Izvor: RTS, 13.Okt.2019, 11:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Golom „Pobedniku“ nije mesto na Terazijama
Nag i „bez šajkače i opanaka“, kako je odmah primetila tadašnja štampa, „na grebenu grada Beograda, na ušću Save i Dunava“ jednog oktobarskog dana 1928. godine, osvanuo je „Pobednik“.
Delo vajara Ivana Meštrovića vremenom je postalo simbol. Zaštitni znak Beograda. Prepoznaju ga oni koji znaju gotovo sve o istoriji njegovog nastanka, kao i oni koji o svemu znaju malo ili nimalo. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Priča o Pobedniku priča je o odnosu modernog i tradicionalnog, mitskog i stvarnog, umetniku i kontekstu u kojem umetnik stvara.
„Pobednik je jedna od najvažnijih skulptura ovoga tla koja na neki način pokazuje kapacitet skulpture da u jednom trenutku objedini mesto, oblik i istorijsku artikulaciju“, smatra vajar Mrđan Bajić.
Za istoričara umetnosti, Igora Borozana, Pobednik je jedan vizuelni amblem koji sažeto i jezgrovito sublimira određena osećanja pojedinca i epohe, koja su uvek rastegljiva i menjaju se.
Istoričar Stanislav Sretenović podseća da je skulptura Pobednika nastala neposredno posle Drugog balkanskog rata. Meštrović je dobio poziv negde u leto 1913. godine da napravi spomenik koji bi bio deo jedne fontane, koja je trebalo da bude postavljena na Terazijama.
„Avgusta meseca 1913. godine srpska pobednička vojska u dva Balkanska rata, zajedno sa regentom Aleksandrom ulaze u Beograd i prolaze kroz kapije koje su za tu priliku napravljene i odlaze na Kelemegdan kako bi tu, istog dana, otkrili spomenik Karađorđu, Paška Vučetića, jednog dalmatinskog vajara, koji je trebalo da simbolizuje čitavu srpsku istoriju od srednjeg veka do tadašnjeg vremena sa Karađorđem kao ključnom figurom“, dodaje Sretenović.
U toj arhitekturi sećanja, druga važna tačka trebalo je da budu Terazije, kao jedan od važnih trgova na kome je trebalo da bude postavljena fontana i skulptura Pobednika. Međutim, Prvi svetski rat je prekinuo taj rad. Meštrović je uradio odlivak i poslao ga u Češku na izlivanje, ali statua je ostala u delovima u češkoj livnici čekajući kraj rata.
„Sledeći put kada se javlja interes za tu figuru je 1923. godina kada se Beogradska opština interesuje za spomenik i to pre svega iz finansijskih razloga. Ona je bila urađena ali je trebalo da se plati njeno premeštanje iz Češke u Kraljevinu SHS. Tada kreću pregovori i sa samim Meštrovićem kako će to da se izvede“, navodi istoričar Stanislav Sretenović.
Naredni ključni momenat je 1926. godina i lokalni izbori u Beogradu. Na tim izborima pobeđuje Kosta Kumanudi iz Demokratske stranke. Kao čovek koji je bio blizak krugovima oko Meštrovića, Kumanudi podržava povratak te figure na Terazije i tada se razbuktava veoma oštra polemika u javnosti.
Fontana i Pobednik je trebalo da budu postavljene na Terazijama na Vidovdan 1927. godine i trebalo je da simbolizuju sećanje na sve srpske žrtve tokom istorije. Međutim, zbog žučne rasprave u javnosti koja je nastala pre svega zbog njegove nagosti, doneta je odluka o postavljanju na novu lokaciju, odnosno Kalemegdan, a kao povod označeno je obeležavanje desete godišnjice poroboja Solunskog fronta, oktobra 1928. godine.
Osim nagosti, javnost je zamerala i činjenicu da spomenik nema nacionalno obeležje i simboliku. Igor Borozan napominje da je još od renesanse ustanovljena teorija prikladnosti. Pogotovu u romantizmu i klasicizmu, s kraja 18. i početka 19. veka, u celoj evropskoj javnosti se vodila velika borba i polemika između antičkih, apstraktnih tipova javnih figuralnih spomenika i onih koji izražavaju nove nacionalne osobenosti.
„U javnosti se čulo pitanje zašto pobednik ne izgleda kao, recimo, Trećepozivac Stamenka Đurđevića koji se nalazi u Karađorđevom parku. Javnost je delom bila za to da se po srpskom običaju prikaže Pobednik - Vesnik pobede, dok je Meštrović imao sasvim drugačiji izraz, i želeo je da predstavi jednog silovitog i moćnog pobednika kao jednu univerzalnu ideju, koja je potom u tom kontekstu smeštena, da li s pravom ili ne, u jedan integralni jugoslovenski okvir i kontekst koji nije dozvoljavao istovremeno partikularne nacionalizme. Što je veoma kompleksna i duboka priča“, napominje Borozan.
Činjenica da je za postavljanje statue Pobednika odabran Kalemegdan, kako naglašava Igor Borozan, takođe nije slučajno i nije nova ideja, jer su se još 1900. godine u javnosti čuli glasovi da Vidovdanski spomenik, onaj koji je u Kruševcu ili onaj koji je trebalo da bude urađen, da bi trebalo da se postavi na Kalemegdan. Ceo Kalemegdan je trebalo da bude nacionalni panteon, što je i započeto sa Alejom velikana. Nušić je pak, smatrao da Kalemegdan treba da se denacionalizuje, da bude samo park, a većina elite je smatrala da treba da bude Valhala u slavu srpske nacije.
„Taj spis iz 1900. godine govori, stavite spomenik Kosovski na zidine gradskog bedema, (tu gde je sada Pobednik), da bi gledao prema Srbima u Vojvodini koji treba da vide bljesak slobode. Godine 1928. kada se postavlja Pobednik, u listu Vreme izlazi tekst u kome se kaže da je tu postavljen da bi pokazivao i ukazivao se prema nekadašnjoj Austrougarskoj. Prema tome, i ta simbolika postoji. Ona nije jedina, a ni priča da je tako okrenut zato što je naga figura, pa da ne sablažnjava dame, je malo više urbana legenda“, dodaje Borozan.
Svako vreme daje smisao svojim spomenicima. Meštrovićev Pobednik kada je nastao 1913. godine trebalo je kao deo te fontane da gleda prema jugu i jugo-istoku, prema pobeđenom Osmanskom carstvu i pobeđenoj Bugarskoj. A onda je u drugim okolnostima, kada se diktira jugoslovenstvo, on postao simbol ujedinjenja, simbol te nove države i umesto Pobednika postaje Vesnik pobede, dodaje Stanislav Sretenović.
„Sve ovo o čemu mi danas govorimo, da li ima šajkaču, da li ima keče, da li je okrenut levo ili desno i tako dalje, to na kraju ostaje kao potpuno prebrisana lokalna priča koja se s vremena na vreme setimo. Ali mi imamo jednu jaku vertikalu, fantastično proporcionisanu, fantastično plasiranu siluetu grada, imamo jedan simbol, koliko god da hoćete da ga banalizujete, nag čovek, izložen udarima vetra sa mačem i pticom u ruci. To govori svojim elementarnim značenjima, i svi ovi dnevno-politički upisi iz oba doba ostaju kao neka aura, ali zapravo ne narušavaju ono što je suština“, smatra Mrđan Bajić.
Deo iz emisije Čas anatomije: Od spomenika pobedi do Pobednika
.jpg)
