Izvor: B92, 31.Okt.2018, 19:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Napisali ste knjigu? A u kom rijalitiju ste pobedili?"
I ove, kao i proteklih godina, povodom 63. Beogradskog sajma knjiga, pokrenuta je polemika o (ne)kvalitetu nekih izdanja koja su zaokupila pažnju domaćih medija.
Piše: Miloš B. Jovanović
Na kraju druge decenije 21. veka čini se da u Srbiji ima više izdavača nego ikada, da skoro svako može da napiše i/ili da izda knjigu, i da je izloži i prodaje na Sajmu. To je neumitna posledica pojave i omasovljenja tržišnog načina poslovanja, u kome nesumnjivo ima >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mesta za kvalitet, ali tiraž i broj prodatih primeraka postaje sve presudniji kriterijum.
"Ranije su izdavačke kuće mogle da računaju na različite vrste pomoći od strane države. Danas je sve svedeno na komercijalni princip, što znači - dobar si onoliko koliko ti se knjiga prodaje. I to reguliše sve ostalo", kaže za B92 Srđan Krstić, pisac i urednik u izdavačkoj kući Laguna, čiji je nastup na ovogodišnjem Sajmu protekao u znaku obeležavanja 20. godišnjice postojanja.
"Ranije je pažnja posetilaca Sajma bila pravilnije raspoređena, što sada nije slučaj. Danas ljudi prolaze pored malih izdavača a da se ni ne osvrnu. Veliki izdavači su danas glavno gravitaciono polje Sajma", ističe Krstić, koji za sebe kaže da je na Sajmu punih 25 godina.
Prema njegovim rečima, promene koje su zahvatile Sajam poslednjih godina i decenija pratile su i potpune transformacije samih izdavača.
"Neki izdavači su ugašeni, neku su se smanjili, a neki novi su se pojavili. Najviše se promenio način izlaganja, time što su se, umesto nekadašnjih etabliranih državnih izdavača, poput Prosvete ili Nolita, pojavile nove male izdavačke kuće koje su, u međuvremenu, počele da rastu. Drugo, ranije su prodaju radili trgovci, a danas smo se svi prilgodili tome da smo svi trgovci."
Kada se sagleda ponuda različitih izdanja na brojnim štandovima, moglo bi se zaključiti da izdavači, pogotovo veliki, svake godine na štandove iznose sve raznovrsnija izdanja i da se svako od njih trudi da za svakoga ponudi ponešto. Naš sagovornik to ne negira, ali ističe da postoji nešto što "čovek koji dolazi sa strane, možda, i ne vidi".
"Ma kako to izgledalo, jako je malo novih knjiga. Sajam i izdavači slabo prate nove tendencije, nova izdanja i nove ideje. Rekao bih da, ne samo kada su u pitanju pisci, već i duh vremena uopšte, da ga mi ovde slabo pratimo. Mi u Laguni se, doduše, trudimo da ga ispratimo, ali generalno u izdavaštvu se dosta ide na 'zicere'."
Još jedan slavljenik je i izdavačka kuća Geopoetika, koja svojim 25. nastupom na Sajmu knjiga obeležava 25 godina postojanja. Izvršna urednica Geopoetike Jasna Novaković Sibinović kaže da je ta izdavačka kuća veoma ponosna na knjige koje su se na njihovom štandu pojavile davne 1994. godine.
"I posle 25 godina, iste te knjige bismo objavili, da nismo tada. Kod nas postoji kontinuitet i doslednost, kada kažemo da tu vrstu knjiga i dalje negujemo i da tu vrstu knjiga i dalje objavljujemo. Mnogo stvari se od tada promenilo, okolnosti su se promenile, a iskušenja su postajala sve veća. Ono što je sigurno je da one knjige za koje smo se odlučili, a koje su i sada jake na tržištu, što je danas postalo primarno, do njih smo dolazili i njih smo sami otkrivali. Govorim o Orhanu Pamuku, o Murakamiju..."
Urednica Geopetike ističe da je sasvim drugačije bilo otkrivati pisce tokom devedesetih godina.
"Geopoetika je osnovana '93. u vreme sankcija. Tada smo odlučili da krenemo da čitaocima pokazujemo šta je to novo i šta se u svetu dešava, pošto smo mi tada bili prilično zatvorena zemlja. Zahvaljujući Vladimiru Bajcu, njegovim kontaktima, putovanjima i poznanstvima, obaveštenosti i praćenju književnih tokova, Geopoetika je u to vreme imala otvorena vrata. Danas je lako. Razvili su se agenti, pa smo zatrpani predlozima. Sada je prava utakmica oko toga šta će se objaviti. U to vreme, vi ste morali i da otkrijete i da se izborite, a bogami, i da pronađete način da platite autorska prava, budući da nije postojao platni promet."
Oni koji su, možda, ponajviše bili prinuđeni da se prilagođavaju novim uslovima poslovanja i tržišne utakmice, su upravo veliki državni izdavači, oni koji su uspeli da prežive tranziciju.
"Sasvim je prirodno da se suštinske promene u izdavaštvu dešavaju na tržištu. Moramo da budemo svesni da u vreme elektronske knjige i onlajn izdavaštva štampana knjiga pomalo gubi tempo. Sajam knjiga kao jedna od najvažnijih institucija koja plasiraju štampana izdanja je dobar indikator da se ipak nekako štampana knjiga nosi sa izazovima elektronske, odnosno digitalne, konkurencije. Još uvek 'Gutembergova glaksija' drži jedan značajan deo tog tržišta", ističe direktor i glavni urednik Zavoda za udžbenike Dragoljub Kojčić.
On smatra da se upravo Zavod može uzeti kao jedan referentni svedok svih tih promena, budući da postoji preko šest decenija. Iako su mu primarna delatnost udžbenici, Zavod izdaje i tzv. vanudžbenička izdanja, kojih je iz godine u godinu sve više.
"Zavod mora da promišlja zakonitosti i ukus tržišta, jer smo uvođenjem konkurencije na tržište udžbenika ostali bez značajnih sredstava koja bismo mogli da reinvestiramo u druga izdanja. Međutim, ono što je najvažnije, poslednjih godina smo se držali toga da se ne izdaju dela koja povlađuju najnižim ukusima. Nismo se, dakle, rukovodili samo tržišnim kriterijumima da se to po svaku cenu proda, nego da se ipak, koliko možemo, bavimo izdavanjem onih dela domaće i svetske produkcije koja su vrh našeg doba", kaže Kojčić.
Sličnog mišljenja je i Petar Arbutina, direktor sektora za izdavanje knjiga u Službenom glasniku.
"Službeni glasnik nije prestao da bude što uvek bio, samo je proširio svoju izdavačku delatnost usklađujući se sa intresovanjima čitalaca. Mi i danas imamo sve ono tipično za Glasnik, pravna izdanja, komentare zakona... Druge biblioteke i edicije su mnogo veće, gledano izvan tog birokratsko-administrativnog aspekta."
Širenje izdavačkog opusa i povećanje broja izdanja se, u slučaju Glasnika, istovremeno javilo i kao potreba i kao nužnost.
"Upravo tako. Glasnik nije kuća koja je na budžetu i dosta novca zarađuje sam. Imamo obaveze prema svom osnivaču, Republici Srbiji, ali nas ništa ne sputava da se bavimo nečim što donosi dobit na tržištu. Za to smo ponajviše i zainteresovani, u smislu objavljivanja novih izdanja."
Komentarišući promene kako samog Sajma tako i izlagačkog koncepta drugih izdavača, Arbutina napominje da se i sam Glasnik, u tom smislu, dosta promenio.
"Zauzimajući značajniji prostor na izlagačkoj mapi, mi smo sticali i veću odgovornost. Ona je podrazumevala parametre koji su i drugim izdavačima postavljali visoke standarde, kako u vizuelnom tako i u svakom drugom smislu", zaključuje direktor Službenog glasnika, koji je ove godine, zajedno sa izdavačko kućom Prometej dobio nagradu za Izdavača godine.
Izdavačka kuća Samizdat B92 se od svojih početaka bavila temama koje niko nije hteo ili nije smeo da objavljuje. Danas, 25 godina kasnije, kada se već pomenuto tržište ustalilo kao dominantna determinanta, i njihov rad su pratile promene. Čini se, međutim, da su one počele nešto ranije nego kod drugih.
"Naš početak je bio izuzetno težak, zato što je izdavaštvo počelo kao deo bunta koji je od starta bio sastavni deo radija B92 i bilo je veoma slobodoumno. To je uglavnom bila disidentska literatura, literatura koja se bavila bivšom Jugoslavijom, situacijom u regionu, istinom, odgovornošću i pomirenjem. Imali smo i nekoliko edicija beletristike. Negde od 2000. napravljen je mali zaokret ka nešto komercijalnijoj produkciji, ali su osnovne edcije ostale. Publicistička edicija, čija je osnovna ideja da se objavljuju najbolja publicitička dela koja se bave društvenim temama, apsolutno se nije promenila", kaže urednica Samizdata Lidija Kusovac.
Ona smatra da, kada je okretanje ka komercijalnijim sadržajima u pitanju, ljudi prilično pogrešno shvataju taj termin.
"Ne mora sve što je komercijalno da bude loše, mada uglavnom jeste. Ako se neke fantastične knjige izvanrednih autora odlično prodaju i ovde i u svetu, to ne umanjuje njihovu vrednost. Ali izdavači ne vole kada se kaže da je njihova knjiga komercijalna, jer se odmah svrstava u drugi koš."
"Ovde je, međutim, kada je naše izdavaštvo u pitanju, reč o lošim knjigama. Knjige su često prevedene loše, katastrofalna je lektura, autori su nekompetentne osobe za pisanje. Čehov je na pitanje: 'Je li lako biti pisac?', odgovorio: 'Svaka gnusoba nađe sebi par, pa tako i svaki čovek koji piše nađe neku budalu koja će je čitati'. To je odgovor na pitanje šta je ovde komercijalno."
Na pitanje da, sa stanovišta konkurencije, prokomenariše pozicije izdavača na tržištu, Lidija Kusovac kaže:
"Mali i veliki izdavači se razlikuju samo po obimu produkcije. I jedni i drugi mogu da izdaju i lošu, i komercijalnu, i dobru knjigu. To samo zavisi od uredničkog izbora. Ako neko hoće da odabere komercijalni naslov koji je loš, to je loš naslov i tu nema priče. Ali kada vi objavite 300-400 naslova godišnje, tu će se naći štošta. Ali će se i mnogi fantastični naslovi utopiti kao davljenik. Neće ugledati pravo svetlo dana."
A "svetlo dana" Lidija Kusovac vidi u izdavaštvu koje ima svoju pouzdanu ciljnu grupu.
"Samizdat, XX vek, Geopoetika, Clio, Arhipelag. Knjige svih ovih kuća su takve da, možda, imaju malu ciljnu grupu, ali koja je pouzdana. To su ljudi koji se vraćaju, koji kupuju te knjige godinama, i koji imaju poverenja u izdavače. Oni će i dalje kupovati te knjige, jer znaju da, čak i kada je neki nepoznat autor u pitanju, da je neko napravio dobar izbor. Te grupe se polako šire, ali su uvek male. Uvek su male grupe ljudi koje će čitati izuzetnu književnost, izuzetnu publicistiku, ono što običan svet naziva 'teškom literaturom'. To ne čita većina."
U danima Sajma, poznati beogradski aforističar je na svom profilu na Fejsbuku postavio status: "Napisali ste knjigu? A u kom rijalitiju ste pobedili?"
Iako se stiče utisak da njegova konstatacija nije daleko od istine, srpsko izdavaštvo ipak ima šta da ponudi ljubiteljima dobre literature. A promene nastale na talasu tranzicije ne moraju baš uvek da znače komercijalizaciju u njenom najvulgarnijem značenju.
Možda su, ipak, za svu prašinu koja se oko "rijaliti literature" diže ponajviše krivi srpski mediji, onakvi kakvi u najvećoj meri danas jesu...
.jpg)
