Izvor: B92, 06.Sep.2014, 15:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leprikon koji otkriva drugo lice Holivuda
Sa modelima poput Frenka Sinatre, Merilin Monro, Elvisa Prislija i Odri Hepbern, američki fotograf Bob Vilobi promenio je način na koji se filmske zvezde danas fotografišu.
Ovaj fotograf iz Kalifornije, koga su zvali "leprikon sa Lajkom" uveo je dokumentarističke elemente fotonovinarstva u polje koje su do tada karakterisali režirani i strogo kontrolisani uslovi rada. Istovremeno, pružio je javnosti iskren, neočekivani uvid u misterije Holivuda.
Kasnije >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovog meseca u londonskoj galeriji "Beetles+Huxley" biće izložen deo njegovih printova, neka vrsta kompijacije najvećih hitova. Izložba je, piše Indipendent, fokusirana na fotografije koje je Bob Vilobi snimio pedesetih i šezdesetih godina, scene poput Dina Martina i Frenka Sinatre koji opušteno igraju karte u Sends hotelu u Las Vegasu, Dastina Hofmana i En Benkroft kako "mingluju" na setu "Diplomca" i Odri Hepbern kako "ubija vreme" između snimanja "Moja draga gospo".
"Postoji kvalitet i balans u njegovom delu", rekao je direktor galerije Žil Haksli Parlor. "Vilobi je mogao da delikatno pokaže privlačnost i seksualnost zvezde na način koji je mudar i interesantan. To je izuzetno teško postići i teško naći".
Vilobi je koristio inovativne tehnike kako bi to izveo - šetkao je po setovima, ćaskao sa režiserima, krio se među članovima ekipe i koristio je fotoaparate koji su mogli da budu kontrolisani na daljinu i koje je sam pravio. Na taj način je mogao da fotografiše najpoznatije zvezde tog doba "spuštenog garda".
"Otvorio je vrata poplavi nove vrste fotografisanja poznatih", rekao je Haksli Parlor.
Malo se zna o Vilobijevim počecima osim da je prvi fotoaparat dobio kao poklon za svoj 12. rođendan. Studirao je film na Univerzitetu Južne Kalifornije i radio je sa poznatim režiserom Solom Basom na Kanskom institutu, a istovremeno je stažirao kod holivudskih fotografa.
Vilobijev rodni grad Los Anđeles i dalje je uživao u ekonomskom adrenalinu razuzdanih dvadesetih. U takvom ambijentu postavljena je pozornica za karijeru koja će trajati tri decenije i pokriti preko 100 filmova.
Prekretnica je bila fotografisanje Džudi Garland za film "Zvezda je rođena" 1954. Tada je postao tvorac zvezda. Studio Vorner postavio je Vilobija za prvog fotografa unajmljenog isključivo da snima za magazine. Bio je to početak fotografija "iza scene" koji su pokazivali sve lepote i muke snimanja filma, intenzivnu koncentraciju, umor, radost. Vilobi je "hvatao" glumce u različitim stanjima, a ne samo u ulozi koju su igrali.
Pa ipak, Vilobijev rad bio je višedimenzionalan. Mnogi se slažu da je imao dara da istovremeno pokaže emocije i misli glumaca kao i filma na kome su radili. Američki režiser Sidni Polak je u uvodu za Vilobijevu autobiografiju 2003. napisao da ponekad režiser pogleda fotografiju svog seta i vidi "dušu" filma na fotografiji i da se to njemu dogodilo kada je video Vilobijeve fotografije njegovog filma "I konje ubijaju, zar ne".
Maleni fotograf nikada nije bio samo tihi posmatrač. Tokom snimanja "Čoveka za zlatnom rukom" Oto Preminger je pokušao da nauči Vilobija kako da fotografiše. Frenk Sinatra prisetio se kasnije da je mladi fotograf tada suvo odvratio: "Vi brinite o svom poslu, a ja ću o svom."
Većinu vremena Vilobi je bio srdačan i veseo. Uspevao je da ubedi glumce da se malo opuste. Vilijam Holden, Džek Lemon i Odri Hepbern bili su mu prijatelji. Vilobi je čak bio "izabrani" fotograf Frenka Sinatra i njegove klike u Las Vegasu.
Sa Hepbern je imao jedinstvenu vezu, a neke od njenih najupečatljivijih fotografija snimio je on i to slučajno. Impulsivnost i "osećaj za tajming" glavne su karakteristike njegovih fotografija koje su sada kultne poput one na kojoj Blejk Edvards baca pitu Natali Vud u lice, Alfreda Hičkoka na setu "Marni", Romana Polanskog kako igra scenu uz "Rozmarine bebe" za Miju Farou.
Spontanost je krasila i Vilobijev privatni život. Tokom čestih avioputovanja,1959. upoznao je škotsku stjuardesu Doroti koja je šest nedelja kasnije postala njegova supruga i imali su četvoro dece.
Penzionisao se 1972. u zamku u južnoj Irskoj gde je prevodio irsku poeziju a tekst dopunjavao fotografijama idiličnih pejzaža ostrva. Poslednjih godina života na jugu Francuske pisao je knjige o fotografiji. Preminuo je od raka decembra 2009.
Činjenica da je Vilobijev stil toliko danas uobičajen svedočanstvo je o njegovom uticaju. Pandemsku opsesiju unutrašnjim životima zvezda dobrim delom je on pokrenuo.
Njegove fotografije sada se mogu pronaći svuda, od londonske Nacionalne galerije portreta do Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Vilobi je razumeo - i što je možda značajnije, voleo - glumce, a ta strast se vidi kroz način na koji je dokumentovao život iza scene.
.jpg)
