Izvor: Politika, 23.Maj.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoću da pravim predstavu o Aleksandru Vučiću, ali…
Hrvatski reditelj Oliver Frljić ne prestaje da iznenađuje kulturnu javnost. Na predstojećem Praškom kvadrijenalu, najznačajnijoj svetskoj manifestaciji posvećenoj scenografiji, scenskom dizajnu, arhitekturi i prostoru u scenskoj umetnosti, koji će biti održan od 18. do 28. juna, Frljić će se predstaviti radom „Izdajnik” koji se bavi identitetom, njegovom konstrukcijom i izdajom.
U Kafkinoj kući u Pragu na ovogodišnjem „Kvadrijenalu” bićete deo našeg tima. Odakle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vi u srpskoj reprezentaciji?
Odgovoriću vam protiv pitanjem: „Šta bi trebalo da me kvalifikuje da budem u ovoj reprezentaciji? Nacionalna pripadnost? Prebivalište? Državljanstvo?"
Kako se u vašoj kulturnoj sredi gleda na ovaj Vaš angažman budući da ste na čelu HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci. Zašto ste svoj rad nazvali „Izdajnik”?
Hrvatska i Srbija u nacionalističkom diskursu još uvek funkcionišu kao antiteze. Nacionalni identiteti stvoreni raspadom Jugoslavije počivaju na uzajamnim isključenjima i tu se, nažalost, nije ništa promenilo do danas. Svoj rad sam nazvao „Izdajnik” jer će se učešće u reprezentaciji Srbije na Praškom kvadrijenalu interpretirati kao još jedna izdaja nacionalne stvari, posebno s obzirom na funkciju koju trenutno obavljam kao upravnik Hrvatskog narodnog kazališta u Rijeci. Valjda bi trebalo da izbrišem svo svoje kulturno nasleđe, zaboravim jezike koje razumem i zatvorim se u jednu od banana državica koje su nastale raspadom Jugoslavije i onda funkcionišem isključivo u tim administrativnim i kulturnim okvirima.
Ovogodišnja nacionalna postavka Srbije inspirisana je pozicijom i značajem politike u savremenom društvu. Kako gledate na relaciju koju politika uspostavlja sa umetnošću i kulturom?
I politika i umetnost su deo šireg pojma – kulture kao celokupnog ljudskog nasleđa. Nikada nisam shvatao umetnost koja je htela da bude apolitična, kao ni politiku koju nije zanimala umetnost. Insistiranje na apolitičnosti umetnosti, što je ionako nemoguće, često je samo izgovor za kukavičluk autora. Pri tome se političnost umetnosti ne mora nužno manifestovati u eksplikaciji određenog političkog diskursa. Problem se pojavljuje kad umetnost nekritički servisira određenu politiku, a toga smo se nagledali i u prošlim i u ovim vremenima. Predstava „Hrvatsko glumište”, koju sam napravio u Rijeci, upravo govori o pozorištarcima koji su se devedesetih stavili u službu Tuđmanove propagandne mašinerije, čiji glas nije osudio nijedan ratni zločin Hrvatske vojske, a koji i danas imaju čvrste institucionalne pozicije. Vaši čitaoci će se sami setiti sličnih primera u Srbiji.
Sa svojim predstavama uneli ste pometnju u Hrvatskoj, Poljskoj, Srbiji… i važite za društveni problem gde god da radite? U čemu je zapravo problem?
Problem je što nijedna vlada u Srbiji i Hrvatskoj, osim možda Đinđićeve, nije htela da napravi koreniti prekid sa domicilnim fašizmima iz devedesetih, njihovim politikama i da se jasno odredi prema ratnim zločinima iz devedesetih. Kad će u Srbiji biti doneta deklaracija o Srebrenici? Nakon rehabilitacije Draže Mihajlovića ostaje nam samo još da pričekamo rehabilitaciju Ante Pavelića, što se u Hrvatskoj početkom devedesetih i pokušavalo napraviti, i shvatićemo da su se partizani zapravo borili na strani nacista. Pogrešan je način na koji su sve ove državice stvorene. One nisu građene, kao avnojevska Jugoslavija, na univerzalnim vrednostima, nego na najgorim isključenjima. A ono što je ugrađeno u temelj se ne može popraviti na krovu. Neko je rekao da bi najbolje bilo srušiti, pa praviti ispočetka.
Vašu pažnju već duže vreme zaokuplja Aleksandar Vučić, ali ne kao dramski lik, već kao premijer, odnosno kao neko ko u ovom trenutku reprezentuje srpsko društvo. Zašto?
Kroz Vučića je srpsko društvo rehabilitovalo sebe od odgovornosti za ratne zločine koje je Srbija počinila u devedesetima i politike koje je u tom periodu podržavala. Razumem da se svako menja, ali malo sam skeptičan prema promenama u slučaju kad neko jedan dan na natpis „Bulevar Zorana Đinđića” lepi natpis „Bulevar Ratka Mladića”, a drugi, povodom godišnjice Đinđićeve smrti, izražava iskreno poštovanje „porodici i prijateljima Zorana Đinđića”. To pokazuje ozbiljnu društvenu šizofreniju. Kao i činjenica da će na predstojećim parlamentarnim izborima birači u Hrvatskoj ponovo izabrati HDZ: stranku koja je popljačkala državu, koja je sponzorisala ratne zločine, koja trenutno aktivno radi na rehabilitaciji ustaškog pokreta i koja je velikosrpsku ratnu agresiju dovršila sporim socijalnim ubijanjem svojih građana u miru.
Na osnovu čega tvrdite da je predstava o Vučiću nezamisliva u Srbiji? Da li ste sa nekim konkretno razgovarali o njenoj realizaciji?
Razgovori su uglavnom završavali na spomen te ideje. Ali, evo, ponoviću još jednom, spreman sam u bilo kojoj pozorišnoj instituciji da napravim tu predstavu. Možda u mom dragom Ateljeu 212 gde sam napravio najnagrađivaniju predstavu u njegovoj istoriji, „Oca na službenom putu” i „Zorana Đinđića”. Moj honorar možemo uplatiti u humanitarne svrhe.
Kako komentarišete zabranu predstave „Elementarne čestice” Ivice Buljana na Dubrovačkim letnjim igrama, navodno, zbog kontroverznog Uelbeka?
Župan Dubrovačko-neretvanski Nikola Dobroslavić, koji je ovu imbecilnu inicijativu pokrenuo, nije imao problem dok su, kao deo politike tadašnjeg HDZ-a, inače njegove političke stranke, u zapadnohercegovačkim logorima bili internirani muslimani. Taj Dobroslavić, koji se danas tako zdušno brine zbog svojih sugrađana islamske veroispovesti, takođe nije imao problem dok je HVO, pod komandom Zagreba, razarao istočni Mostar, što je imalo veliko finale u dotad nezapamćenom kulturocidu na ovim prostorima – rušenju Starog mosta. Istog Dobroslavića nisam čuo da je javno istupio kad se dogodio pokolj u Ahmićima, gde nisu vređani verski osećaji muslimana, već su isti bili na najzverskiji način likvidirani, a hrabri bojovnici HVO-a nisu poštedeli ni bebu. Sramotno je što se u celoj ovoj priči oko zabrane na Dubrovačkim letnjim igrama skoro uopšte nisu čuli glasovi iz hrvatskih pozorišta.
Zaokupljeni ste i delom „Estetika otpora” Pitera Vajsa koje se bavi Nemačkom 30-ih godina prošlog veka, po kojem radite svoju novu predstavu u Berlinu. Na koji način umetnost može biti instrument otpora?
Vajs je na to pokušavao da odgovori na gotovo hiljadu stranica. Pokušaću da pokažem da živimo u sličnom vremenu kao onom u kojem je nacizam u prošlom veku dobio svoju demokratsku legitimaciju. Kao što se vidi iz mog rada, umetnost ne može biti brana koja će zaustaviti fašizaciju društva. Ali barem neću imati problem da objasnim svom detetu šta sam radio u vremenu kad su došli oni iz pesme Martina Niemolera.
