Izvor: B92, 15.Okt.2014, 14:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada me je Finčer zvao, mislio sam da je pogrešan broj
Igor Martinović, direktor fotografije druge sezone serije "Kuća od karata" ekskluzivno za portal B92 govori o radu na ovoj nagrađivanoj seriji, saradnji sa Dejvidom Finčerom, usponu televizijskih serija, radu u SAD...
“Kuća od karata” (House of Cards) je, bez sumnje, jedna od serija koje su obeležile novi talas kvalitetnog dramskog programa koji je zapljusnuo televiziju u SAD, da bi se potom prelio i pomešao sa ostatkom sveta. Međutim, ono što “Kuću od karata” >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << razlikuje od većeg dela serija iz tog talasa svakako je činjenica da u pitanju nije klasičan televizijski program, jer je serija snimana za i distribuirana posredstvom internet servisa Netfliks (Netflix). Tako je postala prvi ne-televizijski program koji je nominovan za tradicionalno televizijske Emi nagrade.
Već od februara prošle godine kada je Netfliks predstavio prvu, od za sada emitovane dve sezone, bilo je jasno da je tanka linija između jednočasovnih epizioda o beskrupuloznom političaru Frenku Andervudu i bilo kog drugog filmskog materijala. Autor serije Bo Vilimon i reditelj prvih epizoda i glavni producent serije Dejvid Finčer, uz pomoć glavnih glumačkih zvezda Kevina Spejsija i Robin Rajt, svojski su se potrudili da kvalitet serije drži na visokom nivou, zbog čega nisu izostale ni brojne nagrade i priznanja za “Kuću od karata”, inače rimejk istoimene britanske serije.
Druga sezona donela je još jedno iznenađenje za gledaoce sa Balkana koji su u avanturama i spletkama stanovnika Bele kuće i njenog kompiluka uživali zahvaljujući nepresušnim piratima. Tokom svih trinaest epizoda premijerno predstavljenih u februaru prošle godine na uvodnoj špici pojavilo se i jedno “naše” ime. Direktor fotografije Igor Martinović zasigurno je zapao za oko onima koji su seriju gledali na svojim računarima, a sigurno će privući pažnju i onima koji su epizode druge sezone gledali na svojim računarima, a privući će pažnju i onih koji će te epizode uskoro gledati putem kablovske televizije, zahvaljujući jednom agilnom javnom servisu iz regiona (a ne, nije RTS).
Martinović je inače rođen u Zagrebu, gde je diplomirao na Akademiji dramskih umjetnosti, da bi potom spakovao kofere i odlčuio da ostvari svoj američki san. Očigledno mu je pošlo za rukom, s obzirom na to da se u njegovoj biografiji mogu uz “Kuću od karata” naći i brojni filmovi, kako igrani tako i dokumentarni.
O angažmanu na seriji “Kuća od karata”, Finčeru i Spejsiju, radnim navikama s one strane okeana, usponu televizije i preživljavanju filmova, Martinović govori za portal B92.
Kako ste se odlučili da gradite karijeru van Hrvatske?
Ja sam kao tinejdžer želio živjeti u Njujorku i to mi je bila glavna motivacija da dođem u Ameriku. Par studenata sa Zagrebačke Akademije se odlučilo oprobati u Njujorku, tako da sam se i ja pridružio njima.
Koliko je bilo teško dostići nivo koji ste vi postigli u SAD? Kakva je ta sredina za umetnike sa Balkana?
Kao u svakom poslu, potrebna je velika količina upornosti i ustrajanja i kad stvari ne izgledaju baš ružičaste. Imao sam par kriza u kojima sam preispitivao svoje odluke, pa i razmišljao da odustanem od ovoga čim se bavim. No u takvim trenucima je prevladala želja da napravim nešto što će možda uspjeti iskomunicirate neke ideje o svijetu koji nas okružuje i potencijalno dotaknuti nekoga tko gleda taj film. U stvari, velika je privilegija sudjelovati u tom procesu i uz to biti u mogućnosti i živjeti od tog posla.
B92: Kako je došlo do Vašeg angažmana na seriji “Kuća od karata”? Pretpostavljam da ste ako ne i ranije, u međuvremenu pogledali prvu sezonu. Kakvi su bili Vaši utisci?
Martinović: Na seriji sam angažiran od strane Dejvid Finčera koji mi je ponudio posao nakon jednosatnog intervjua preko Skajpa. On je vidio moj “Demo Reel”, te igrani film “Red Riding 1980” koji sam snimio u Engleskoj prije nekoliko godina. Slijedeći dan nakon intervjua me je pozvao da mi ponudi posao, a ja sam mislio da je pogriješio broj.
Kad sam vidio prvu sezonu bio sam impresioniran ne samo glumom nego i vizualnom estetikom serije. Serija je inspirarana holivudskim filmovima ranih sedamdesetih: “All The President’s Men”, “Being There”, “Klute”...
Prve dve epizode serije režirao je Dejvid Finčer, koji je i izvršni producent serije. Koliko je on utabao put kojim serija treba da ide i kada je Vaš posao u pitanju? Koliko ste imali slobodnog prostora da, iz svoje pozicije, menjate nešto i unesete sebe u seriju, ostavite Vaš lični pečat?
Dejvidu je bilo bitno da tu seriju snima netko tko ima sličan senzibilitet stilu u kom je snimljena prva sezona, ali mi je isto tako odmah dao do znanja da imam slobodu kreirati nešto što ću moći nazvati svojim radom. Imali smo apsolutnu slobodu i nitko iz Netfliksa ili produkcijskog tima se nikada nije miješao u kreativne odluke na filmskom setu.
U drugoj sezoni serija se, bar vizuelno, prilično kreće u pravcu film noara? Da li je to bila Vaša namera i zbog čega se otišlo tamo?
Da, mene privlači tamna strana. Ja zelim angažirati gledaoce da sudjeluju u procesu i otkrivaju detalje skrivene u tami, a sama priča je također išla u tome smjeru, tako da sam takav stil smatrao prikladnim pisanom materijalu.
Vrlo je retko, naročito u SAD i kada su serije u pitanju, da za celu sezonu bude angažovan samo jedan direktor fotografije. Koliko vam je to odgovaralo?
To je bila Dejvidova ideja. On je htio da cijela sezona ima jedan te isti “look” koji je kontroliran i koordiniran od strane jednog snimatelja. Meni je to osobno bilo jako inspirirativno jer nikad nisam bio u poziciji da kreiram deset sati dramskog materijala. To je užasno naporan zadatak, ali u isto vrijeme prilika da kreiraš nesto iza čega možeš stajati.
Kako je na Vaš proces rada uticalo to što ste vi bili zaduženi za celu sezonu, a reditelji epizoda su se smenjivali?
Seriji sam pristupio kao što pristupam snimanju igranih fimova, jer drugačije ni ne znam. Ja sam ipak bliži senzibilitetu igranog filma i do nedavno sam radio isključivo igrane filmove te sam u američku televizijsku produkciju uplovio tek sa projektom “House of Cards”. Svaki režiser bi unio nešto svoje u epizodu(e) koje su režirali, no stil cijele serije se nije mogao mijenjati od epizode do epizode.
Jednu od epizoda režirala je i glavna glumica Robin Rajt? Kako je bilo sarađivati sa njom u ulozi glumice, a potom i rediteljke?
Robin je izuzetno kreativna osoba izuzetno pozitivne energije, koja je otvorena prema idejama od cijele ekipe. Za njenu epizodu smo se pripremali tokom "slobodnih" vikenda i cijelo snimanje te epizode je proteklo bez ikakvih problema. Ona vrlo dobro poznaje ulogu Kler Andervud, tako da se mogla potpuno posvetiti režijskom dijelu posla.
Kakva je bila Vaša saradnja sa Kevinom Spejsijem, s obzirom na to da je on ne samo glavni glumac, već i jedan od producenata?
Kevin je vrhunski profesionalac i bio je užitak promatrati ga kako se priprema prije svake scene. Koliko sam ja mogao vidjeti, njegov udio u producentskom dijelu posla je bio minimalan.
U jednom od intervjua naveli ste da Vas je tokom rada na seriji inspirisao film “Being There”, što se primećuje u pojedinim scenama. Zbog čega baš taj film? Da li je bilo još nekih uticaja na koje bi trebalo da obratimo pažnju?
“Being There” je film u kome kamera daje prostora glumcima i zauzima "objektivan" pristup scenema. Kamera se ne krece ako za to nema razloga i samim time ne privlači paznju na sebe. Funkcija ispred forme.
Sad kad bolje razmislim, mislim da je vizualni pristup seriji kombinacija filmova “Being There” i “Klute”.
Kako birate projekte? Koliko često su projekti birali Vas?
Uvijek sam pokušavao naći projekte koji me zanimaju. Postojala su vremena kad nisam radio ništa i po godinu dana jer, premda sam financijski bio u nezavidnoj situaciji, nisam htio raditi na projektima u koje ne vjerujem. Naravno, bilo je tu i pogrešnih odluka i ispod prosječnih filmova koje bi vrlo rado volio zaboraviti(smijeh). Neovisno od toga sam svaki projekt snimio s apsolutno svom energijom koju posjedujem.
Mnogi danas, naročito kada se posmatra sa stanovišta savremene tehnologije i umjetnosti, dovode u pitanje proces školovanja ? Kakvo je Vaše iskustvo ? Koliko je znanje stečeno u Hrvatskoj moglo da Vam koristi u daljem radu, a koliko je za uspeh zaslužno Vaše zalaganje, trud i talenat ?
Škola je izuzetno bitna. U školi dobiješ bazu, presjek onoga što je napravljeno kroz povijest. Škola te uči upornosti, neodustajanju, zauzimanju kritičke perspektive prema tuđem i, što je možda još bitnije, svom radu. Ta perspektiva je meni i glavni motivator da pokušam napraviti nešto što će možda jednog dana dotaknuti nekoga tko gleda taj film ili seriju, kao što sam ja bio motiviran mnogim filmovima koje sam vidio dok sam odrastao.
Da li ćete biti angažovani i na trećoj sezoni serije? Koji su sledeći projekti koji Vas očekuju?
Na trećoj sezoni ne radim jer mislim da se nema smisla ponavljati. Trenutno pripremam HBO seriju “Crime” koju je napisao Stiven Zejlijan, scenarist filmova “Šindlerova lista”, “Bande Njujorka”, “Američki gangster”... Serija prati sudbinu mladog Pakistanca rođenog u Americi, koji je optužen za krivično djelo za koje ne znamo da li je počinio. To je priča koja ima iskren te kritičan pristup pravosudnom sistemu Amerike u kome svatko vidi osobni interes a sama istina se zna potpuno izgubiti u moru privatnih i društvenih interesa.
Pored Stevena Zejlijana, na seriji su također angažirani evropski režiseri Pavel Pavlikovski i Džejms Marš. Vizualna estetika trebala bi biti slična igranom filmu, što je između ostalog omogućeno i količinom vremena namjenjenom za pripremu i samo snimanje.
Koliko ste zadovoljni procesom rada na seriji? Koliko traje snimanje epizode, a koliko sav rad posle snimanja? S obzirom na to da iza nje stoji Netfliks, pretpostavljam da je njihov način rada i distribucije donekle uticao na to kako će se i kojim tempom serija snimati?
Snimanje je trajalo deset dana po epizodi. Obično smo snimali 13 sati dnevno, a radili smo 6 dana tjedno što je nakon nekoliko mjeseci rada postalo dosta naporno. No, kad radiš ono što voliš i nije tako teško.
Poslednjih godina evidentno je da američki televizijski program, naročito serijski, doživljava preporod. O tome već mesecima govore mnogi. Spielberg je najavljivao da će se, ako nastavi kao do sada, Holivud urušiti, čak je i Spejsi prošlog leta na jednoj konferenciji govorio o svom televizijskom iskustvu i procvatu televzije. Finčer je nedavno izjavio kako se zanimljivi likovi danas mogu gledati samo na televiziji. Kako danas situacija izgleda iz Vašeg ugla, kao profesionalca koji je deo tog sistema?
Televizija nudi alternativu igranim filmovima jer su televizijske serije spremnije prihvatiti rizike koji su godinama bili domena igranih filmova. S druge strane Holivud je potpuno okrenuo leđa autorskim filmovima i bavi se izuzetno nezanimljvim i potpuno kreativno neintrigantnim recikliranim spektaklima. Publika je također otvorenija prema mediju koji im omogućuje da paralelno prate socijalne medije dok gledaju TV program i gdje nemaju vremenskih limitacija kad se nešto prikazuje, nego si sami određuju vrijeme "projekcije".
Ja još uvijek više uživam u odlasku u zamračene kino dvorane u kojima nema multitaskinga i možeš se u cijelosti prepustiti užitku gledanja filma.
Kada pogledate ostale serije koje su trenutno aktuelne, koje biste izdvojili i zbog čega? Da li preporučujete i neku manje poznatu seriju, ili pak film, za koji možda nismo čuli?
Ja ne gledam televiziju i već deset, dvanaest godina nemam televizor u kući, tako da nisam siguran koje su serije dobre.
Što se tiče filmova, izuzetno mi se svidio belgijski film “Bullhead”.
Kakva je situacija sa snimanjem filmova u SAD trenutno? Koliko su vam izazovniji dokumentarni od igranih ostvarenja?
Zanimljivih igranih filmova je sve manje, ali se uvijek nađe neki "dragulj". Mene je izuzetno dojmio “Boyhood” koji je sniman u rasponu od 12 godina i ima veoma intrigantan koncept, u kome je centralni konflikt proticanje vremena. Jako zanimljivo.
.jpg)
