odneli smo album „Dum dum“, kod čuvene osnivačice MTV-ja Pip Den, čak smo imali susret i sa ljudima iz Ej-En-Dem rekordsa, potpisali smo i neki preliminarni ugovor da pređemo na svetsko tržište. Vratili smo se, Milan je bio duboko zadovoljan, tiho se ostvario i bili smo dobro raspoloženi. Moram da priznam, ja sam bio mlađi od njih, imao sam taj arogantan stav i mislio sam da je stiglo ono što sam zaslužio. Posle 10 dana počele su sankcije i mi više ništa tog tipa nismo ostvarili, sve nam je propalo.
Dosta se priča kako su nastajale pesme. Kako ste dolazili do nekih novih nota, novog talasa?
Danas rokenrol može da se uči preko Jutjuba, imaš sve tamo, a tada smo, ne mogu da objasnim taj osećaj... uzimali smo instrument i ne znamo kako da ga sviramo da bismo dobili šta smo zamislili, nemaš koga da pitaš, ponekad je to predugo trajalo, bili su u pitanju meseci i godine. Mi smo lupali u kante i gitarice da bismo dobili muziku, morali smo mnogo više da se umorimo, oznojimo i često se čuje u našoj muzici ta neka naivnost jer smo bili još uvek početnici, pioniri. To nije postojalo pre toga, pre nas. To je kao da tražiš boju za automobil koja još uvek ne postoji, a ti je praviš, mešaš boje i na kraju je napraviš. Ali nije to lako.
Kakva su bila vaša druženja?
Naša druženja su bile sjajne seanse. Mislim da 10 godina nisam došao uveče kući. Uvek smo bilio negde. Stalno smo bili zajedno.
Kakav je bio Milanov odnos prema muzici?
To je bila njegova umetnička vežba, on ne bi znao šta drugo da radi u životu. On ne bi išao u kafić i pričao o, recimo, političkoj sceni i ne bi ulazio u te stvari, jer bi mu bilo neprijatno. Sedeo bi kod kuće i pisao pesme. Sve to je zamena za nerealan život.
Ko je bio Milan Mladenović?
Ne mogu da dam sažet odgovor na tako jednostavno, a strašno pitanje. Malo se sećanja promene. Mi smo nekad razgovarali u četiri oka, znali smo sve jedan o drugom. Mnogo sam mator. To je meni sad kao neki drug iz detinjstva kojeg se sećam više po slikama, zvukovima. Šta da kažem ko je bio Milan Mladenović?! Bio je baš taj Milan Mladenović kojeg smo toliko stigli da vidimo, toliko da upoznamo. Šta bi postao!!? Bili smo mladi u to vreme da bih ti rekao ko je on bio, bili smo nafurani na muziku i potiskivali smo ko smo. Mi smo po ceo dan radili oko stvaranja muzike da bismo uspeli. Ko zna ko smo bili, nismo mi bili mi, nego smo bili misija u kojoj smo bili.
Kako se sad osećaš kada govorimo o Tribute EKV Krug? Traženi ste po regionu, uskoro imate nastupe i u Hrvatskoj, Bosni...
Za nas je to velika borba, godinama smo prošli kroz različite postave benda i nama je to nesigurna situacija. Recimo, bend „Polis“ se okupio i napravio povratak posle 30 godina i uopšte nije isto kad imaš 20 godina i kad ima 50. To je toliko velika razlika i ovim ljudima koji su oko mene nije lako. A meni je potpuno drugačije, sviram unazad za ljude unapred. A moji ljudi iz benda pokušavaju da sviraju sada za sada, nije mi lako da objasnim. Lakše je nekom tribute bendu koji je došao sa neke raspevane priče da uradi kako on može i osećaju se slobodno. Izađem u grad ponekad i slušam kako sviraju EKV i vidiš kako ode u neki svoj glas, u svoju interpretaciju i lepo im je. Mi ne možemo tako da radimo. Oni su odgovorni prema meni i svi mi zajedno prema Ekatarini.
Piše: S. Ćulibrk
.jpg)
