Izvor: B92, 16.Sep.2013, 14:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako završiti popularnu TV seriju?
Volter Vajt odlazi slobodan. Volter Vajt se iskupljuje. Volter Vajt umire od raka. Volter Vajt biva zakopana u pustinji i pojeden i od strane mrava. Volter Vajt odlazi u kolibu iz Tvin Piksa na kafu sa specijalnim agentom Dejlom Kuperom.
Jedan od ovih potencijalnih završetaka popularne serije „Breaking Bad“ možda vas može zadovoljiti, a možda i ne. Bez obzira na to, kreatori serije morali su da smisle završetak ove popularne drame čija će poslednja epizoda biti emitovana >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << 29. septembra, piše Met Coler Sajc za "Vulture".
Kraj predstavlja najvažniji momenat svake serije zato što retroaktivno oblikuje sve ono što je do njega dovelo, ali i naše mišljenje o svemu tome. Publika, razumljivo, žudi za odgovorom na osnovna pitanja. Da li će sve teorije zavere u „Dosijeu X“ dobiti smisao? O čemu se radilo u slučaju čudovišta od dima u „Izgubljenima“ i da li je šou zaista imao „sporednu priču“ ili su to bili prizori iz paralelnog univerzuma.
Ali publika takođe želi i odgovore na velika pitanja: Šta je ovaj šou pokušavao da kaže o ljudskoj prirodi, društvu, našim životima? Da li je ikada zapravo govorila o tome? Da li je zaslužio vreme i emocije koje smo uložili u njega?
Zadovoljavajući kraj nije bilo napraviti čak ni u eri pre „Porodice Soprano“, kada su epizode uglavnom bile "pojedinačne" i zasebne, a ne poglavlja kompletnog serijala, ali neki su to ipak uspeli.
Uzmimo za primer „Kafić uzdravlje“. Finale serije donekle je izmaklo laganom humoru na koji su gledaoci navikli – heroj serije i veliki ženskaroš, Sem Maloun, na kraju ostaje sam u baru. Završna scena je do neke mere potvrdila da je „Kafić uzdravlje“ delom bio i o samoći i potrebi da se pronađe sreća.
Poslednja scena „Sajnfelda“ je naravno podelila mišljenja fanova. On je potvrdio da su kreatori zapravo imali ideju zašto su nam prikazivail sve što smo u seriji gledali, ali pojedini gledaoci nisu bili zadovoljni idejom da su uživanjem u „lošem ponašanju“ glavnih likovi oni zapravo na kraju bili "virtuelni dodaci."
Sredinom 90-ih godina prošlog veka, kada su malim ekranima vladali “Bafi, ubica vampira“, „Porodica Soprano“, „Wire (Doušnici)“ i druge drame vođene mitologijom ili dugom narativnom pričom – pojavio se novi problem: Kako da sumirate celokupno iskustvo gledanja u svega par scena?
Moderna televizijska drama nije diskretna priča "samo za sebe" poput filma, predstave ili romana. U pitanju je živa stvar koja raste i menja se tokom vremena. Ona je podložna brojnim produkcijskim problemima – određeni glumac želi da raskine ugovor, producent mora da bude otpušten zato što kasno dostavlja epizode, glavna zvezda je umorna od snimanja u Vankuveru i želi da snima u Los Anđelesu (ovo nije hipotetički problem, već se zapravo desilo sa „Dosijeom X")...
Pravljenje programa za televiziju nije prost umetnički poduhvat, već atletski – iskazivanje genija i izdržljivosti u specifičnom situacijama.
Odgovor na pitanje: „Da li ste imali plan ili ste izmišljali i dodavali stvari usput?“, uvek je „Oboje“.
Scenaristi serije „Breaking bad“ u jednom trenutku su shvatili da im se ne sviđa smer u kom se serija kreće pa su odlučili da ubiju određene likove i fokusiraju se na nove.
U televizijskoj eri nakon „Porodice Soprano“ mnoge serije prihvatile su ove ubačene aspekte haosa govoreći gledaocima: „Uredno pripovedanje nije nijedini način da se priča ispriča“. Međutim, kako se kraj bližio, gledaoci su imali visoka očekivanja i očekivali su odgovor na sva njihova pitanja i nedoumice a kreatori serije morali su da postanu osobe koje su sve vreme planirale da se serija tu završi, na taj način i u tom trenutku.
Zapanjujuće, nekima je i to uspelo. Kraj serije „Doušnici“ izgledao je strukturalno i filozofski "baš kao što je moralo" zato što su svi slojevi ove drame bili postavljeni na jednom temelju: „Zašto nas institucije na kraju iznevere?“.
Poslednja polovina finala podarila nam je odgovor: „Zato što institucije vode ljudi, a oni imaju mane i slabi su i lako ih je obeshrabriti i svako dođe do tačke kada je lakše prepustiti se nego upustiti se u novu borbu“.
Druge serije nisu imale toliko sreće. Fanovi i dalje gunđaju zbog završetka „Izgubljenih“ zato što je bio previše opskuran i mističan.
Verovatno je jako teško napisati pravi kraj za anti-heroja, pogotovo za one koje smo gledali u „Breaking bad“, „Deksteru“ (koji se završava 22. septembra) i „Momcima sa Menhetna (Mad Men)“ (koji naredne godine ulaze u poslednju sezonu) zato što je veliki deo uzbuđenja dolazi od preziranja ali i navijanja za glavne likove.
Postoji veliki problem sa „pravednim“ i „nepravednim“ završecima. Ako je anti-heroj kažnjen, mi koji gledamo osećamo se krivim. Ali ako je on „oslobođen“, šou može da izgleda nemoralno.
Ukoliko anti-heroj ode slobodno, neki će misliti da je kreator serije cinik, provokator koji testira naš moralni kompas godinama ali svo to vreme odbija da nam kaže u kom pravcu se serija kreće.
Svako ko je proveo neko vreme sa piscima zna koliko je teško smisliti jedan i samo jedan savršen kraj.
Ono što je interesantno jeste činjenica da je televizijska istorija prepuna primera koje možemo nazvati slučajnim, finalima koja nikada nisu zamišljena kao finala, ali su imala tu svrhu zato što su otkazane ili su pisci napisali finale sezone kao finale serije. To je u pojedinim slučajevima ispalo kao prava odluka, barem kada su fanovi u pitanju.
Baš kao i u pravom životu, zavesa je pala ispred mnogih serija pre vremena, ali tako funkcioniše i život: Na samom kraju se sve svodi na mirenje sa smrću. Neke smrti možete da vidite kako dolaze, dok se druge pojavljuju bez upozorenja. Kraj je kraj kraja.
.jpg)
