Izvor: Politika, 19.Mar.2010, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kubusi po bašti, ljudi u kubusima
U Muzeju 25. maj, kustosi Mihael Riper i Oliver Eser, inspirisani dugom i uspešnom tradicijom izgradnje socijalnih stanova u Beču, predstavili su nove modele višeporodičnog stanovanja iz različitih krajeva sveta
U Muzeju 25. maj otvorena je, za naše prilike, nekonvencionalna izložba arhitekture – Stambeni modeli: eksperimenti i svakodnevni život. Zamišljena je kao uvertira petoj beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture ( BINA, 7-15. maj 2010). Austrijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kustosi, Mihael Riper i Oliver Eser, inspirisani dugom i uspešnom tradicijom izgradnje socijalnih stanova u Beču, predstavili su nove modele višeporodičnog stanovanja iz različitih krajeva sveta i dali reč korisnicima. Na ovoj izložbi arhitekti su u drugom planu.
Njihovi projekti predstavljeni su jednostavnim kartonskim maketama relativno velikih razmera, dok fotografije stambenih jedinica i komentari stanara čine dramatično životan, optimističan i nadasve očaravajući ambijent izložbe.
Nekada je porodica bila velika i činilo je više generacija. Danas je ona u razvijenim društvima mnogo manja, dok se u kriznim vremenima proširuje jer mladi nemaju materijalnih uslova da se odvoje i započnu samostalan život. S druge strane, emocionalni odnosi se usložnjavaju, ljudi se odlučuju da žive u zajednici sa osobama koje ne moraju biti njihova biološka porodica ili životni partner.
Bezbrojni varijeteti odražavaju se i na pristup rešavanju stambenih problema. U svetu kapitala stan je već odavno veoma skupa roba i jedan sloj stanovništva ne može da ga plati po tržišnoj ceni. Ima i onih koji ne pristaju da organizuju svoj život po surovim zakonima tržišta. Svi oni, i beznadežno siromašni i relativno imućni, a drugačiji traže, ponekad i nalaze
Zadovoljavajuće rešenje za svoje stambene probleme. Ponekad im država malo pomogne u tome. A, arhitekti su uvek dragoceni partneri.
U Čileu su trojica arhitekata uspela da omoguće najsiromašnijima da dođu do sopstvenog stana. Uspeli su da obezbede da se iz javnih davanja plate troškovi infrastrukturnog opremanja građevinske parcele i grubi radovi, a da se ostalo prepusti vlasnicima. Objekti se sastoje iz dva stana površine 30m2 čija se površina lako može udvostručiti. Lokacije ovih stanova su i u skupljim centralnim gradskim kvartovima. Stambene grupacije postavljene oko unutrašnjeg dvorišta jednostavne su za održavanje. Stanari, nekadašnji stanovnici favela, prilagođavaju prostor svojim potrebama, dograđuju, pregrađuju, i tako obezbeđuju sebi relativno pristojne uslove za život.
Na sasvim drugom kraju sveta, u Tokiju, stanovi slične, minimalne kvadrature (od 16 do 30m2) deo su tradicije stanovanja u Japanu. Spakovani su u deset kubusa različitih kvadratura i spratnosti i slobodno razmešteni u prostoru. Između kubusa su bašte sa stazama, malim dvorištima i nišama koje se prirodno ulivaju u uske ulice kvarta. Stanovi se iznajmljuju. Najveći stan pripada vlasniku kojem su u posebnim kubusima projektovani kupatilo i kuhinja, a do tih prostora stiže se samo spoljnom vezom.
Vlasnik, gospodin Morijama, objašnjava da je u kući svojih roditelja (koji su u tom delu grada držali prodavnicu pića) navikao da se još sa ulice moglo videti ima li koga u kući. Naviku iz detinjstva preslikao je u svoj današnji stan. Nenajavljeni gosti mogu biti iznenađeni prizorom domaćina koji izlazi iz kade u kupatilu sa staklenim zidovima. Međutim, niko se ne seli iz ovih stanova, naprotiv, stanari su oduševljeni ambijentom, atmosferom, vizurama"
U Berlinu su problemi sasvim drugačiji. Tamo se jako isplati ući u građevinsku zadrugu, biti sam svoj investitor i tako značajno pojeftiniti cenu kvadrata. Takva zadruga formirana je u krugu prijatelja i kolega iz jedne arhitektonske firme. Na spratovima su izgrađeni prostori relativno velike površine (135m2 ) bez pregradnih zidova sa mokrim čvorovima i dva ulaza na glavno stepenište. Krovni stan sa najlepšim pogledom na centralne berlinske krovove je zajednički, kao i jedan gostinski stan koji stanari koriste po rotacionom principu.
Svako ima slobodu da sam postavlja pregradne zidove, da površinu stana prilagođava svojim potrebama, što nije baš uvek jednostavno, ali ima neprocenjivu vrednost, komentarišu stanari.
I tako se ređaju primeri iz Holandije, Latinske Amerike, Austrije, Švajcarske, Hrvatske" Kolektivno stanovanje u Krapinskim Toplicama (Hrvatska) najsličnije je našim uslovima i navikama. Posle pada socijalizma naglo se povećala izgradnja arhitektonski nekvalitetnih porodičnih kuća. Bila je potrebna alternativa. Tako je, 2001, raspisan konkurs za projekte podsticajne stambene izgradnje širom Hrvatske. Mlada generacija arhitekata iskoristila je ovu šansu i u malim gradovima izgrađeni su atraktivni i funkcionalni objekti kolektivnog stanovanja koji su ponuđeni po pristupačnim cenama. I ovde je ostavljeno dovoljno prostora stanarima da ga prilagode sebi i svojim potrebama, pa su tako mnoge terase i niše pregrađene i ograđene, ali ipak deo javnog prostora ostao je na zajedničkom stepeništu. Stanari su zadovoljni. Ne možete imati potpunu privatnost, ovde svi o svima sve znaju, kažu. Ali, nekad je to i stvar mentaliteta.
Kada se sledeći put bude otvarala ova izložba u nekom drugom gradu i u nekoj drugoj državi, jedan od eksponata biće iz Srbije. I neka druga tipična dnevna soba biće aranžirana u galerijskom prostoru. Da posetioci provere koliko funkcionalno koriste jedan od svojih najvažnijih stambenih prostora. A možda nešto i nauče. O sebi, drugima, modelima stanovanja i ljudskim odnosima.
Ne propustite ovu izložbu. Otvorena je do 11. aprila.
Snežana Ristić
[objavljeno: 20/03/2010.]
