Izvor: RTS, 05.Jun.2020, 17:04

Martens: Andrić je bio jugoslovenski nacionalista

Pitanje pripadnosti je slojevito i podleže vremenskim promenama i moj lični odgovor je da Andrić pripada kako srpskoj, tako i hrvatskoj i bosanskoj književnosti, ali ako odstupimo jedan korak unazad i pogledamo širu sliku, onda je on jedan evropski predstavnik svetske književnosti. Andrić je bio jugoslovenski nacionalista ili patriota, ali nije imao na umu da su i Jugoslaviju mnogi njeni stanovnici doživljavali kao "tamnicu naroda", kaže Mihael Martens. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Mihael Martens je poznati novinar Frankfurter algemajne cajtunga, bio je dugogodišnji dopisnik iz Beograda i tada je odlično savladao srpski jezik. U Beogradu se zaljubio i u najvećeg srpskog pisca i odlučio se na poduhvat koji je trajao sedam godina – pisanje biografije Ive Andrića. Kako je razumeo jugoslovenski život Ive Andrića, ali i kako reaguje na kritike koje su došle i na engleskom i na srpskom jeziku, Mihael Martens govorio je u intervjuu za "Oko magazin".

Andrić ima poseban status na Balkanu. Kako ste Vi shvatili njegovo poreklo i nacionalnu pripadnost, kako ste se snašli sa njegovim identitetom?
Mislim da je najbolje da ga pustimo da on sam govori o tome. Andrić je 1923. godine kao mlad književnik u jednom pismu napisao "nema sumnje da sam ja Hrvat po rodu, ali koliko sam kao pisac Hrvat to je drugo pitanje o kom neću da govorim". To već pokazuje da je on pravio razliku između nacionalne i književne pripadnosti.
Pre Prvog svetskog rata, on se redovno deklarisao kao Hrvat, u jednom pismu iz 1913. godine sebe opisuje kao hrvatskog pesnika i nacionalistu, ali se ta definicija gubi nakon Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu, tačnije u decembru 1942, u jednom drugom pismu on se izričito definiše kao srpski popovedač. A kada je 1961. dobio Nobelovu nagradu, nazvao je to odlikovanjem za celokupnu jugoslovensku književnost, a Bosnu, gde je smeštena radnja njegovih romana i većine njegovih pripovedaka, nazivao je često svojom istinskom domovinom.
Pitanje pripadnosti je slojevito i podleže vremenskim promenama i moj lični odgovor je da Andrić pripada kako srpskoj, tako i hrvatskoj i bosanskoj književnosti, ali ako odstupimo jedan korak unazad i pogledamo širu sliku, onda je on jedan evropski predstavnik svetske književnosti.
Kako vidite njegov odnos prema muslimanima? Vi i u knjizi o Andriću imate jedan poseban segment u kojem ste govorili o tome. Koliko je Andrićeva doktorska disertacija, na koju se mnogi pozivaju, zaista relevantna za razumevanje njegovog odnosa prema muslimanima?
On je pisao doktorski rad kao mlad čovek i to ne ni dobrovoljno, jer je morao brzo da je napiše kako bi mogao ponovo da bude primljen u diplomatsku službu, to nije remek-delo i čak ni tada nije bilo istraživanje na visini, ali je nastala, kao što sam rekao, u manjku vremena.
Interesantno je da se i Andrić u starosti sam distancirao od teze doktorata i prilikom jednog susreta sa Titom, 1962. godine, a ja o tome pišem u knjizi, njih dvojica su govorili i o ulozi Osmanskog carstva na Balkanu i tu je Andrić upotrebio dosta nijansiranije argumente nego u svom doktorskom radu. To je kao sa onim pitanjem o pripadnosti – tokom života i decenija ponekad su se menjali njegovi stavovi.
Vi se pozivate i na njegovo "Pismo iz 1920" i to je Andrićevo delo na koje su se mnogi pozivali posebno krajem 20. i početkom 21. veka. Ono što je zanimljivo – kažete da su mnogi to tumačili kao neku vrstu "uputstva za komadanje Bosne". Da li zaista to mislite?
Ja pišem o tome kad pišem o pogrešnim čitanjima Andrića, odnosno o onome što ja smatram pogrešnim čitanjem. Ja u knjizi citiram jedan tekst Alekse Đilasa iz Njujork tajmsa iz 1993. godine u kom Đilas pominje to "Pismo iz 1920" i tvrdi kako je rešenje bosanske tragedije da se podeli na tri entiteta. A ja smatram da ko je Andrićevu književnost uzimao kao potkrepljenje za podelu Bosne, taj Andrića nije razumeo ili neće da ga razume.
Ono što proučavaoci dela Ive Andrića naglašavaju jeste posebno upečatljiv antikolonijalni momenat! Kažu i da je Andrić pisac koji je mnogo voleo Jugoslaviju najviše zbog toga što konačno u toj Jugoslaviji balkanski narodi nisu bili porobljeni. Kako vidite Andrića i Jugoslaviju u tom kontekstu?
Slažem se sa izjavom da je taj antikolonijalni momenat za Andrića igrao važnu ulogu. Politički je Andrićeva mladost bila obeležena borbom protiv Austrougarske, "Mlada Bosna" je u tom smislu bila i antikolonijalni pokret. I Titova Jugoslavija je spoljnopolitički bila antikolonijalno orijentisana. Ali ne treba da zaboravimo da su i Jugoslaviju mnogi njeni stanovnici doživljavali kao "tamnicu naroda".
Andrić je bio jugoslovenski nacionalista ili patriota koji se branio od austrougarske kolonizacije to je bilo razumljivo, ali ne smatram da je on imao razumevanje za mlade albanske, makedonske, hrvatske ili bosanske nacionaliste koji su Jugoslaviju doživljavali kao kolonijalnu silu. Andrićevo razumevanje antikolonijalnog momenta je razumljivo, ali ono nije važilo za mlade Slovence, Hrvate, Makedonce ili kosovske Albance koji su hteli da se otisnu od Jugoslavije.
U tom smislu bih rekao da je on bio nedosledan antikolonijalista, ali to je tako kod svih ljudi i u svim državama. Ako se vratimo u sadašnjost, uzmite primer Tursku. Turska je recimo smesta priznala Kosovo pozivajući se na pravo naroda na samoopredeljenje, ali ako Kurdi u Turskoj zatraže ta ista prava – biće to zatvor. To je dvostruki aršin i rekao bih da je i Andrićev stav bio u tom znaku.
Na toj liniji je jedna od ključnih kritika koja je upućena Vašem delu. Profesor Milutinović (Zoran Milutinović, profesor južnoslovenske književnosti na Univerzitetskom koledžu u Londonu) kaže da je nesporno i da se vidi da ste Vi napisali knjigu o piscu kojem se divite i kojeg volite, ali on kaže da Vi ne razumete taj antikolonijalni momenat, jer niste pripadnik nekog od ovih balkanskih naroda i ne razumete šta znači biti pod vlašću neke imperije, jer dolazite iz jedne zapadne civilizacije. On tako smatra da možda zato nemate senzibilitet za to i da Vam nedostaju činjenice (ne uzimate u obzir Ustav SFRJ iz 1974. godine).
Problem je kad se profesor iz Londona izjasni o knjizi, a gospodin Milutinović je profesor južnoslovenske književnosti i sam je napisao knjigu o Andriću, ali mu nisu poznate činjenice iz Andrićevog života. On sumnja da je Ivo Andrić bio član Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića. Da je pažljivije pročitao Sveske koje objavljuje Zadužbina, ne bi rekao tako nešto, jer Andrić je sam napisao kako je bio član te stranke, a Andrićeva zadužbina je to objavila pre 15 godine.
Taj profesor je u svojoj knjizi u kojoj govori o Andriću i bošnjačkom nacionalizmu tvrdio da se Radovan Karadžić nije bavio Andrićem, a to nije tačno, jer Zadužbina je 1981. objavila knjigu u kojoj je sadržan esej Radovana Karadžića o Ivi Andriću. Bio sam iznenađen da jedan profesor sa važnog univerziteta i kome je srpski maternji nije pročitao to o Andriću. Sasvim je u redu da moja knjiga ne dobije samo pohvale nego i kritike, ali kada stručnjaci kritikuju knjigu moraju da znaju sekundarnu literaturu.
Jasno je da je Vaša knjiga izazvala veliku pažnju i dobro je da se govori i o knjizi i o Andriću. Ali šta je uopšte bio Vaš motiv da pišete, kako ste se zainteresovali za Andrića?
Prvi razlog je bio da volim Andrića i smatram ga velikim piscem, a drugi razlog je bio da na nemačkom nije bilo biografija, a ja sam smatrao da on nije samo interesantan kao pisac nego i kao diplomata i kao čovek koji bio sa "Mladom Bosnom" u Prvom svetskom ratu, bio poslanik u Berlinu 1941. i zbog toga sam počeo da pišem. Nisam naravno znao na početku da će to trajati sedam godina.
Kakvo je interesovanje u Nemačkoj? Da li se sada više čita Andrić i kako ste zadovoljni reakcijama na Vašu knjigu?
U Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj su vrlo dobre reakcije, mnogo je pozitivnih recenzija i interesovanje publike je veliko i zadovoljan sam što to nije samo interesovanje za moju knjigu nego i za Andrića.
Hoćete li nastaviti da se bavite Andrićem?
Da, ja pišem sada jednu zborku, to će biti zbirka od 10–12 eseja i baviću se time narednih godina, ne baš sedam, nadam se.

Nastavak na RTS...